„Pisma iz Tajnog grada“ su neka vrsta dnevnika koji sam vodio proteklih osamnaest godina, zbirka tekstova koji, kroz priče o muzici, pokušavaju da nešto kažu o nama samima – gde smo bili, kuda idemo i šta predajemo u ruke narednoj generaciji. Neki od tih tekstova veoma su melanholični, neki su puni srdžbe, ali u svakoj reči i svakom zarezu emocionalni potenciometar stoji na maksimumu. Emocije se razlikuju od teksta do teksta, ali je njihov nivo, dakle, sve vreme isti – najjači. I mislim da će se u tim emocijama mnogi prepoznati, da ih i mnogi drugi imaju, jer ova knjiga je malo svedočanstvo o našoj zajedničkoj sudbini. Što se tiče Beograda, spolja gledano, on danas izgleda bolje nego, recimo, osamdesetih, koje su njegovo zlatno doba, međutim iznutra, to je jedan teško ranjen grad. Ranjen, ali, ipak verujem, besmrtan.

Neki momenti u knjizi su zaista veoma lični, kao vaše „pomirenje“ sa Dragoljubom Đuričićem ili Borom Čorbom, a neki neopisivo sentimentalni, kao priča o posteru „ljudoždera Džegera“ u dečjoj sobi. Šta je bilo najteže priznati sebi i drugima? Kakve su reakcije ljudi o kojima pišete u knjizi? Da li se neko javio da replicira ili vas podrži?

Zanimljiv momenat desio se na prvoj promociji „Pisama uz Tajnog grada“, održanoj nedavno u Pančevu, pred više od dve stotine ljudi. Dragoljub Đuričić i ja odsvirali smo nešto zajedno na bubnjevima, a pre toga pročitao sam taj tekst iz knjige. On ga je tada prvi put čuo, nije znao šta sam napisao. Bila je to mala katarza i za njega i za mene, zagrlili smo se na sceni i, posle mnogo bura, nastavljamo, eto, da plovimo na istom brodu i, da tako kažem, pod istom zastavom. Inače, ništa mi nije bilo teško da priznam u ovoj knjizi, pisao sam je u miru sa samim sobom i sa svešću da se u životu, čak i kad je teško, sve dešava onako kako treba i kad treba.

U knjizi je teorija o tome zašto se Petooktobarskom revolucijom više ne ponose ni oni koji su je izveli i zašto ona gotovo sigurno nije mogla da uspe?

Znate šta, mi smo imali partizansku revoluciju, koja je odlazila u mnoge anomalije, ali kojom su ipak komandovali frajeri koji su bili ljubitelji američkih filmova (Tito) ili nadrealisti koji su se družili sa Bretonom (Koča Popović). Kasnije smo dobili revoluciju kojom je komandovao Velja Ilić. Zato smo danas tu gde jesmo.

Zašto se na kraju desilo da, kako kažete, umesto da Beograd postane svet, ceo svet postane Srbija, i zašto se danas teško mičemo odatle?

Mi smo početkom devedesetih pogrešno mislili da je do opšteg sloma pameti i morala došlo samo na Balkanu. Tokom te decenije, uverili smo se, međutim, da je to globalni trend. To je dekada u kojoj je kultura i na Zapadu doživela veliki udes – rokenrol je, na primer, i tamo propao – a u kojoj su trijumfovali „rijeliti“ programi, masovna tabloidizacija života, kao i kapitalistička beskrupuloznost i ratna industrija oličene u dva Bila: Gejtsu i Klintonu. Svet se survao od „Narednika Pepera“ do Veslija Klarka, i to je upravo jedna od tema o kojima govori ova knjiga.

Da li su zato Bitlsi na koricama „Pisama iz Tajnog grada“?

Pa, i zato. Ali najpre zbog toga što je ovo vrlo lična knjiga. Bitlsi su, naime, grupa koje me je uvela u rokenrol, pa sam tom slikom na koricama želeo da im se nekako odužim i zatvorim jedan od svojih privatnih krugova. Stounsi su grupa mog života, ali prvo sam čuo Bitlse i oni su me, kažem, uveli u muziku. Osim toga, Bitlsi i njihova muzika jesu simbol prkosa ovim groznim vremenima, dokaz da nije oduvek bilo ovako i, samim tim, nada da će jednog, makar i dalekog dana biti bolje.

Zašto se, dok čitamo „Pisma iz Tajnog grada“, stiče utisak da je u rokenrolu sve najvažnije i najlepše već rečeno?

Rokenrol možda i ima još nešto da kaže, ali to više nema ko da čuje. Nestala je publika, koja je toj muzici davala masovnost, samim tim i moć, samim tim i uticaj. To je rezultat žalosnih procesa opšte debilizacije koji su, i kod nas i u svetu, dobili strašan zamah devedesetih godina.

Autor: Olivera Stojimirović
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Naše novine