Intervju - Marko Vidojković: Swiss airemo
Marko Vidojković, pisac koji osim svojim knjigama privlači pažnju svojom iskrenošću i surovo realnim stavovima, čovek koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim u vremenima kada je iskrenost postala toliko retka da je zapravo „atrakcija“. Čovek bez računice koji ide za svojim srcem i ne mari za posledice. Mnogi bi njemu postavili dijagnozu, ali on ih je preduhitrio, svojim pisanjem i borbom za istinu. Svaka napisana reč i svaka izgovrena reč obeležava vreme u kome živimo.Čitanjem njegovih knjiga možda probudimo osećaj stida što smo deo ovakvog sistema.O najnovijoj knjizi „Priče s dijagnozom“, o pojedinicma, o ljudima, ali i o tome da li koristi opijate razgovarali smo sa Markom Vidojkovićem.
Naziv nove knjige „Priče s dijagnozom“ nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim. Da li će nakon čitanja, Vašim čitaocima biti potrebna terapija?
Ja se nadam da će im biti potrebna terapija skidanja osmeha s lica. Ove priče su i dobile svoj naziv zbog specifične reakcija onih koji vole moju kratku formu: „E, lude su ti priče!“ toliko puta sam to čuo da mi se naziv ove zbirke sam od sebe javio. Iako je puna nasilja, i pored toga što se osvrće na najmračnije ljudske strane, rekao bih da je, u odnosu na moje romane, ovo prilično vesela knjiga.
Recept nam niste izdali, ali uputite nas kome je namenjena knjiga?
Svakome ko voli efektnu kratku priču. Čitaoci koji su voleli moju prvu zbirku „Bog ti pomogo“ (Samizdat B92, 2007.) na ovu će zbirku, siguran sam, tek odlepiti. Po svojim karakteristikama, ove priče su podesne za najširu čitalačku publiku, s formalnim upozorenjem pisca da ona ipak nije za one sa preterano slabim želucem, ako takvih uopšte još ima u ovoj zemlji.
Priča „Kuc-kuc“ govori o devojci koja vara svog partnera policajca. Kada svrati neplanirano do njenog stana i ne sluti da je go muškarac sakriven u starom ormaru. Kada ste pisali priču kako ste se odlučili da prevaren i nasamaren muškarac bude policajac, a ne pekar ili profesor…?
Cela fora i jeste u tome što je on pandur, i to talentovan pandur. On primećuje mnoge sumnjive detalje kod svoje devojke u stanu, njemu nešto tu smrdi, čak čuje i krckanje iz pravca njenog ormara, ali njegove pandurske osobine ne mogu da dođu do izražaja, jer je opterećen grižom savesti zbog svađe koju je imao sa devojkom pre nekoliko dana. Ironija je jako bitna za svaku dobru priču.
U Vašoj knjizi žene su te koje varaju, koje spavaju sa momcima od svojih drugarica, sipaju menstrucaiju u kafu…Prikazali ste ih kao osobe niskog morala. Da li mislite da su žene manje moralne od muškaraca?
Zamislite, ja upravo muškarce doživljavam kao neopisive ljige i hulje u svojoj knjizi. Oni su iskompleksirani, slabi, skloni nasilju, pa čak i ubistvu, sipanje menzisa u kafu je ništa u odnosu na to. No, nisam vaspitan tako da ljude delim na žene i muškarce, crnce ili belce, ja ih delim na loše i dobre, a loših i dobrih ima i među ženama i među muškarcima, i među crncima i među belicma.
Da li mislite da bi aparati bili poslušniji da je inženjer Matković pokušao da im lepo objasni zašto je važno da rade, umesto što je primenjivao silu?
Priča „Pobuna“ je inspirisana jednim mojim prijateljem koji je ubijao svoje kućne aparate od batina. Dešavalo se to devedesetih, kada kućni aparati nisu bili u tolikoj meri zamenljivi kao danas, pa si morao da ih nosiš u servis, a pre servisa ih, za svaki slučaj, izbatinaš. Ko zna, možda prorade. U njegovom slučaju, isuviše se često dešavalo da batine imaju efekta, pa sam se zapitao šta bi bilo kada bi čovek, zahvaljujući batinama, ostao okružen istim aparatima i posle, recimo, četrdeset godina. Ko zna, možda bi ispala dobra priča i od obraćanja kućnim aparatima biranim rečima, ali to bi bila neka sasvim druga priča, sa skroz drugačijom poentom.
U priči „Terapija“ osetila sam blago olakšanje kada sam pročitala da muškarcu koji je poručio prostitutku nisu doveli ćerku već ženu. Na prvi pogled svi bi je osudili, ali ako pogledamo širu sliku, shvatamo da je to radila kako bi prehranila porodicu. Ko je tu najveća žrtva? Muž, žena ili oboje?
Hteo sam da obeležim jedan period kada je prostitucija bila u Srbiji do te mere zakonita i rasprostranjena, da se nalazila u malim oglasima, u vidu desetina oglasa za agencije za „poslovnu pratnju“. Čoveka, koji je na ivici nerava zbog krize srednjih godina, kolega nagovara da iznajmi prostitutku. Mislim da bi ćerka kao prostitutka bila neizbalansirana priča, previše slična onome što nam se svakodnevno dešava, a ovo sa ženom mi se učinilo najpre kao zgodan fazon, a zatim i kao odlična simbolika. U nepravednom sistemu svi smo žrtve, i muž mušterija i žena prostitutka i ja koji sam to pisao i vi koji ćete to da čitate.
Ja se nadam da će im biti potrebna terapija skidanja osmeha s lica. Ove priče su i dobile svoj naziv zbog specifične reakcija onih koji vole moju kratku formu: „E, lude su ti priče!“ toliko puta sam to čuo da mi se naziv ove zbirke sam od sebe javio. Iako je puna nasilja, i pored toga što se osvrće na najmračnije ljudske strane, rekao bih da je, u odnosu na moje romane, ovo prilično vesela knjiga.
Recept nam niste izdali, ali uputite nas kome je namenjena knjiga?
Svakome ko voli efektnu kratku priču. Čitaoci koji su voleli moju prvu zbirku „Bog ti pomogo“ (Samizdat B92, 2007.) na ovu će zbirku, siguran sam, tek odlepiti. Po svojim karakteristikama, ove priče su podesne za najširu čitalačku publiku, s formalnim upozorenjem pisca da ona ipak nije za one sa preterano slabim želucem, ako takvih uopšte još ima u ovoj zemlji.
Priča „Kuc-kuc“ govori o devojci koja vara svog partnera policajca. Kada svrati neplanirano do njenog stana i ne sluti da je go muškarac sakriven u starom ormaru. Kada ste pisali priču kako ste se odlučili da prevaren i nasamaren muškarac bude policajac, a ne pekar ili profesor…?
Cela fora i jeste u tome što je on pandur, i to talentovan pandur. On primećuje mnoge sumnjive detalje kod svoje devojke u stanu, njemu nešto tu smrdi, čak čuje i krckanje iz pravca njenog ormara, ali njegove pandurske osobine ne mogu da dođu do izražaja, jer je opterećen grižom savesti zbog svađe koju je imao sa devojkom pre nekoliko dana. Ironija je jako bitna za svaku dobru priču.
U Vašoj knjizi žene su te koje varaju, koje spavaju sa momcima od svojih drugarica, sipaju menstrucaiju u kafu…Prikazali ste ih kao osobe niskog morala. Da li mislite da su žene manje moralne od muškaraca?
Zamislite, ja upravo muškarce doživljavam kao neopisive ljige i hulje u svojoj knjizi. Oni su iskompleksirani, slabi, skloni nasilju, pa čak i ubistvu, sipanje menzisa u kafu je ništa u odnosu na to. No, nisam vaspitan tako da ljude delim na žene i muškarce, crnce ili belce, ja ih delim na loše i dobre, a loših i dobrih ima i među ženama i među muškarcima, i među crncima i među belicma.
Da li mislite da bi aparati bili poslušniji da je inženjer Matković pokušao da im lepo objasni zašto je važno da rade, umesto što je primenjivao silu?
Priča „Pobuna“ je inspirisana jednim mojim prijateljem koji je ubijao svoje kućne aparate od batina. Dešavalo se to devedesetih, kada kućni aparati nisu bili u tolikoj meri zamenljivi kao danas, pa si morao da ih nosiš u servis, a pre servisa ih, za svaki slučaj, izbatinaš. Ko zna, možda prorade. U njegovom slučaju, isuviše se često dešavalo da batine imaju efekta, pa sam se zapitao šta bi bilo kada bi čovek, zahvaljujući batinama, ostao okružen istim aparatima i posle, recimo, četrdeset godina. Ko zna, možda bi ispala dobra priča i od obraćanja kućnim aparatima biranim rečima, ali to bi bila neka sasvim druga priča, sa skroz drugačijom poentom.
U priči „Terapija“ osetila sam blago olakšanje kada sam pročitala da muškarcu koji je poručio prostitutku nisu doveli ćerku već ženu. Na prvi pogled svi bi je osudili, ali ako pogledamo širu sliku, shvatamo da je to radila kako bi prehranila porodicu. Ko je tu najveća žrtva? Muž, žena ili oboje?
Hteo sam da obeležim jedan period kada je prostitucija bila u Srbiji do te mere zakonita i rasprostranjena, da se nalazila u malim oglasima, u vidu desetina oglasa za agencije za „poslovnu pratnju“. Čoveka, koji je na ivici nerava zbog krize srednjih godina, kolega nagovara da iznajmi prostitutku. Mislim da bi ćerka kao prostitutka bila neizbalansirana priča, previše slična onome što nam se svakodnevno dešava, a ovo sa ženom mi se učinilo najpre kao zgodan fazon, a zatim i kao odlična simbolika. U nepravednom sistemu svi smo žrtve, i muž mušterija i žena prostitutka i ja koji sam to pisao i vi koji ćete to da čitate.
Da priča „Eksperiment“ ima nastavak, kakav bi on bio?
To je priča o studentima prava koji iz čiste dosade odlučuju nekog da ubiju. Nastavak bi, siguran sam, bio o tome, kako je jedan postao uspešni biznismen, a drugi ministar u vladi. Tu bi mogli opušteno i bez stresa da nastave sa ubijanjem.
Kroz priče provukli ste mnogo toga, decu koja zavode red roditeljima, da političari i moćni ljudi vole da eksponiraju svoju decu na televiziji, da neko ko nema talenta može da skrene pažnju na sebe tako što će pisati o gej populaciji i slično… Da li je to slika našeg vremena?
Sve su to skice za sliku našeg vremena, takoreći detalji, koji su mi se učinili zgodnim da se oko njih isprede priča. Naše vreme je prepuno loših uzora i groznih primera, samo treba dobro paziti na balans, ako se bilo šta od toga bira kao osnova za prozu. Ništa nije crno-belo, može se desiti da je neko dete koje gura neka političarska vucibatina, zapravo neviđeni car, da zaslužuje mnogo više od takvog oca i ovakve zemlje. Tako ja volim da napravim priču, tražim nešto neobično u onome što je, za nas, sasvim obično, ma koliko to „obično“ bilo izopačeno.
U jednoj od priča detaljno ste opisivali ispuštanje gasova i potrebu za vršenjem nužde. Mislite li da je bilo potrebno ići u tolike detalje?
Čak dve cele priče su tome posvećene: jedna muškoj, druga ženskoj velikoj nuždi. Naravno, velika nužda nije zanimljiva kada do nje dođe ujutru u klonji, ali ako devojku „pritera“ dok u gradskom prevozu flertuje s muškarcem njenog života… onda može da bude baš smešno. Obe priče su omaž priči „Stolica“, koja je objavljena u mojoj prvoj zbirci, a to što su toliko detaljne, rezultat je dva faktora: 1) ja sam realista u pripovedanju i 2) svi seremo (da izvinite).
Plašite li se žena u crnom?
Ako žena u crnom ima preko dva metra i udara na vrata lifta u prizemlju moje zgrade, dobro bih razmislio da li bih izlazio iz zgrade dok se ona odatle ne pomeri.
Kako će buduće generacije doživljavati devojke ovoga doba, a kako muškarce?
Imam veru u mlade naraštaje i stoga sam ubeđen da će sve nas koji smo u ovom vremenu živeli doživljavati kao totalnu katastrofu.
Kažu da pišete kada ste pod uticajem „opijata“, ne morate odgovoriti na ovo pitanje, ali obzirom da nemate „dlake na jeziku“ možda nam otkrijete da li je to istina?
Pod uticajem „opijata“, tačnije, pomoću dva dima vutre, umem ponekad da pišem odgovore na pitanja za intervjue. To se dešava kad mi stignu pitanja na koja sam do tog trenutka već sedamsto puta odgovorio, pa mi treba mala „gurka“, ne bi li mi proces odgovaranja postao ponovo zanimljiv. Ovog puta to nije bio slučaj, jer su pitanja bila baš super. Isto je umelo da mi se desi i kad zapnem u nekom romanu, na primer, na sedemdesetoj sam strani, takoreći na pola puta, sve se „u pravom životu“ okrenulo protiv mene, a ja moram da nastavim s pisanjem knjige. I u tom slučaju, dva dima čuda čine. Sve „priče s dijagnozom“ sam pisao potpuno strejt, kao i ogromnu većinu svoje proze. Pisanje je samo po sebi najlepša od svih „droga“, potpuno je suludo mešati ga s drugim drogama, ili, što je još češće slučaj kod mojih kolega, s alkoholom.
Autor: Marija Gojković
Foto: Braca Nadeždić
Izvor: pravda.rs
To je priča o studentima prava koji iz čiste dosade odlučuju nekog da ubiju. Nastavak bi, siguran sam, bio o tome, kako je jedan postao uspešni biznismen, a drugi ministar u vladi. Tu bi mogli opušteno i bez stresa da nastave sa ubijanjem.
Kroz priče provukli ste mnogo toga, decu koja zavode red roditeljima, da političari i moćni ljudi vole da eksponiraju svoju decu na televiziji, da neko ko nema talenta može da skrene pažnju na sebe tako što će pisati o gej populaciji i slično… Da li je to slika našeg vremena?
Sve su to skice za sliku našeg vremena, takoreći detalji, koji su mi se učinili zgodnim da se oko njih isprede priča. Naše vreme je prepuno loših uzora i groznih primera, samo treba dobro paziti na balans, ako se bilo šta od toga bira kao osnova za prozu. Ništa nije crno-belo, može se desiti da je neko dete koje gura neka političarska vucibatina, zapravo neviđeni car, da zaslužuje mnogo više od takvog oca i ovakve zemlje. Tako ja volim da napravim priču, tražim nešto neobično u onome što je, za nas, sasvim obično, ma koliko to „obično“ bilo izopačeno.
U jednoj od priča detaljno ste opisivali ispuštanje gasova i potrebu za vršenjem nužde. Mislite li da je bilo potrebno ići u tolike detalje?
Čak dve cele priče su tome posvećene: jedna muškoj, druga ženskoj velikoj nuždi. Naravno, velika nužda nije zanimljiva kada do nje dođe ujutru u klonji, ali ako devojku „pritera“ dok u gradskom prevozu flertuje s muškarcem njenog života… onda može da bude baš smešno. Obe priče su omaž priči „Stolica“, koja je objavljena u mojoj prvoj zbirci, a to što su toliko detaljne, rezultat je dva faktora: 1) ja sam realista u pripovedanju i 2) svi seremo (da izvinite).
Plašite li se žena u crnom?
Ako žena u crnom ima preko dva metra i udara na vrata lifta u prizemlju moje zgrade, dobro bih razmislio da li bih izlazio iz zgrade dok se ona odatle ne pomeri.
Kako će buduće generacije doživljavati devojke ovoga doba, a kako muškarce?
Imam veru u mlade naraštaje i stoga sam ubeđen da će sve nas koji smo u ovom vremenu živeli doživljavati kao totalnu katastrofu.
Kažu da pišete kada ste pod uticajem „opijata“, ne morate odgovoriti na ovo pitanje, ali obzirom da nemate „dlake na jeziku“ možda nam otkrijete da li je to istina?
Pod uticajem „opijata“, tačnije, pomoću dva dima vutre, umem ponekad da pišem odgovore na pitanja za intervjue. To se dešava kad mi stignu pitanja na koja sam do tog trenutka već sedamsto puta odgovorio, pa mi treba mala „gurka“, ne bi li mi proces odgovaranja postao ponovo zanimljiv. Ovog puta to nije bio slučaj, jer su pitanja bila baš super. Isto je umelo da mi se desi i kad zapnem u nekom romanu, na primer, na sedemdesetoj sam strani, takoreći na pola puta, sve se „u pravom životu“ okrenulo protiv mene, a ja moram da nastavim s pisanjem knjige. I u tom slučaju, dva dima čuda čine. Sve „priče s dijagnozom“ sam pisao potpuno strejt, kao i ogromnu većinu svoje proze. Pisanje je samo po sebi najlepša od svih „droga“, potpuno je suludo mešati ga s drugim drogama, ili, što je još češće slučaj kod mojih kolega, s alkoholom.
Autor: Marija Gojković
Foto: Braca Nadeždić
Izvor: pravda.rs
Autor: Marko Vidojković
