Odakle potiče bes, kao i koliko smo (ne)moćni u odgovorima koji nam se nameću kada se suočimo sa nasiljem, centralna su pitanja „Malterega: Rubikove stolice“, prvog dela još uvek nezavršene trilogije Marka Šelića Marčela, koji je krajem 2016. doživeo izmenjeno i dopunjeno izdanje u Laguni. Za nestrpljive fanove stiže i informacija da uskoro izlazi i drugi deo, koji će zbog obima biti podeljen u dva toma. Prvi deo ovog nastavka očekuje se u maju, a drugi u oktobru ove godine.

Muzičar i književnik Marko Šelić Marčelo objavio je studijske albume „De fakto“ (2003), „Pazl šok!“ (2005), „Treća strana medalje“ (2008) i „Deca i Sunce“ (2010), romane „Zajedno sami“ (2008) i „Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica“ (2012, 2016), zbirku tekstova „O ljudima, psima i mišima“ (2009), stotinak kolumni za razne redakcije i „Napet šou“ (2014), konceptualno delo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova. Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su i titula ambasadora knjige i čitanja, Popboksova nagrada publike za najbolju knjigu 2008. i 2012, kao i nagrada „Pravi muškarac“, kojom su pre njega ovenčani strip autor Marko Somborac i Saša Janković, doskorašnji zaštitnik građana. Poslednjih godina angažovan je i u pozorištu: u DADOV-u se 2010. igrala dramska adaptacija romana „Zajedno sami“ (po tekstu Branislave Ilić), a radio je i na komadima „Klasni neprijatelj“ P. Stojmenovića (tekst završnog songa), „Istraživač noćnih mora“ N. Zavišića (scenario) i „Doktor Nušić“ K. Mladenovića (tekstovi svih songova).

Krajem prošle godine u Laguninom izdanju pojavilo se dopunjeno izdanje vaše knjige „Malterego“. Zbog čega ste se odlučili za rimejk?

- Radeći na drugom delu zamišljene trilogije, poželeo sam da i prvu knjigu stilski privedem nastavku; brzo mi se pokazalo da taj literarni poduhvat zahteva ozbiljniju kreativnu „hirurgiju“ nego što je blago revidiranje rukopisa: moglo se samo raditi iz sve snage ili odustati, ispričati istu priču na jasno drugačiji način ili ne dirati ništa. A taj jasno drugačiji način oličen je u nameri da se jedan gotovo dramski tekst, koji se igrao ne samo književnim nego i grafičkim elementima, preobrazi u čistu romanesknu formu, vodeći računa da se radnja ne izmeni i time ne počini nepravda čitaocima ranijeg izdanja, koji će možda čitati sledeću knjigu ne obazirući se na ovaj „rimejk“. Rezultat odgovara nameri: koliko sam pre pet godina uživao u „razmahivanju“ eksperimentalnošću, toliko mi je sada prijalo da priču sasvim oknjiževim, a da se nijedna njena oštrica ne istupi.

Kako izgleda proces ponovnog pisanja sopstvene knjige? Koje su vam bile najveće dileme? Jeste li je pisali iz „sadašnjeg sebe“ ili ste pokušavali da prizovete u svest sve ono što ste mislili i osećali dok ste „Malterego“ pisali prvi put?

- Proces je makar načelno jasan: čitaj rukopis kao da nije tvoj, razlikuj jača mesta od slabijih, zadrži jača, pojačaj slabija, izbaci rečenicu, umetni rečenicu, probaj da odsečeš pokoji maligni deo a da ne zakačiš zdravo tkivo, pokušaj da dodaš potpuno novi pasaž a da ne poremetiš radnju. Najveća dilema je očigledna: vredi li taj pokušaj i dobija li se na kvalitetu, ili je sve tek igra, stilska vežba. Da povučem paralelu s muzikom, to je kao da ranije pesme, svedenije i produkcijski skromnije, sada obradite sa simfonijskim orkestrom: ima ljudi kojima su takve avanture „naknadne pameti“ odbojne i suvišne – jer suština se, činjenica je, već kazala – i ima onih drugih, kojima je zanimljivo da osvedoče kako delo, u izvesnom smislu, nastavlja da dozreva uporedo s autorom. Oba su stava sasvim legitimna. No, što se tiče toga iz kog sebe pišem – mislim da iole vešt pisac svakako ne sme biti samo jedna osoba. Slično kao što imate glumce koji glume tako što uvek sebe stavljaju u situacije iz scenarija i one koji na određeno vreme zaista postanu neko drugi, pa nastupaju iz tog drugog. Zato su me i fascinirali – sve dok mi nije palo na pamet da je pisac nešto još suludije od glumca. Pisac je svaki svoj junak odjednom, svi junaci istovremeno. Ali ta vrsta suludosti u svojoj je srži prilično plemenit poduhvat, jer podrazumeva saosećanje do mere poistovećenja. Podrazumeva uosećavanje. Dakle, stilski, „zanatski“, pišem uvek iz sadašnjeg sebe – nadajući se da se ta razlika iz knjige u knjigu oseća kao napredak – ali suštinski, pišem iz junaka i iz situacije u priči.

„Malterego“ je zamišljen kao trilogija. Kada se očekuje nastavak?

- Ovo izdanje je, između ostalog, tu da vrati stare čitaoce, da osvoji neke nove, te da i zvanično najavi nastavak. Roman, u tom smislu, od starta koketira sa estetikom televizijskih serija – zamišljen je baš kao serija iz tri sezone i vrlo detaljno isplaniran. Avaj, evo vesti koju ovde prvi put obnarodujem: druga, centralna „sezona“ je najobimnija, te smo izdavač i ja odlučili da je podelimo na dva toma. Prvi će biti objavljen u maju, drugi u oktobru, a kako sada stvari stoje, svaka od tih polovina biće duža od „Malterega 1“ – napominjem čisto da pokoji sumnjičavi čitalac ne pomisli kako smo se podlo dosetili da knjigu od tristotinak strana podelimo na dve od sto pedeset zarad grabeži. Uz onu zdravu dozu bojazni, čini mi se da među onima kojima se ova knjiga dopala neće biti razočaranih nastavkom.

U središtu vašeg romana je priča o nasilju i mogućim odgovorima na njega. Čini se da danas i nema mnogo tema u našoj svakodnevici koje se na nekom nivou i na neki način ne dotiču ovog problema. Ima li danas uopšte važnijih pitanja od ovog?

- Kad se bolje pogleda, i ne baš. Uvek se setim da u opisu naše planete na početku Adamsovog „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ stoji da je to ono mesto gde su nekog tipa prikucali za krst samo zato što je sugerisao da ne bi bilo loše kad bi ljudi bili malo ljubazniji jedni prema drugima. R. R. Martin veli u jednom intervjuu da ljudska istorija nije ništa drugo do istorija nasilja. A era blokbastera doprinela je oguglavanju putem monumentalizovanja: gledamo veoma uverljive scene nestanka čitavih svetova, što, može biti, u nečijim očima kao da otežava da se drama sagradi oko neke male, svakodnevne ljudske tragedije. Ironično, međutim, iza naših dalekosežnih ličnih nesreća i dalje stoje „običnosti“, događaji koji nemaju ep da ih opravda i, neretko, ljudi koje je Dostojevski tako rado a jednostavno nazivao podlacima. Možda je oduvek sve bilo u tome šta ko oseća kao veliku temu – šta će nam mala sudbina Raskoljnikova spram zamašnosti „Rata i mira“ ili uspon i pad Voltera Vajta spram cele detaljno izgrađene istorije jednog sveta u „Igri prestola“, reći će neko. To je, međutim, pitanje skale, a ne veličine teme. Mene trenutno više zanima nasilje na mikroplanu: verovatno postoje veće i manje tragedije, ali ne postoji mala trauma od nasilja. U tom smislu, je li globalni terorizam veći problem od jednog silovatelja u lokalnom parku? Da, jeste. No, je li trauma žrtve iz parka svejedno velika, velika tema? Da, jeste.

Gde je poreklo besa koji opseda vaše junake? Mislite li da je taj bes specifičan za jednu generaciju ili će ga naslediti i one koje dolaze?

Generacijski bes uzrokovan osećajem promašenosti, ili pak odsustvo tog besa (takođe uzrokovano osećajem promašenosti) – to nisu nevažne teme u „Malteregu“. Ali nisu centralne. Lični besovi junaka zanimaju me neuporedivo više. Leo, glavni junak, ima vrlo jasan uzrok besa: moralni procep u koji je, silom prilika, upao. Na površini tog procepa nameće se pitanje da li na nasilje valja uzvratiti istom merom ili biti iznad situacije; pošto se pokaže da nijedno od tih rešenja ne donosi miran san, tone se dublje; na dnu ambisa pak prestaje svako razlikovanje pravde i osvete, a to nerazlikovanje oduvek je bilo jedno od predvorja pakla. Njegov „ventil“ je vođenje svojevrsnog dnevnika: ima izmaštanog junaka-osvetnika koji u pričama za njegov račun sprovodi pravdu (ili „pravdu“), i to prilično brutalno. Tako se agresija tobože preobražava u nešto kreativno. No, da li se on time zaista prazni ili, naprotiv, puni besom? Da li se time ublažava njegova svest o bespomoćnosti ili se upravo naglašava? I kada se, kako u pričama uvek biva, uzročnik traume vrati, dilema o tome kako odgovoriti na nasilje vraća se s njim. Samo što je ovog puta stostruko teže odgovoriti.

„Malterego“ obiluje referencama na književna i različita dela popularne kulture, a u jednom intervjuu ste za razmišljanja svog glavnog junaka rekli da su na tragu Desničinog Ivana Galeba. Koji su vam autori i na koji način pružili inspiraciju za ovaj roman?

- Ili bih, tačnije, barem silno voleo da su, u jednom opštem smislu, na tragu „Galeba“. Ta Desničina maestralna esejistika okačena o vrlo tanan čiviluk radnje jeste nešto što bih zaista uvek mogao iznova i iznova da čitam. Sad, da li bi takvi pasaži bili uklopljivi i u roman koji ima daleko razvijeniju fabulu? Upravo to je ono što sam pokušao da izvedem, uveren da se dinamika pripovedanja time nipošto ne usporava. Ali priča o inspiraciji time, naravno, nije ni zagrebana. Pandurović, Lalić, Po, Popa, Živković, Šekspir, Stoker, Niče, Azra, Devin Taunzend, Tul, Lavidž, „Beležnica smrti“, „Ja ubijam divove“, „Borilački klub“, „Dekster“, Korto Malteze, Dilan Dog – reference na sve narečeno stale su, recimo, u samo jednu, prvu glavu romana, pošto je glavni junak još veći citatoman nego ja. A nijedan ovakav „link“ nije, naravno, slučajno tu.

Kao muzičara često su vas predstavljali kao onog koji je podjednako omiljen svim generacijama. Da li je tako i kada je reč o vašim knjigama? Ko čini najveći deo vaše književne publike?

- Izuzetan je osećaj kada vidite generacijsku šarolikost na književnim večerima – a sad se već istinski prošaralo. Koga ću uspeti da zadržim – ostaje da se vidi. Moja se čitalačka publika, verujem, tek formira – neko mi ukaže poverenje otuda što mu se moje pisanje dopalo u formi muzike, neki su me čitali kao kolumnistu, ali sve je više onih koji su tu baš zbog proze, i ne krijem da mi je veoma drago što je tako. Mislim da će ova godina biti veoma važna kada je o tom kristalisanju reč – ali ono neće biti generacijski bazirano. Ništa što pišem nije namenski pisano za mlađe, za moje vršnjake ili za starije, otud i ne očekujem da se strogo rasporede u kolone.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula