Intervju - Miomir Petrović
Prošle godine je izašao Vaš novi roman „Miris mraka“. To je priča o sudbinama porodica koje su se ukrstile na Dorćolu. Koliko je bogata prošlost Dorćola?
„Miris mraka“ se može čitati kao roman reka, porodična saga ili psihološka drama sa elementima fantastike, kao istorijski roman ili priča o Dorćolu. Reč je o hronikama porodica Maksimović, s jedne strane, koja počinje u kasnom devetnaestom veku u Trebinju i porodice Teodopulos, s druge strane, koja počinje u Kastorji u severozapadnoj Grčkoj da bi se obe završile u Beogradu ovih dana. Ne prvi put uzeo sam Dorćol kao sinonim susreta ali i sudara civilizacija. Najmanje dve – istočne i zapadne. Ali, upravo u toj dijalektičkoj ravni („susret“ ili „sudar“?), jer se po mom dubokom uverenju poetski ni filozofski ne može utvrditi šta je od te dve krajnosti starije. Ili bolje, ako hoćete, za narode Balkana. Pre svega, njegovo ime na turskom i jeste Raskršće. Za vreme Austrije na ovom prostoru, zvali su ga i Švapska varoš, budući da je pravoslavni živalj mora da ostane samo u okvirima Savske padine, odnosno Savamale i Savskog venca. Ali Dorćol je do II Svetskog rata i bio Balkan u malom. Tu su živeli Cincari, Grci, Jermeni, Arbanasi, Turci, Rusi, Jevreji....
Roman pokušava da odgovori na pitanje „Kako se može preživeti Balkan“. Koji je Vaš odgovor?
Mislim da se Balkan ne može razumeti, a teško ga je i preživeti. On se može preživeti samo uz strpljenje i pokornost prema njegovom fatumu. Prilično je prokleta naša kuća na raskrsnici puteva. Na nama je da to prokletstvo pretvorimo u poetsku magiju. Ili u komparativnu civilizacijsku prednost. Ipak, naši ljudi retko pokušavaju da to učine. S druge strane, mislim da je to naša obaveza, lično se trudim da „Ahilove pete“ pretvorim u „Ahilova koplja“. Valjda je to stoga što želim da verujem u mogućnost takve vrste alhemije.
Čini se da je Balkan, kao trusno područje u smislu odnosa između nacija, ratova, pobeda i poraza, neiscrpan izvor inspiracije za umetnike?
Mislim da ni po tom pitanju ne treba preterivati. Balkan je često opsesija pisaca sa Balkana. Ipak, ne može se reći da na drugim delovima zemaljske kugle ne postoje podjednako inspirativni svetovi. Uostalom, najuzbudljiviju literaturu pišu stari Grci u epohi u kojoj veruju da je Helada svet, kada i ne znaju za postojanje drugih svetova ili civilizacija. Pa, eto, tu nastaje najuzbudljivija literatura. A šta ćemo sa Irskom, Andaluzijom, Rusijom, Latinskom Amerikom... Nije Makondo iz „Sto godina samoće“ inspirativno mesto već je Markes veliki pisac. Zar mislimo da je u Kanadi nezanimljivo? Nije, ali tamo verovatno žive i rade neki pomalo dosadni pisci koji nam nisu omogućili da poverujemo da je u Vinipegu zanimljivo kao i bilo gde drugde. Šalim se, samo sam pobornik one sentence da se zanimljive priče dešavaju maštovitim pripovedačima a ne na zato što su same po sebi zanimljive ili što se odigravaju na nekom posebnom meridijanu.
Iza sebe imate bogatu karijeru pisca. Da li je danas nezahvalno biti pisac u Srbiji?
Nezahvalno je i zahvalno, u istom promeru, biti pisac bilo gde i bilo kada. Možda je kod nas to malo teže, mada pitanje je da li se i u savremenom svetu zaista može živeti od objavljivanja knjiga. Pazite, postoji samo jedna mala skupina povlašćenih „dvorskih pisaca” u svetu. Među njima ima čak i naših zemljaka. Reč je o eksplicitnim apologetama Novog svetskog poretka. Oni verovatno mogu da žive od svoje umetnosti, mada zarada ne dolazi od prodatih primeraka ili karata, oni su više neka vrsta komesari na apanaži nego umetnici. Nekada su me mediji nazivali „elitističkim piscem”. Danas su tiraži mojih knjiga dovoljno veliki da me i dalje tako nazivali. Ti tiraži govore da je u srpskom društvu mnogo više „elitista” nego što to želi da prizna liberal-kapitalistička vlast i njeni komesari u srpskoj kulturi.
Urednik ste časopisa Viteška kultura, koji izdaje Veliki priorat Vitezova Templara Srbije?
U stvari, zamenik sam glavnog urednika.
Koliko je danas viteštvo aktuelno, odnosno koliko su vrednosti srednjovekovnih vitezova poštovane i primenjive?
Viteštvo je uvek aktuelno ukoliko nosite potrebu za njim u sebi. Naravno, mislim na viteštvo u širem smislu. Mislim na podvig, na samopregornost i čovekoljublje. Vrednosti srednjevekovnog viteštva ne očituju se u pukom folklornom i hobističkom oponašanju, barem ne u mom slučaju. Dokoni ili bar bogati ljudi širom sveta već dovoljno dugo upražnjavaju takve hobije. Kod mene je to potreba za životom u nekoj vrsti duhovne svetlosti, za potrebom da plemenitim delom upozorim i sebe i druge da čestitost ne sme biti tek prevaziđena kategorija u jednom novom svetskom poretku u kome caruje ogoljeni egoizam. Čestitost mora biti kontrateža tom egoizmu. Pitanje nije da li je to poštovano i primenljivo. Jer nije, generalno rečeno. Ali to je put a ne cilj. Neko mora da teži viteštvu da bi neko drugi, u životnom primeru ovog prvog podneo mračno doba u kome živi. Ta misija je suštinska potraga za unutarnjom vertikalnom.
Diplomirali ste na FDU, a potom odmah radili kao glavni dramaturg pozorišta Atelje 212. Koliko je bilo teško mladom čoveku da se snađe u tako ozbiljnim vodama?
Mislim da sam kao mlađi mnogo bolje razumeo našu tadašnju kulturnu scenu nego što sada mogu da je shvatim. Ova zemlja je ipak imala nekakavu strukturu. Sada je nema, jer nema ni države. Sledstveno, nema ni kulture. Danas se ne bih prihvatio takvih poslova. Tada jesam. Ipak, ukoliko ozbiljno pristupate svom poslu, ukoliko cenite umetnost i ukoliko je ona, ako hoćete, neka vrsta vaše religije onda tu nema mesta za nesigurnost, oklevanje, kompromise. Poetska i intelektualna sigurnost su vanvremenske kategorije u pojedincu. Ukoliko to imate, više nema prostora za nesigurnost. U umetnosti nije bitno koliko imate godina već koliko ste talentovani. U tom smislu, kao dramaturg sam uvek znao šta je za mene dobra umetnost a šta nije i nikada se nisam libio da branim stav. Kada nisam bio u prilici da sprovedem svoj naum... mogao sam bar da dam otkaz! I da ne učestvujem u nečemu u šta ne verujem. Tako sam otišao iz Ateljea ali i iz Narodnog pozorišta. Niti žalim što sam tu radio, niti što sam odatle otišao. To je bilo jedno veliko iskustvo.
Predajete Kreativno pisanje. Koliko su mladi zainteresovani za pisanje? Na koji način uspevate da razvijete kreativnost kod njih?
Pedagoški rad u umetnosti je ispunjen različitim iskušenjima ako ga radite čestito i sa dobrim namerama. To je jedna tanana, vibrantna linija na kojoj pedagog održava ravnotežu: kako prići mladim ljudima, približiti im intelekt i čestitost i pretvoriti ih u njihove potrebe, a što nije baš deo nastavnog plana? Mladi ljudi su veoma zainteresovani za pisanje. To nije sporno. Ali vi ne možete da napravite pisca, samo možete da dobronamerno artikulišete nekoga ko već ima dostojan talenat. Moje studije dramaturgije tu su mi od velike pomoći, jer dramaturg posmatra sopstveni tekst hladne glave, bavi se ekonomikom naracije, morfološkim ritmom pripovedanja. Takav pristup je u mnogo čemu zanatski a ne samo poetsko-filozofski.
Uvek se nekako nameće pitanje da li je za pisanje potreban i talenat ili je to veština koja se stiče radom?
Ima tu i jednog i drugog. Pisac se i rađa i stvara. I to je alhemijski proces, kao i mnoge druge stvari koje sam pomenuo. To kažem i kao autor udžbenika „Kreativno pisanje, naratološki pristup tekstu i kontekstu” Postoji, zapravo, samo jedan savet: pisac treba da ispriča samo onu priču koju mora da ispriča. Mislim da je to imperativ. Dobra literatura ne nastaje imitiranjem stila omiljenih pisaca, ona nastaje iz neophodnosti da se o nečemu progovori, u nemogućnosti da se o tome ćuti.
Kako danas možete opisati celokupno društvo u Srbiji? Zbunjeno, izgubljeno, poraženo?
Ono je baš tako... zbunjeno, izgubljeno i poraženo.
Kakva je kulturna politika u našoj zemlji? Koliko država podstiče razvoj kulture?
Da bi uopšte registrovala sopstvenu kulturu i umetnost, država mora znati šta je njen državni cilj. Veoma jasno. Ne radi se tu i tome da li ja podržavam taj cilj ili se s njim uopšte ne slažem. Ova država to nema. Ona je namamljena u predvorje Novog svetskog poretka. I to na periferiju tog poretka. Ona kuca na vrata koja se njoj neće otvoriti. Država ne podstiče sopstvenu kulturu i umetnost jer ne zna čemu to služi. Eto, i ti prezreni komunisti su bar znali čemu im služe kultura i umetnost. Hrvatska zna šta sa svojom kulturnom scenom jer ima državni cilj. A koji je cilj Srbije? Malo je, znate, samo trubiti o Evrointegracijama. To nije cilj, možda je nimonovnost. Tu treba da postoje i pomoćni, nacionalni ili bilo kako drugačije definisani podciljevi. A njih nema.
Da li verujete da će se nešto promeniti?
Sumnjam.
Član ste Udruženja književnika Srbije i Udruženja dramskih umetnika Srbije. Koliko članstvo u udruženju znači u karijeri?
Ne znači puno. Naša udruženja su plod našeg opšteg stanja. Sete vas se samo kada treba platiti članarinu.
Da li je čitalačka publika zaslužna za izdanja šunda ili je u pitanju pad vrednosnog sistema?
I jedno i drugo.
Šta nedostaje savremenoj srpskoj književnosti?
Malo više gospodskog, malo manje dnevno-političkog. Malo više elitističkog, malo manje populističkog. Senzibilnost a ne grubost. Intelekt a ne samo ekspresija. Mudra reč a ne psovka. Znate, u našoj savremenoj literaturi ili filmu ne postoje ni ljubavne scene. Umesto njih postoje silovanja.
Autor: Slaviša Pavlović
Izvor: Srpski glas, Melburn
„Miris mraka“ se može čitati kao roman reka, porodična saga ili psihološka drama sa elementima fantastike, kao istorijski roman ili priča o Dorćolu. Reč je o hronikama porodica Maksimović, s jedne strane, koja počinje u kasnom devetnaestom veku u Trebinju i porodice Teodopulos, s druge strane, koja počinje u Kastorji u severozapadnoj Grčkoj da bi se obe završile u Beogradu ovih dana. Ne prvi put uzeo sam Dorćol kao sinonim susreta ali i sudara civilizacija. Najmanje dve – istočne i zapadne. Ali, upravo u toj dijalektičkoj ravni („susret“ ili „sudar“?), jer se po mom dubokom uverenju poetski ni filozofski ne može utvrditi šta je od te dve krajnosti starije. Ili bolje, ako hoćete, za narode Balkana. Pre svega, njegovo ime na turskom i jeste Raskršće. Za vreme Austrije na ovom prostoru, zvali su ga i Švapska varoš, budući da je pravoslavni živalj mora da ostane samo u okvirima Savske padine, odnosno Savamale i Savskog venca. Ali Dorćol je do II Svetskog rata i bio Balkan u malom. Tu su živeli Cincari, Grci, Jermeni, Arbanasi, Turci, Rusi, Jevreji....
Roman pokušava da odgovori na pitanje „Kako se može preživeti Balkan“. Koji je Vaš odgovor?
Mislim da se Balkan ne može razumeti, a teško ga je i preživeti. On se može preživeti samo uz strpljenje i pokornost prema njegovom fatumu. Prilično je prokleta naša kuća na raskrsnici puteva. Na nama je da to prokletstvo pretvorimo u poetsku magiju. Ili u komparativnu civilizacijsku prednost. Ipak, naši ljudi retko pokušavaju da to učine. S druge strane, mislim da je to naša obaveza, lično se trudim da „Ahilove pete“ pretvorim u „Ahilova koplja“. Valjda je to stoga što želim da verujem u mogućnost takve vrste alhemije.
Čini se da je Balkan, kao trusno područje u smislu odnosa između nacija, ratova, pobeda i poraza, neiscrpan izvor inspiracije za umetnike?
Mislim da ni po tom pitanju ne treba preterivati. Balkan je često opsesija pisaca sa Balkana. Ipak, ne može se reći da na drugim delovima zemaljske kugle ne postoje podjednako inspirativni svetovi. Uostalom, najuzbudljiviju literaturu pišu stari Grci u epohi u kojoj veruju da je Helada svet, kada i ne znaju za postojanje drugih svetova ili civilizacija. Pa, eto, tu nastaje najuzbudljivija literatura. A šta ćemo sa Irskom, Andaluzijom, Rusijom, Latinskom Amerikom... Nije Makondo iz „Sto godina samoće“ inspirativno mesto već je Markes veliki pisac. Zar mislimo da je u Kanadi nezanimljivo? Nije, ali tamo verovatno žive i rade neki pomalo dosadni pisci koji nam nisu omogućili da poverujemo da je u Vinipegu zanimljivo kao i bilo gde drugde. Šalim se, samo sam pobornik one sentence da se zanimljive priče dešavaju maštovitim pripovedačima a ne na zato što su same po sebi zanimljive ili što se odigravaju na nekom posebnom meridijanu.
Iza sebe imate bogatu karijeru pisca. Da li je danas nezahvalno biti pisac u Srbiji?
Nezahvalno je i zahvalno, u istom promeru, biti pisac bilo gde i bilo kada. Možda je kod nas to malo teže, mada pitanje je da li se i u savremenom svetu zaista može živeti od objavljivanja knjiga. Pazite, postoji samo jedna mala skupina povlašćenih „dvorskih pisaca” u svetu. Među njima ima čak i naših zemljaka. Reč je o eksplicitnim apologetama Novog svetskog poretka. Oni verovatno mogu da žive od svoje umetnosti, mada zarada ne dolazi od prodatih primeraka ili karata, oni su više neka vrsta komesari na apanaži nego umetnici. Nekada su me mediji nazivali „elitističkim piscem”. Danas su tiraži mojih knjiga dovoljno veliki da me i dalje tako nazivali. Ti tiraži govore da je u srpskom društvu mnogo više „elitista” nego što to želi da prizna liberal-kapitalistička vlast i njeni komesari u srpskoj kulturi.
Urednik ste časopisa Viteška kultura, koji izdaje Veliki priorat Vitezova Templara Srbije?
U stvari, zamenik sam glavnog urednika.
Koliko je danas viteštvo aktuelno, odnosno koliko su vrednosti srednjovekovnih vitezova poštovane i primenjive?
Viteštvo je uvek aktuelno ukoliko nosite potrebu za njim u sebi. Naravno, mislim na viteštvo u širem smislu. Mislim na podvig, na samopregornost i čovekoljublje. Vrednosti srednjevekovnog viteštva ne očituju se u pukom folklornom i hobističkom oponašanju, barem ne u mom slučaju. Dokoni ili bar bogati ljudi širom sveta već dovoljno dugo upražnjavaju takve hobije. Kod mene je to potreba za životom u nekoj vrsti duhovne svetlosti, za potrebom da plemenitim delom upozorim i sebe i druge da čestitost ne sme biti tek prevaziđena kategorija u jednom novom svetskom poretku u kome caruje ogoljeni egoizam. Čestitost mora biti kontrateža tom egoizmu. Pitanje nije da li je to poštovano i primenljivo. Jer nije, generalno rečeno. Ali to je put a ne cilj. Neko mora da teži viteštvu da bi neko drugi, u životnom primeru ovog prvog podneo mračno doba u kome živi. Ta misija je suštinska potraga za unutarnjom vertikalnom.
Diplomirali ste na FDU, a potom odmah radili kao glavni dramaturg pozorišta Atelje 212. Koliko je bilo teško mladom čoveku da se snađe u tako ozbiljnim vodama?
Mislim da sam kao mlađi mnogo bolje razumeo našu tadašnju kulturnu scenu nego što sada mogu da je shvatim. Ova zemlja je ipak imala nekakavu strukturu. Sada je nema, jer nema ni države. Sledstveno, nema ni kulture. Danas se ne bih prihvatio takvih poslova. Tada jesam. Ipak, ukoliko ozbiljno pristupate svom poslu, ukoliko cenite umetnost i ukoliko je ona, ako hoćete, neka vrsta vaše religije onda tu nema mesta za nesigurnost, oklevanje, kompromise. Poetska i intelektualna sigurnost su vanvremenske kategorije u pojedincu. Ukoliko to imate, više nema prostora za nesigurnost. U umetnosti nije bitno koliko imate godina već koliko ste talentovani. U tom smislu, kao dramaturg sam uvek znao šta je za mene dobra umetnost a šta nije i nikada se nisam libio da branim stav. Kada nisam bio u prilici da sprovedem svoj naum... mogao sam bar da dam otkaz! I da ne učestvujem u nečemu u šta ne verujem. Tako sam otišao iz Ateljea ali i iz Narodnog pozorišta. Niti žalim što sam tu radio, niti što sam odatle otišao. To je bilo jedno veliko iskustvo.
Predajete Kreativno pisanje. Koliko su mladi zainteresovani za pisanje? Na koji način uspevate da razvijete kreativnost kod njih?
Pedagoški rad u umetnosti je ispunjen različitim iskušenjima ako ga radite čestito i sa dobrim namerama. To je jedna tanana, vibrantna linija na kojoj pedagog održava ravnotežu: kako prići mladim ljudima, približiti im intelekt i čestitost i pretvoriti ih u njihove potrebe, a što nije baš deo nastavnog plana? Mladi ljudi su veoma zainteresovani za pisanje. To nije sporno. Ali vi ne možete da napravite pisca, samo možete da dobronamerno artikulišete nekoga ko već ima dostojan talenat. Moje studije dramaturgije tu su mi od velike pomoći, jer dramaturg posmatra sopstveni tekst hladne glave, bavi se ekonomikom naracije, morfološkim ritmom pripovedanja. Takav pristup je u mnogo čemu zanatski a ne samo poetsko-filozofski.
Uvek se nekako nameće pitanje da li je za pisanje potreban i talenat ili je to veština koja se stiče radom?
Ima tu i jednog i drugog. Pisac se i rađa i stvara. I to je alhemijski proces, kao i mnoge druge stvari koje sam pomenuo. To kažem i kao autor udžbenika „Kreativno pisanje, naratološki pristup tekstu i kontekstu” Postoji, zapravo, samo jedan savet: pisac treba da ispriča samo onu priču koju mora da ispriča. Mislim da je to imperativ. Dobra literatura ne nastaje imitiranjem stila omiljenih pisaca, ona nastaje iz neophodnosti da se o nečemu progovori, u nemogućnosti da se o tome ćuti.
Kako danas možete opisati celokupno društvo u Srbiji? Zbunjeno, izgubljeno, poraženo?
Ono je baš tako... zbunjeno, izgubljeno i poraženo.
Kakva je kulturna politika u našoj zemlji? Koliko država podstiče razvoj kulture?
Da bi uopšte registrovala sopstvenu kulturu i umetnost, država mora znati šta je njen državni cilj. Veoma jasno. Ne radi se tu i tome da li ja podržavam taj cilj ili se s njim uopšte ne slažem. Ova država to nema. Ona je namamljena u predvorje Novog svetskog poretka. I to na periferiju tog poretka. Ona kuca na vrata koja se njoj neće otvoriti. Država ne podstiče sopstvenu kulturu i umetnost jer ne zna čemu to služi. Eto, i ti prezreni komunisti su bar znali čemu im služe kultura i umetnost. Hrvatska zna šta sa svojom kulturnom scenom jer ima državni cilj. A koji je cilj Srbije? Malo je, znate, samo trubiti o Evrointegracijama. To nije cilj, možda je nimonovnost. Tu treba da postoje i pomoćni, nacionalni ili bilo kako drugačije definisani podciljevi. A njih nema.
Da li verujete da će se nešto promeniti?
Sumnjam.
Član ste Udruženja književnika Srbije i Udruženja dramskih umetnika Srbije. Koliko članstvo u udruženju znači u karijeri?
Ne znači puno. Naša udruženja su plod našeg opšteg stanja. Sete vas se samo kada treba platiti članarinu.
Da li je čitalačka publika zaslužna za izdanja šunda ili je u pitanju pad vrednosnog sistema?
I jedno i drugo.
Šta nedostaje savremenoj srpskoj književnosti?
Malo više gospodskog, malo manje dnevno-političkog. Malo više elitističkog, malo manje populističkog. Senzibilnost a ne grubost. Intelekt a ne samo ekspresija. Mudra reč a ne psovka. Znate, u našoj savremenoj literaturi ili filmu ne postoje ni ljubavne scene. Umesto njih postoje silovanja.
Autor: Slaviša Pavlović
Izvor: Srpski glas, Melburn
Autor: Miomir Petrović
