Detektivka njujorške policije Ket Donovan, protagonistkinja neodoljivog romana Harlana Kobena „Nedostaješ mi“, je pametna, hrabra i uporna. I sama. Tako da kada njen prijatelj, iz najbolje namere,  učlani Kejt na sajt za upoznavanje, ona se nerado loguje. Nakon gledanja previše neupečatljivih profila, nailazi na fotografiju njenog bivšeg verenika Džega, koji je osamnaest godina ranije raskinuo njihovu veridbu, ostavivši je neutešnu i slomljenog srca. Nakon prolaznog šoka, Ket ponovo oseti varnicu ‒ nadu da može vratiti izgubljenu ljubav. Ali kada se javi Džefu, on je odbija i nestaje u senkama sajber univerzuma.

Dok Ket istražuje Džefovu prošlost, njena pažnja se pretvara u sumnju a onda i u stravu. Izgleda da je on umešan u košmarnu zaveru, gde čudovišni predatori traže slabe i podatne žrtve. U međuvremenu, broj žrtava raste, i Ket mora da deluje kako bi spasla živote, uključujući i svoj. Njena istraga tera je da se suprostavi mračnim dešavanjima iz prošlosti i da preispita svoja osećanja o najbližima, bivšem vereniku, majci, šefu i prijatelju i o njenom ocu, policajcu čije ubistvo staro deceniju još uvek nije rešeno.
„Nedostaješ mi“ beleži borbu žene da preživi dok su njena najčvršća uverenja dovedena u pitanje. Koben je vrlo rado pristao da odgovori na neka pitanja u vezi sa knjigom.

„Nedostaješ mi“ istražuje mračnu stranu interneta, posebno sajtove za upoznavanje. Šta vas je zainteresovalo za ovu temu?

Šta nije? Idemo onlajn, gledamo profilnu fotografiju, možda čak i razgovaramo – ali pojma nemamo ko je ta osoba, zar ne? Zato sam se zapitao: šta ako? Šta ako odete na neki od tih sajtova i vidite osobu koja vam je slomila srce pre nekoliko godina? Šta ako joj se javite a onda sve krene naopako?

U jednu ruku, čini se da tehnologija otežava kreiranje napetosti (većina nas ima telefone sa kojih možemo pozvati policiju); dok je, s druge strane, nova tehnologija obezbedila nove oblasti piscima za istraživanje, kao što vi radite u „Nedostaješ mi.“ Kako je, ako je uopšte, nedavni tehnološki napredak uticao na vaš pristup pisanju?

To je prosto realnost. Kao gravitacija. Ako pišete u savremenom dobu, znate da tehnologija postoji i morate je uzeti u obzir.

Vaš protagonista je njujorški detektiv Ket Donovan. Pišete da je jedna od njenih najvećih vrlina, ali i slabosti, to što može da pusti um da odluta, ali opet može da se koncetriše na veliku sliku – dopuštajući joj da vidi sve mogućnosti, ali da propusti očigledno. Da li je ta osobina uticala na način na koji je Ket pristupila svom životu?

Jeste. Mislim da se to može reći i za njenog stvaraoca.

„Nedostaješ mi“ spretno kombinuje napet i ultimativno zastrašujući zaplet sa suptilnim istraživanjem Ketine prošlosti. Kako ste uspeli da naterate čitaoce da okreću stranice a da opet toliko duboko uđete u psihu jednog lika?

Ko kaže da jedno ne upotpunjuje drugo? Potrebno vam je i jedno i drugo. Možete imati najskuplja kola, ali ako nemate gorivo za njih, gde ćete? Ja samo pričam priču. Ako zastanem i pomislim: „Oh bože, sad moram da se bavim njenom psihom“, verovatno sam mrtav. Njena psiha je deo priče. Taj proces bi trebalo da bude prirodan.

„Nedostaješ mi“ je vaš dvadeset peti roman. Kako dolazite do novih ideja i likova?

I završavam dvadeset šesti ‒ treći roman za tinejdžere o Mikiju Bolitaru, dok odgovaram na ova pitanja. Čoveče, osećam se staro. Svaki roman mi je kao prvi. To možda nije odgovor. Nikada ne bude lakše. Ako je lakše, onda verovatno otaljavate posao.

Ket Donovan je angažovani protagonista – pametna, neustrašiva, i što bi jedan drugi lik rekao, „oštećena“. Imate li nekih planova za nju u kasnijim romanima?

Ko zna? Mogla bi da se vrati jednog dana.

Pisali ste i serijale i samostalne romane. Šta vam je zanimljivo kod oba pristupa? Da li postoje neki nedostaci?

Napisao sam deset romana o Majronu Bolitaru, ali generalno, svaki od njih izgleda kao neko veće poglavlje dužeg romana. Tako da je to to. Kada pišete samostalni roman, počinjete od belog platna. Kada pišete serijal, već imate neke poteze četkicom. Ponekad to može biti oslobađajuće. Ponekad ne. Ali na kraju, proces je isti. Ništa ne radim drugačije kad pišem samostalni roman ili kad pišem serijal. Koristim iste mišiće.

Koji su vas autori inspirisali da postanete pisac? Možete li među njima pronaći jednog ili dva koji nisu pisci trilera?

„Maratonac“ Vilijema Goldmena, ako već moram da biram jednu knjigu, me je naterala da pišem trilere. Više puta sam pominjao, ali i sada ću da ponovim: devedest odsto nas koji pišemo detektivske romane priznaje da je glavni uticaj na nas ostavio Robert B. Parker, a drugih deset posto laže. Takođe su me inspirisali i Meri Higins Klark, Filip Rot, Roald Dal, CS Luis i, iako nije pisac, Alfred Hičkok. Mogao bih da nastavim i dalje. Šta sve ne utiče?

Savet koji je sad već postao kliše za mlade pisce je „pišite ono što znate“. U „Nedostaješ mi“, pišete o, između ostalog, sajber upoznavanju, međunarodnim finansijama i hakovanju. Da li biste to opisali kao „pišite ono što znate“? Generalno, možete li da opišete vaš proces pisanja?

Mislim da je „pišite ono što znate“ ili besmislica ili pogrešno upotrebljeno. Morate znati osnove – kako izgleda biti zaljubljen, mrzeti nekog, želeti, zavideti, čuvati. Neki to nazivaju empatijom. Ne znam ništa o sajber upoznavanju. U stvari, pokušao sam da otvorim nalog za istraživanje (čujem vas odavde kako kažete: „O, da, kako da ne“), ali sam završio sa pritiskanjem pogrešnih dugmića i praveći sebe ženom koja traži stariju gospođu. Ali da li znam kako izgleda tražiti partnera za ceo život? Naravno. To je važan deo.

Izvor: thebigthrill.org 
Foto: Cswetonic via Wikipedia Commons