Intervju – Gradimir Stojković: Stigla su Čaplinova „Moderna vremena“
Nema tajne u uspešnom pisanju za decu i mlade. Jednako je kao i svako dobro pisanje, samo što je malo teže i složenije, budući da postavlja posebne zahteve tvorcu: razumljivost, prijemčivost, zanimljivost, latentnu edukativnost (nikako neposrednu koja odbija mladog čitaoca) i, napokon, dobrotu - na šta većina današnjih “autora” zaboravlja ili je namerno zaobilazi, smatrajući da je zlo zanimljivije - kaže, za “Novosti”, poznati pisac za decu i mlade Gradimir Stojković.
Autor legendarnog serijala o “Hajduku”, koji je dostigao tiraž od nekoliko stotina hiljada primeraka, upravo je objavio novi roman “Na bregu kuća mala”, u izdanju “Lagune”. Duhovita i emotivna priča počinje kada jedan tata odluči da svoju decu iz grada odvede na selo i pokaže im prednosti prirode, mira i tišine.
* Šta nas dalje očekuje?
- Ne bi valjalo da prepričavam roman, ali neka to učini “Laguna”. Na zadnjoj korici piše: “Ono malo tišine prekinuli su seoski psi, a pored lokalnih legendi, rođendanske žurke, nestale tinejdžerke, neobičnih drugara, ženskog manastira, poplave i zagonetne Dostane - od mira neće ostati ništa.” Dovoljno, zar ne?
* Kako ta beogradska deca na početku doživljavaju selo i seljake?
- Ovako to piše u romanu: “Verovali ili ne, to nisu znali, ali u selu je bilo, kao i obično leti, dozlaboga dosadno. Naravno nije bilo dosadno seljacima: oni su uvek nešto radili od jutra do sutra...”
* Šta vas je podstaklo da napišete ovu knjigu?
- Ništa posebno. Pišem bez nekakvih posebnih podsticaja i jedino što postavljam sebi kao večiti zadatak je da ono što pišem i napišem ne sme da bude lošije od postojećeg. Cenzura, nego šta! Do danas nije omanula...
* Može li književnost i danas da bude zanimljiva deci, ili ih jače privlače druge kreativne stvari?
- Današnje vreme iziskuje predani rad na povratku dece i mladih knjizi. Konkurencija je pogubna: elektronski mediji tj. televizija i internet. Naravno da je daleko lakše gledati i slušati no čitati. Već je, kako veli naš nekada pametni narod, i vrapcima jasno da knjiga lagano gubi bitku. Sa sigurnošću pobijam ovo! Knjiga će da opstane. Sve jasnija je vizija budućnosti u kojoj će knjiga da bude dostupna jedino eliti koja će se boriti i izboriti za pismenost. Kreativnost? Ono što se danas time naziva je vrlo bleda kopija (ne)kreativnosti odraslih. Današnja mladež je podložna opštem stremljenju ka lakšem, uprošćenijem, takozvanom stvaralaštvu. I sve više “pevaju” papagaji, namesto slavuja. U svemu: muziciranju, pevanju, crtanju, pisanju...
* U kakvom je stanju savremena srpska književnost za decu i mlade?
- Veliki broj je u nas tzv. pisaca i piskarala koji štancuju svoja pisanija nazivajući ih knjigama za decu. Svega i svačega tu ima. Sva sreća što jadna deca ne moraju sve to i da čitaju, mada ih često na to nagone navalentni, bahati i bezobzirni spisatelji, autori takvih pisanija. Takvi haraju “tržištem”, dajući primamljive rabate prosvetarima, koji potom guraju u ruke svojim đacima te tvorevine, ne zanimajući se za to da li su ta pisanija ičega vredna. Deo prosvetara nažalost i pripada populaciji Pinka, rijalitija i turbofolka. Na takav način se, naravno, obezvređuje naša književnost namenjena deci i mladima, koja je, u suštini, na izuzetno visokom nivou.
* Kako stoje stvari u obrazovanju?
- Može li neko lakše pitanje? Biću iskren, mada se to danas ne isplati. Meni - ni u džep, ni iz džepa. U stvari, iz džepa već odavno ide, a još sam i penzioner. Ovaj svet vode moćnici kojima je potreban zaglupljeni narod koji je apsolutno poslušan. Obrazovanje, naravno, tome smeta. Zbog toga je neophodno da se “osavremeni”, kako su to sjajno smislili, da bude povezano s praksom i “primenljivo”. Koješta! Nastupila su Čaplinova “Moderna vremena” i Orvelova “1984”. A još ako tome pridodamo već gotovo ozakonjenu kupovinu diploma, tezu da su deca uvek u pravu i da moraju da budu “zaštićena” od “opasnih” prosvetara, što je takođe na pragu ozakonjenja, nesposobno ministarstvo, nezainteresovano za istinski posao koji im je “od vlasti poveren”, a zainteresovano samo za problem kako što duže ostati na funkciji - mrka kapa za budućnost!
* A kultura?
- Neozbiljno pitanje! Nema više kulture, jer je kultura danas Pink, rijaliti spodobe, turbofolk, pisci-klovnovi, slikarska mazala, nekakva antipozorišta, film koji je izgubio dušu i opet ministri koji se iz sve snage trude da zatru i poslednje tragove kulture. Ipak, još ima nade: još nisu počeli progoni istinskih kulturnih pregalaca... mada...
* Šta nas dalje očekuje?
- Ne bi valjalo da prepričavam roman, ali neka to učini “Laguna”. Na zadnjoj korici piše: “Ono malo tišine prekinuli su seoski psi, a pored lokalnih legendi, rođendanske žurke, nestale tinejdžerke, neobičnih drugara, ženskog manastira, poplave i zagonetne Dostane - od mira neće ostati ništa.” Dovoljno, zar ne?
* Kako ta beogradska deca na početku doživljavaju selo i seljake?
- Ovako to piše u romanu: “Verovali ili ne, to nisu znali, ali u selu je bilo, kao i obično leti, dozlaboga dosadno. Naravno nije bilo dosadno seljacima: oni su uvek nešto radili od jutra do sutra...”
* Šta vas je podstaklo da napišete ovu knjigu?
- Ništa posebno. Pišem bez nekakvih posebnih podsticaja i jedino što postavljam sebi kao večiti zadatak je da ono što pišem i napišem ne sme da bude lošije od postojećeg. Cenzura, nego šta! Do danas nije omanula...
* Može li književnost i danas da bude zanimljiva deci, ili ih jače privlače druge kreativne stvari?
- Današnje vreme iziskuje predani rad na povratku dece i mladih knjizi. Konkurencija je pogubna: elektronski mediji tj. televizija i internet. Naravno da je daleko lakše gledati i slušati no čitati. Već je, kako veli naš nekada pametni narod, i vrapcima jasno da knjiga lagano gubi bitku. Sa sigurnošću pobijam ovo! Knjiga će da opstane. Sve jasnija je vizija budućnosti u kojoj će knjiga da bude dostupna jedino eliti koja će se boriti i izboriti za pismenost. Kreativnost? Ono što se danas time naziva je vrlo bleda kopija (ne)kreativnosti odraslih. Današnja mladež je podložna opštem stremljenju ka lakšem, uprošćenijem, takozvanom stvaralaštvu. I sve više “pevaju” papagaji, namesto slavuja. U svemu: muziciranju, pevanju, crtanju, pisanju...
* U kakvom je stanju savremena srpska književnost za decu i mlade?
- Veliki broj je u nas tzv. pisaca i piskarala koji štancuju svoja pisanija nazivajući ih knjigama za decu. Svega i svačega tu ima. Sva sreća što jadna deca ne moraju sve to i da čitaju, mada ih često na to nagone navalentni, bahati i bezobzirni spisatelji, autori takvih pisanija. Takvi haraju “tržištem”, dajući primamljive rabate prosvetarima, koji potom guraju u ruke svojim đacima te tvorevine, ne zanimajući se za to da li su ta pisanija ičega vredna. Deo prosvetara nažalost i pripada populaciji Pinka, rijalitija i turbofolka. Na takav način se, naravno, obezvređuje naša književnost namenjena deci i mladima, koja je, u suštini, na izuzetno visokom nivou.
* Kako stoje stvari u obrazovanju?
- Može li neko lakše pitanje? Biću iskren, mada se to danas ne isplati. Meni - ni u džep, ni iz džepa. U stvari, iz džepa već odavno ide, a još sam i penzioner. Ovaj svet vode moćnici kojima je potreban zaglupljeni narod koji je apsolutno poslušan. Obrazovanje, naravno, tome smeta. Zbog toga je neophodno da se “osavremeni”, kako su to sjajno smislili, da bude povezano s praksom i “primenljivo”. Koješta! Nastupila su Čaplinova “Moderna vremena” i Orvelova “1984”. A još ako tome pridodamo već gotovo ozakonjenu kupovinu diploma, tezu da su deca uvek u pravu i da moraju da budu “zaštićena” od “opasnih” prosvetara, što je takođe na pragu ozakonjenja, nesposobno ministarstvo, nezainteresovano za istinski posao koji im je “od vlasti poveren”, a zainteresovano samo za problem kako što duže ostati na funkciji - mrka kapa za budućnost!
* A kultura?
- Neozbiljno pitanje! Nema više kulture, jer je kultura danas Pink, rijaliti spodobe, turbofolk, pisci-klovnovi, slikarska mazala, nekakva antipozorišta, film koji je izgubio dušu i opet ministri koji se iz sve snage trude da zatru i poslednje tragove kulture. Ipak, još ima nade: još nisu počeli progoni istinskih kulturnih pregalaca... mada...
DO KRAJA OSTAJEM HAJDUK
* U čemu je prednost života izvan grada, u Brestoviku, gde ste se pre nekoliko godina preselili?
- Bilo je prednosti na početku. Upravo ono iz knjige: sjajni susedi, dobri ljudi Iva i Dida, koji su nas primili kao svoje, mir, tišina, priroda, cveće, voće, posebno grožđe... a onda je počelo sve da se menja. Umrli su nam susedi. Nekako su se pojavili rušioci mira, romska porodica koja je unela vrisku, urlanje, “jao i kuku” tzv. muziku koja grmi do neba, a možda i dalje. Ode mir. Dođoše i ove neverovatne vremenske neprilike. Ode voće, cveće. Borimo se koliko možemo i znamo. Posebno to čini moja žena Maja, a ja se trudim da obavljam one grublje i teže poslove, koliko mi starost i zdravlje omogućuju. I opet, pored svega, prednost je ovde živeti. U gradu si okružen sa svih strana gomilama lošeg, što često ne prepoznaješ sve dok te ne pogodi, a ovde je ipak svedeno na pojedinačne nepodopštine. Na nesreću, ne postoji nikakva mogućnost da se to spreči. Reče jednom prilikom Maja komšinici da bi bilo dobro da pročita neku knjigu, namesto što maltretira nas, decu i kučiće po čitav dan. Za uzvrat je dobila poruku: “More, nosi se!” Eto, tako je to danas kod nas. A ja neću da se nosim! Do kraja ostajem ovo što jesam. Hajduk.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs
* U čemu je prednost života izvan grada, u Brestoviku, gde ste se pre nekoliko godina preselili?
- Bilo je prednosti na početku. Upravo ono iz knjige: sjajni susedi, dobri ljudi Iva i Dida, koji su nas primili kao svoje, mir, tišina, priroda, cveće, voće, posebno grožđe... a onda je počelo sve da se menja. Umrli su nam susedi. Nekako su se pojavili rušioci mira, romska porodica koja je unela vrisku, urlanje, “jao i kuku” tzv. muziku koja grmi do neba, a možda i dalje. Ode mir. Dođoše i ove neverovatne vremenske neprilike. Ode voće, cveće. Borimo se koliko možemo i znamo. Posebno to čini moja žena Maja, a ja se trudim da obavljam one grublje i teže poslove, koliko mi starost i zdravlje omogućuju. I opet, pored svega, prednost je ovde živeti. U gradu si okružen sa svih strana gomilama lošeg, što često ne prepoznaješ sve dok te ne pogodi, a ovde je ipak svedeno na pojedinačne nepodopštine. Na nesreću, ne postoji nikakva mogućnost da se to spreči. Reče jednom prilikom Maja komšinici da bi bilo dobro da pročita neku knjigu, namesto što maltretira nas, decu i kučiće po čitav dan. Za uzvrat je dobila poruku: “More, nosi se!” Eto, tako je to danas kod nas. A ja neću da se nosim! Do kraja ostajem ovo što jesam. Hajduk.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs
Autor: Gradimir Stojković
