Intervju: Igor Marojević – Kad kažem Beograđanka, pomislim na...
„Beograđanke“ Igora Marojevića ovih dana doživele su šest izdanja za manje od četiri meseca otkako su objavljene početkom leta. S obzirom na to da su priče sabrane pod ovim naslovom nastajale od 2006. pa sve do danas, čini se da je ovaj pisac dosta dugo pronicao u misli svojih junakinja, ali i dosta dobro pogodio ono o čemu pre spavanja razmišljaju ne samo Beograđanke već i Beograđani.
Međutim, u proteklih osam godina, tvrdi Marojević u razgovoru za portal B92, sistemski se u ovom gradu nije ništa promenilo:
„Upravo stoga se i dalje stiče utisak da cela zemlja drhti od nekoliko skupina psihotičnih ultradesničara. To je zato što se sistemski ništa nije promenilo, a zbog toga nisu izvučene niti ikakve pouke. Kao dobar primer tranzicije u kulturi navodi se španska, gde je ulagano maltene u svakog autora i izvođača koji bi doprineo kulturi diskontinuiteta u odnosu na dominantnu kulturu u totalitarnoj Frankovoj Španiji. Ovde uopšte nije ulagano ni u kakvu kulturu te i zbog toga, a i zato što nije dovoljno ulagano u prihodnu ekonomiju, od 5. oktobra 2000. imamo večitu tranziciju kojoj se ne vidi kraja.“
Beograđanke i njihovi sugrađani o kojima Marojević piše ne žive u zaslađenoj svakodnevici. Naime, ispod površine ovih priča, a neretko i na samoj površini, nakupilo se crnila koje se ne da lako očistiti. Sukobi među vršnjakinjama, sukobi na poslu, sukobi na internetu, sukobi sa svetom oko sebe i onim svetom u sebi pokreću priče koje su se, nakon dužeg odabira našle među ružičastim koricama knjige.
„Beograđani su se od 2006. naovamo bitnije promenili možda samo u svom poverenju prema internetu. Otpor spram mreže je danas nešto manje izražen a neuporedivo više je njenih korisnika“, dodaje Marojević. „To i nije tako nebitno, kao što nekom može da zvuči. Srbija je regionalni prvak u korišćenju fejsbuka i postoji mnogo tih kontakata, četova i veza koje se uspostavljaju na društvenim mrežama. To je jedan od načina da se otuđenje, do kojeg je došlo usled razočaranja u tranziciju i razna obećanja i usled svetske ekonomske krize kanališe i da se ono ublaži ili pak istakne. Promenila se i jedna lična percepcija Beograda bitna za priču o mojoj novoj knjizi. Naime, sticajem okolnosti sam od tada počeo da više vremena provodim sa mlađim svetom, sa nekim generacijama koje nisam poznavao.“
Međutim, u proteklih osam godina, tvrdi Marojević u razgovoru za portal B92, sistemski se u ovom gradu nije ništa promenilo:
„Upravo stoga se i dalje stiče utisak da cela zemlja drhti od nekoliko skupina psihotičnih ultradesničara. To je zato što se sistemski ništa nije promenilo, a zbog toga nisu izvučene niti ikakve pouke. Kao dobar primer tranzicije u kulturi navodi se španska, gde je ulagano maltene u svakog autora i izvođača koji bi doprineo kulturi diskontinuiteta u odnosu na dominantnu kulturu u totalitarnoj Frankovoj Španiji. Ovde uopšte nije ulagano ni u kakvu kulturu te i zbog toga, a i zato što nije dovoljno ulagano u prihodnu ekonomiju, od 5. oktobra 2000. imamo večitu tranziciju kojoj se ne vidi kraja.“
Beograđanke i njihovi sugrađani o kojima Marojević piše ne žive u zaslađenoj svakodnevici. Naime, ispod površine ovih priča, a neretko i na samoj površini, nakupilo se crnila koje se ne da lako očistiti. Sukobi među vršnjakinjama, sukobi na poslu, sukobi na internetu, sukobi sa svetom oko sebe i onim svetom u sebi pokreću priče koje su se, nakon dužeg odabira našle među ružičastim koricama knjige.
„Beograđani su se od 2006. naovamo bitnije promenili možda samo u svom poverenju prema internetu. Otpor spram mreže je danas nešto manje izražen a neuporedivo više je njenih korisnika“, dodaje Marojević. „To i nije tako nebitno, kao što nekom može da zvuči. Srbija je regionalni prvak u korišćenju fejsbuka i postoji mnogo tih kontakata, četova i veza koje se uspostavljaju na društvenim mrežama. To je jedan od načina da se otuđenje, do kojeg je došlo usled razočaranja u tranziciju i razna obećanja i usled svetske ekonomske krize kanališe i da se ono ublaži ili pak istakne. Promenila se i jedna lična percepcija Beograda bitna za priču o mojoj novoj knjizi. Naime, sticajem okolnosti sam od tada počeo da više vremena provodim sa mlađim svetom, sa nekim generacijama koje nisam poznavao.“
Da li ste 2006. mogli da zamislite da će iz vašeg pera za koju godinu da nastane priča o devojčicama Romkinjama koje će da maltretiraju drugaricu zbog igre na Fejsbuku?
Konkretnu situaciju opisanu u priči „Igrica“ možda nisam mogao da predvidim, upravo zbog tadašnjeg nepoverenja u internet koji je povod za nasilje u tom narativu. Ali neke druge njegove aspekte mogao sam da zamislim. Recimo, srpski rulet je jedna od ranijih pojava koje su oslobodile prostor za još veće podmlađivanje nasilnika i nasilnica i usitnjavanje u pojavama ispoljavanja nasilja. Takođe, osoba nad kojom je ono počinjeno u „Igrici“ je Romkinja. Tako nešto sam itekako mogao da zamislim, toga je uveliko bilo i ranije, setimo se za početak slučaja sirotog Duška Jovanovića iz 1997. godine.
U brojnim intervjuima koje ste dali prethodnih meseci, često su vas pitali zbog čega ste se odlučili da pišete o ženama iz ugla svojih junakinja. Zar vam ne deluju čudno što vas to pitaju? Da li je očekivanije da pisac prodre u mozak ubice i zločinca, recimo, nego u mozak jedne sasvim normalne žene?
Ne čudim se, jer ako bi čovek uzeo neka razumska merila pa ih primenjivao na svaki lokalni slučaj nelogičnosti, neprestano bi se zaprepašćivao . Ne samo da je doslovno čitanje metaforičnog iskaza Dejana Stojiljkovića sa zadnje korice po kom bi bukvalista pomislio da su neke žene meni poverile ceo sadržaj „Beograđanki“ a ja ga samo zapisao te objavio, postalo osnova nekih intervjua nego i ponekog novinskog prikaza knjige. Naravno da se apsolutno može pisati iz bilo čije pozicije. Ali ljudi ne poznaju elementarno književnost, a zbog posla na kom su se obreli moraju da intervjuišu pisce i pišu kritike knjiga. Mi ovde još nismo došli do engleske poslovice iz XIX veka koju je u „Vodenici na Flosi“ popularizovala Džordž Eliot. Ali ako je toliko zaostala i srpska politika, bilo bi nelogično da to ne budu i srpska književna scena pa i srpska kultura uopšte; čast više nego retkim izuzecima.
Kada već pominjete korice knjige, uzmimo vašu za primer. Bez imena autora, knjiga veoma podseća na brojne domaće, popularne (ženske?) bestselere. Ali za razliku od njih, iza ovih korica nema hepienda, priče nisu zašećerene. Šta pisac poručuje kada izabere ovakvu koricu? Na koga cilja?
Najpre, ja nisam izabrao koricu. „Laguna“ je ozbiljna izdavačka kuća u kojoj se svako bavi svojim sektorom.
Da li vi imate uticaj na to kako će da izgleda knjiga?
Imam pravo da kažem da ta korica ne može, a ova može. Međutim, ako većina ljudi u redakciji, i iz sektora za dizajn, kaže da je korica u redu, i ako je politika kuće da ima takve i slične korice, zaista mislim da je razumno da to uvažim. Meni se kod ove korice sviđa što ima „catch“ sa pop-artom, možda bih intimno samo voleo da je malo ironičnija. Međutim, ne bi smelo da to ili bilo šta slično čini opravdanje da neko, ko bi trebalo da čita profesionalno, sudi o knjizi na osnovu korica. Ali ovde, naravno, sve može.
Nedavno ste u jednom intervjuu kazali da priče valja pisati pitko, jer je takvo pismo deo duha vremena. Gde je granica između pitkog i plitkog, koliko je jasno vidite?
Ne verujem više u održivost postmoderne poetike, jer je u međuvremenu došlo do uobličavanja novog, informacionog i digitalizovanog sveta koji treba izraziti. Mislim da i najbolji savremeni svetski narativi poput onih koje su pisali Džonatan Frenzen ili Viktor Peljevin pokazuju da je za rečenicu bitno da na prvom nivou bude razumljiva, pitka. E sad, ako ona nema i drugi nivo, za koncentrisanije čitaoce, to je onda plitko. Ja se trudim da neke intertekstualne reference, ironiju, kritiku, crni humor, grotesku i parodiju takođe zastupim u pisanju, ali da sve to bude vidljivo na drugom, dubljem nivou čitanja. Želim da izrazim crnilo koje je na prvom nivou relativno pitko, a ako neko voli da traga za njegovim pravim značenjem i svim što ga prati, na drugom nivou čitanja može da nađe nešto više.
Pominjete sada crnilo, i zaista, svaka od tema koje obrađujete u pričama veoma je mračna. Ako pišete knjigu koja se zove „Beograđanke“, da li to podrazumeva samo mračne priče, ili je bilo i nešto svetlijih tema?
U suštini, ovo je i angažovana književnost, jer su takve teme. Meni je u svakom slučaju prilično zadovoljstvo što je publika jako dobro reagovala na „Beograđanke“ uprkos „mračnim“ temama i tome da nikad nisam lagao u intervjuima u smislu da sam govorio „nabavite knjigu, u njoj sve pršti od hepiendova, ko je pročita mnogo će se smejati i još više plakati.“ Ili još manje, nemam pojma. Uvek sam naznačavao da je reč o pričama koje ne štede svoje junakinje a knjiga je postala bestseler.
„Beograđanke“ su nedavno doživele svoje šesto izdanja, a na književnom konkursu koji je organizovan povodom knjige prijavljeno je i stotinak priča. Koliko vas je iznenadila takva reakcija? Šta nikako niste očekivali?
Pretpostavio sam da će ovo biti moja najprodavanija knjiga, ali nisam mogao pretpostaviti da će tako brzo, ili čak uopšte, dostići šest izdanja, ili inspirisati više od sto ljudi da pišu književni odgovor na nju. Naravno, pošto sam tip pisca koji je otvoren za kontakt sa čitaocima i razmenu iskustava, imao sam dosta razgovora o delu. Većinom su to bile pozitivne reakcije na nivou poistovećenja sa junakinjama i junacima ili tačnosti opisanog. Međutim, na nivou pominjanog crnila, tog mraka koji je u pozadini svake priče, imao sam negativne komentare u smislu da glavne junakinje nisu prave Beograđanke.
Šta je, prema vašem mišljenju, prava Beograđanka?
To je veoma široko pitanje koje ću pokušati da produbim u svom sledećem romanu. Meni lično nije važno ni ko je rođen u Beogradu da bih ja pisao o njemu u knjizi ovakvog ili sličnog naslova. Ili ko ovde doseže koliko generacija. Prava Beograđanka za mene je svaka koja se tako oseća i koja poštuje ovaj grad. E sad, kad kažete „prava Beograđanka“ ja pomislim na neku koja, bez obzira na to u kakvoj je situaciji, i dalje insistira na svom sistemu vrednosti koji je, ukoliko ima supstancu, apartan u odnosu na lokalni mejnstrim.
U čemu je onda razlika između tih Beograđanki i recimo Novosađanki, Nišlijki, Parižanki...?
Ako je pitanje tako sročeno, onda to mora da znači da je s jedne strane u pitanju univerzalna književnost, jer potencijalno pogađa stanovnice i drugih gradova. To je jedan deo odgovora. Ali ako govorimo o onom, lokalnom, mislim da su priče ovih junakinja uglavnom beogradske zato što je to ipak jedini nesporni velegrad od drugih većih domaćih gradova; za Pariz ne mogu ništa da kažem da ga ne poznajem. Recimo, da sam pisao „Novosađanke“, kad ih već pominjete, morali bi mnogo više da dođu do izražaja neki sitnoburžoaski maniri koji su tamo primetniji zbog tradicije austrougarskog života, dok je u Beogradu to manjinski princip. Zatim, odnos prema prostoru i vremenu je drugačiji, tamo su ljudi mnogo sporiji i ima znatno manje događaja. Bez obzira koliko opširne, moje priče o Beograđankama su brze, dinamične, sa puno sadržaja, a da su o žiteljkama Novog Sada bile bi sporije jer bi taj postupak kontekstualno bio tačniji. Građa diktira pristup, što rekao Alfred Deblin.
Neke od junakinja koje su u knjizi imaju probleme zbog odnosa prema muškarcima. Međutim, veći broj njih ima probleme zbog odnosa prema ženama? Zbog čega vidite svet žena takvim?
Ima žena koje vole oba roditelja, ili ih mrze, onih koje favorizuju oca a ne vole majku, ili, ređe, obratno. Ima onih koje su solidarne prema svom polu i nekih koje ga ne podnose i maltene komuniciraju samo s muškarcima, sem kad baš moraju. Hteo sam da prikažem sve te mogućnosti ili makar najveći broj njih. Zato nisam potencirao samo odnos solidarnosti i ljubavi između žena, već i onaj, rivalski, pa i neprijateljski. Slično je i među muškarcima. Ako je čovek čoveku vuk, i žena je ženi vučica.
Kako, kao pisac i izdavač, gledate na ono što rade vaše kolege pisci. Uskoro dolazi Sajam knjiga i praviće se još jedan presek onoga što je urađeno u proteklih godinu dana. Kakve nove tendencije uočavat ei koje biste autore izdvojili?
Nažalost, od uspeha „Beograđanki“ je znatno više posla, pa zato slabije pratim književnost nego ranije. Moram da ukažem pažnju na roman „PR“ Aleksandra Ilića. U isti mah, to je uz „Beograđanke“ jedina knjiga digitalnog realizma, ali je iako je u pitanju nova tendencija ne preporučujem zbog toga, nego zato što je posredi možda i najbolji srpski roman koji sam čitao u poslednje dve-tri godine. Od prevoda preporučujem roman „Krug“ Dejvida Egersa. Da ne budem samo prozno i digitalno nastrojen, od novih knjiga koje će se pojaviti na Sajmu valja obratiti pažnju i na „Restart“ u kojem priređivač Goran Lazičić pokušava da predstavi sva bitnija poetička pomeranja u novijoj srpskoj poeziji.
Izvor: b92.net
Konkretnu situaciju opisanu u priči „Igrica“ možda nisam mogao da predvidim, upravo zbog tadašnjeg nepoverenja u internet koji je povod za nasilje u tom narativu. Ali neke druge njegove aspekte mogao sam da zamislim. Recimo, srpski rulet je jedna od ranijih pojava koje su oslobodile prostor za još veće podmlađivanje nasilnika i nasilnica i usitnjavanje u pojavama ispoljavanja nasilja. Takođe, osoba nad kojom je ono počinjeno u „Igrici“ je Romkinja. Tako nešto sam itekako mogao da zamislim, toga je uveliko bilo i ranije, setimo se za početak slučaja sirotog Duška Jovanovića iz 1997. godine.
U brojnim intervjuima koje ste dali prethodnih meseci, često su vas pitali zbog čega ste se odlučili da pišete o ženama iz ugla svojih junakinja. Zar vam ne deluju čudno što vas to pitaju? Da li je očekivanije da pisac prodre u mozak ubice i zločinca, recimo, nego u mozak jedne sasvim normalne žene?
Ne čudim se, jer ako bi čovek uzeo neka razumska merila pa ih primenjivao na svaki lokalni slučaj nelogičnosti, neprestano bi se zaprepašćivao . Ne samo da je doslovno čitanje metaforičnog iskaza Dejana Stojiljkovića sa zadnje korice po kom bi bukvalista pomislio da su neke žene meni poverile ceo sadržaj „Beograđanki“ a ja ga samo zapisao te objavio, postalo osnova nekih intervjua nego i ponekog novinskog prikaza knjige. Naravno da se apsolutno može pisati iz bilo čije pozicije. Ali ljudi ne poznaju elementarno književnost, a zbog posla na kom su se obreli moraju da intervjuišu pisce i pišu kritike knjiga. Mi ovde još nismo došli do engleske poslovice iz XIX veka koju je u „Vodenici na Flosi“ popularizovala Džordž Eliot. Ali ako je toliko zaostala i srpska politika, bilo bi nelogično da to ne budu i srpska književna scena pa i srpska kultura uopšte; čast više nego retkim izuzecima.
Kada već pominjete korice knjige, uzmimo vašu za primer. Bez imena autora, knjiga veoma podseća na brojne domaće, popularne (ženske?) bestselere. Ali za razliku od njih, iza ovih korica nema hepienda, priče nisu zašećerene. Šta pisac poručuje kada izabere ovakvu koricu? Na koga cilja?
Najpre, ja nisam izabrao koricu. „Laguna“ je ozbiljna izdavačka kuća u kojoj se svako bavi svojim sektorom.
Da li vi imate uticaj na to kako će da izgleda knjiga?
Imam pravo da kažem da ta korica ne može, a ova može. Međutim, ako većina ljudi u redakciji, i iz sektora za dizajn, kaže da je korica u redu, i ako je politika kuće da ima takve i slične korice, zaista mislim da je razumno da to uvažim. Meni se kod ove korice sviđa što ima „catch“ sa pop-artom, možda bih intimno samo voleo da je malo ironičnija. Međutim, ne bi smelo da to ili bilo šta slično čini opravdanje da neko, ko bi trebalo da čita profesionalno, sudi o knjizi na osnovu korica. Ali ovde, naravno, sve može.
Nedavno ste u jednom intervjuu kazali da priče valja pisati pitko, jer je takvo pismo deo duha vremena. Gde je granica između pitkog i plitkog, koliko je jasno vidite?
Ne verujem više u održivost postmoderne poetike, jer je u međuvremenu došlo do uobličavanja novog, informacionog i digitalizovanog sveta koji treba izraziti. Mislim da i najbolji savremeni svetski narativi poput onih koje su pisali Džonatan Frenzen ili Viktor Peljevin pokazuju da je za rečenicu bitno da na prvom nivou bude razumljiva, pitka. E sad, ako ona nema i drugi nivo, za koncentrisanije čitaoce, to je onda plitko. Ja se trudim da neke intertekstualne reference, ironiju, kritiku, crni humor, grotesku i parodiju takođe zastupim u pisanju, ali da sve to bude vidljivo na drugom, dubljem nivou čitanja. Želim da izrazim crnilo koje je na prvom nivou relativno pitko, a ako neko voli da traga za njegovim pravim značenjem i svim što ga prati, na drugom nivou čitanja može da nađe nešto više.
Pominjete sada crnilo, i zaista, svaka od tema koje obrađujete u pričama veoma je mračna. Ako pišete knjigu koja se zove „Beograđanke“, da li to podrazumeva samo mračne priče, ili je bilo i nešto svetlijih tema?
U suštini, ovo je i angažovana književnost, jer su takve teme. Meni je u svakom slučaju prilično zadovoljstvo što je publika jako dobro reagovala na „Beograđanke“ uprkos „mračnim“ temama i tome da nikad nisam lagao u intervjuima u smislu da sam govorio „nabavite knjigu, u njoj sve pršti od hepiendova, ko je pročita mnogo će se smejati i još više plakati.“ Ili još manje, nemam pojma. Uvek sam naznačavao da je reč o pričama koje ne štede svoje junakinje a knjiga je postala bestseler.
„Beograđanke“ su nedavno doživele svoje šesto izdanja, a na književnom konkursu koji je organizovan povodom knjige prijavljeno je i stotinak priča. Koliko vas je iznenadila takva reakcija? Šta nikako niste očekivali?
Pretpostavio sam da će ovo biti moja najprodavanija knjiga, ali nisam mogao pretpostaviti da će tako brzo, ili čak uopšte, dostići šest izdanja, ili inspirisati više od sto ljudi da pišu književni odgovor na nju. Naravno, pošto sam tip pisca koji je otvoren za kontakt sa čitaocima i razmenu iskustava, imao sam dosta razgovora o delu. Većinom su to bile pozitivne reakcije na nivou poistovećenja sa junakinjama i junacima ili tačnosti opisanog. Međutim, na nivou pominjanog crnila, tog mraka koji je u pozadini svake priče, imao sam negativne komentare u smislu da glavne junakinje nisu prave Beograđanke.
Šta je, prema vašem mišljenju, prava Beograđanka?
To je veoma široko pitanje koje ću pokušati da produbim u svom sledećem romanu. Meni lično nije važno ni ko je rođen u Beogradu da bih ja pisao o njemu u knjizi ovakvog ili sličnog naslova. Ili ko ovde doseže koliko generacija. Prava Beograđanka za mene je svaka koja se tako oseća i koja poštuje ovaj grad. E sad, kad kažete „prava Beograđanka“ ja pomislim na neku koja, bez obzira na to u kakvoj je situaciji, i dalje insistira na svom sistemu vrednosti koji je, ukoliko ima supstancu, apartan u odnosu na lokalni mejnstrim.
U čemu je onda razlika između tih Beograđanki i recimo Novosađanki, Nišlijki, Parižanki...?
Ako je pitanje tako sročeno, onda to mora da znači da je s jedne strane u pitanju univerzalna književnost, jer potencijalno pogađa stanovnice i drugih gradova. To je jedan deo odgovora. Ali ako govorimo o onom, lokalnom, mislim da su priče ovih junakinja uglavnom beogradske zato što je to ipak jedini nesporni velegrad od drugih većih domaćih gradova; za Pariz ne mogu ništa da kažem da ga ne poznajem. Recimo, da sam pisao „Novosađanke“, kad ih već pominjete, morali bi mnogo više da dođu do izražaja neki sitnoburžoaski maniri koji su tamo primetniji zbog tradicije austrougarskog života, dok je u Beogradu to manjinski princip. Zatim, odnos prema prostoru i vremenu je drugačiji, tamo su ljudi mnogo sporiji i ima znatno manje događaja. Bez obzira koliko opširne, moje priče o Beograđankama su brze, dinamične, sa puno sadržaja, a da su o žiteljkama Novog Sada bile bi sporije jer bi taj postupak kontekstualno bio tačniji. Građa diktira pristup, što rekao Alfred Deblin.
Neke od junakinja koje su u knjizi imaju probleme zbog odnosa prema muškarcima. Međutim, veći broj njih ima probleme zbog odnosa prema ženama? Zbog čega vidite svet žena takvim?
Ima žena koje vole oba roditelja, ili ih mrze, onih koje favorizuju oca a ne vole majku, ili, ređe, obratno. Ima onih koje su solidarne prema svom polu i nekih koje ga ne podnose i maltene komuniciraju samo s muškarcima, sem kad baš moraju. Hteo sam da prikažem sve te mogućnosti ili makar najveći broj njih. Zato nisam potencirao samo odnos solidarnosti i ljubavi između žena, već i onaj, rivalski, pa i neprijateljski. Slično je i među muškarcima. Ako je čovek čoveku vuk, i žena je ženi vučica.
Kako, kao pisac i izdavač, gledate na ono što rade vaše kolege pisci. Uskoro dolazi Sajam knjiga i praviće se još jedan presek onoga što je urađeno u proteklih godinu dana. Kakve nove tendencije uočavat ei koje biste autore izdvojili?
Nažalost, od uspeha „Beograđanki“ je znatno više posla, pa zato slabije pratim književnost nego ranije. Moram da ukažem pažnju na roman „PR“ Aleksandra Ilića. U isti mah, to je uz „Beograđanke“ jedina knjiga digitalnog realizma, ali je iako je u pitanju nova tendencija ne preporučujem zbog toga, nego zato što je posredi možda i najbolji srpski roman koji sam čitao u poslednje dve-tri godine. Od prevoda preporučujem roman „Krug“ Dejvida Egersa. Da ne budem samo prozno i digitalno nastrojen, od novih knjiga koje će se pojaviti na Sajmu valja obratiti pažnju i na „Restart“ u kojem priređivač Goran Lazičić pokušava da predstavi sva bitnija poetička pomeranja u novijoj srpskoj poeziji.
Izvor: b92.net
Autor: Igor Marojević
