Intervju, Miomir Petrović: Da li je svet zapravo jedna kuća od soli?
Jedan od najboljih pisaca mlađe generacije, profesor Miomir Petrović, autor je knjige koja, po svoojoj sadržini, ima sve preduslove da postane jedna od onih koje će biti zapamćene u književnosti 21. veka. Upravo to je bio dovoljan razlog za razgovor sa ovim neverovatno harizmatičnim i inspirativnim čovekom.
Ako biste morali da što tačnije i što kraće opišete vaš novi roman, kako bi to zvučalo?
– „Kuća od soli“ je roman od najmanje dve centralne, poetske i filozofske teme. Prva je podložnost umetnosti i umetničkih dela da se njima manipuliše u neke druge svrhe, sprega sa politikom i istorijom u pravcu neestetskih, političkih svrha. To je osnovni tok, a drugi, više poetski, vezan je za glavnog junaka Arsenija Martinovića i govori o kraju sveta kakav poznaje, odnosno o početku Drugog svetskog rata. U tom smislu, „Kuća od soli“ je jedna vrsta para-istorijskog trilera pripovedanog u melanholičnoj atmosferi kraja sveta. Sve to, čini mi se, ima dosta sličnosti sa današnjicom, jer smo i samo svedoci rastakanja sveta kakav poznajemo. Lično mi je bliska ona misao da mi živimo u jeku Trećeg svetskog rata i da će jedino istoričari imati veliku muku da odrede tačan datum njegovog početka, dok mi, obični ljudi sasvim aktivno osećamo njegovu nezaustavljivu, destruktivnu snagu.
Odakle vam ideja za formiranje literarnog junaka kao što je Arsenije Martinović?
– To je treća strana priče, što je ujedno i razlog zašto sam Arsenija formirao kao Srbina-katolika, rodom iz Kotora i čoveka iluminiranog idejom jugoslovenstva, ne bih li progovorio o jednom u najmanju ruku neobjašnjivom fenomenu naše istorije: kako smo došlo do toga da su samo pravoslavci Srbi? U popisu stanovništva Dubrovnika i okoline iz, ako se ne varam, 1922. godine pod odrednicom „Kojim jezikom govorite?“ vidi se da 80% stanovnika smatra srpski za svoj maternji jezik. U sledećoj koloni (“Koju veru ispovedate?”) stoji da im je vera „katolička“. U tom popisu postoje, da ne bude zabune i oni koji se izjašnjavaju kao Hrvati koji govore hrvatskim jezikom i kojima je vera takođe katolička. Mnogo pre proglašenja NDH ta se situacija malo, po malo gubila u svakom narednom popisu. Takvo nešto više ne postoji. Srbi katolici su nestali sa etničkih mapa oba ova naroda. Da li je to greh “na našu dušu”, da li su se ti Srbi osetili nepozvanim, nedovoljno čistim da se i nadalje izjašnjavaju kao Srbi? Da li smo takvom rigidnom verskom podelom i mi ostali bez dobrog korpusa sopstvenog naroda? U jednom delu romana obrađujem i temu “moliških Srba” odnosno slovenske nacionalne zajednice koja od srednjeg veka živi u Italiji, u regionu Apulija i oko gradića Molize i koji su se do pojave fašizma u Italiji međusobno nazivali “našijencima” pravoslavne vere. To je, dakle, takođe i roman o apatridima, o “nedobrodošlim”.
Ko je Arsenije Martinović?
Arsenije Martinović alijas Alesandro Martini je rimski đak katoličkog univerziteta “Sveto srce”, Bokelj i Jugosloven, stručnjak za trgovinu umetničkim delima, jedan od ljudi koje će knez Pavle Karađorđević i Milan Kašanin angažovati na formiranju kolekcije umetničkih dela za potrebe “Muzeja kneza Pavla”. Kasnije, postaje i jedan od ljudi koji treba da sačuvaju deo ove vredne umetničke kolekcije od okupatora. Paradoksalno, on u Bizerti, u Tunisu, postaje jedan od poslednjih branilaca Kraljevine Jugoslavije i imovine države koja više i ne postoji.
Koliko dugo je nastajao ovaj roman?
– Nekoliko godina, kroz razmišljanje, slučajna saznanja, zatim istraživanje… Počeo sam pre oko tri, tri i po godine. Počeo sam da maštam o jednoj ovakvoj priči u sasvim drugačijem geopolitičkom okruženju. Sedeo sam na plaži u Tunisu i razmišljao o srpskom vojničkom groblju u Bizerti. Tad je već prošlo „Arapsko proleće“, stabilizovalo se stanje. Dve godine kasnije na toj istoj plaži je izvršen onaj teroristički napad na turiste. Na toj istoj plaži, što je jedna direktna refleksija… Naravno, nisam prizivao taj napad ali da li je moguće da sam ga predosetio? Da li je „Kuća od soli“ bila predosećanje zemljotresa? To može biti ilustracija toga koliko se stvari menjaju i koliko je sve ovo nastajalo.
Šta je glavna ideja ovog romana?
– Skepticizam. Ne samo evroskepticizam koji je karakterističan, kažu drugi za moje romane, već istorijski skepticizam kao takav, uključujući i Martinovićevu Kraljevinu Jugoslaviju za koju svi, sa ove distance, znamo da je morala propasti. Da je to jedna od tih nemogućih misija kojima smo tako skloni.
Zašto se roman zove “Kuća od soli”?
– U jednom momentu, jedan koptski čuvar srpskog savezničkog groblja u Tunisu, objašnjava glavnom junaku zašto Kopti grade kapele od blokova soli. On mu kaže da je stvar upravo u tome što su blokovi soli podložni nestajanju. Dovoljno je da samo jednom padne kiša i da se sve rastopi, kao i umetnost, kao i život… Kod njih je to samovoljno žrtvovanje ili možda pre začikavanje prolaznosti, pa šta bude. Naslov je, dakle, namerni oksimoron. Kuća od nečega od čega se dom ne može praviti. Hoću da kažem da su sve strukture koje tako grčevito pravimo, koje određuju našu egzistenciju, koje nas brane od prolaznosti i nestajanja zapravo od soli: i najmanji potres ih može uništiti. Možda je to metafora i za Kraljevinu Jugoslaviju.
Ako pogledamo događaje koji nas okružuju, čini se da je momenat za ovu knjigu bio više nego pravi?
Pisac naravno može da se nada da je pogodio trenutak, ali suština je da književno delo po svojoj strukturi šalje poruku univerzalnosti. Kad kažem “univerzalnost” ne mislim na bezukusnu čorbu koja svima odgovara, već na onu univerzalnost koja znači da ste pogodili pravi nerv ljudskog postojanja. Zato je Sofokle aktuelan danas, a bio je i pre 2,500 godina jer posmatra ljudsko biće “rendgenski”, vidi slabe tačke i o njima piše. Samo žurnalistička aktuelnost u književnosti može da promaši neki datum.Ona književnost koja pledira da govori o večitom čovekovom problemu umesto o trenutnom, to je književnost koja, kad god da bude objavljena uvek biva aktuelna. Mogu samo da se nadam da je takav slučaj sa “Kućom o soli”.
Da li ste tokom rada na romanu, uzevši u obzir osetljivost teme, doživeli neku situaciju koja bi vas naterala da se povučete, da odustanete?
Kada imate 45 godina i živite u Srbiji teško da vas išta može uplašiti… A kad nailazite na sve monumentalnije dokaze o moći udruženog, organizovanog zla, nema straha. Samo možete konstatovati da ste se “toga i plašili”. Nisam više toliko mlad da bih došao do nečega da bi me uplašilo i nateralo da odustanem, sada me mogu iznenaditi samo pozitivni primeri. Trenutna, mala, lična pobeda dobra nad zlom. Pogotovo zato što smo mi ovde veoma iskusni kad je u pitanju zlo…
Koja je poruka koju ste želeli da pošaljete ovom knjigom?
Parafraziraću izjavu Džona Forda – koji je jednom ambicioznom novinaru na isto pitanje rekao „Ja snimam filmove a poruke šaljem telegramima“ – ja pišem knjige, poruke šaljem SMS-om.
Autor: Strahinja Nikolić
Izvor: kodeks13.in.rs
– „Kuća od soli“ je roman od najmanje dve centralne, poetske i filozofske teme. Prva je podložnost umetnosti i umetničkih dela da se njima manipuliše u neke druge svrhe, sprega sa politikom i istorijom u pravcu neestetskih, političkih svrha. To je osnovni tok, a drugi, više poetski, vezan je za glavnog junaka Arsenija Martinovića i govori o kraju sveta kakav poznaje, odnosno o početku Drugog svetskog rata. U tom smislu, „Kuća od soli“ je jedna vrsta para-istorijskog trilera pripovedanog u melanholičnoj atmosferi kraja sveta. Sve to, čini mi se, ima dosta sličnosti sa današnjicom, jer smo i samo svedoci rastakanja sveta kakav poznajemo. Lično mi je bliska ona misao da mi živimo u jeku Trećeg svetskog rata i da će jedino istoričari imati veliku muku da odrede tačan datum njegovog početka, dok mi, obični ljudi sasvim aktivno osećamo njegovu nezaustavljivu, destruktivnu snagu.
Odakle vam ideja za formiranje literarnog junaka kao što je Arsenije Martinović?
– To je treća strana priče, što je ujedno i razlog zašto sam Arsenija formirao kao Srbina-katolika, rodom iz Kotora i čoveka iluminiranog idejom jugoslovenstva, ne bih li progovorio o jednom u najmanju ruku neobjašnjivom fenomenu naše istorije: kako smo došlo do toga da su samo pravoslavci Srbi? U popisu stanovništva Dubrovnika i okoline iz, ako se ne varam, 1922. godine pod odrednicom „Kojim jezikom govorite?“ vidi se da 80% stanovnika smatra srpski za svoj maternji jezik. U sledećoj koloni (“Koju veru ispovedate?”) stoji da im je vera „katolička“. U tom popisu postoje, da ne bude zabune i oni koji se izjašnjavaju kao Hrvati koji govore hrvatskim jezikom i kojima je vera takođe katolička. Mnogo pre proglašenja NDH ta se situacija malo, po malo gubila u svakom narednom popisu. Takvo nešto više ne postoji. Srbi katolici su nestali sa etničkih mapa oba ova naroda. Da li je to greh “na našu dušu”, da li su se ti Srbi osetili nepozvanim, nedovoljno čistim da se i nadalje izjašnjavaju kao Srbi? Da li smo takvom rigidnom verskom podelom i mi ostali bez dobrog korpusa sopstvenog naroda? U jednom delu romana obrađujem i temu “moliških Srba” odnosno slovenske nacionalne zajednice koja od srednjeg veka živi u Italiji, u regionu Apulija i oko gradića Molize i koji su se do pojave fašizma u Italiji međusobno nazivali “našijencima” pravoslavne vere. To je, dakle, takođe i roman o apatridima, o “nedobrodošlim”.
Ko je Arsenije Martinović?
Arsenije Martinović alijas Alesandro Martini je rimski đak katoličkog univerziteta “Sveto srce”, Bokelj i Jugosloven, stručnjak za trgovinu umetničkim delima, jedan od ljudi koje će knez Pavle Karađorđević i Milan Kašanin angažovati na formiranju kolekcije umetničkih dela za potrebe “Muzeja kneza Pavla”. Kasnije, postaje i jedan od ljudi koji treba da sačuvaju deo ove vredne umetničke kolekcije od okupatora. Paradoksalno, on u Bizerti, u Tunisu, postaje jedan od poslednjih branilaca Kraljevine Jugoslavije i imovine države koja više i ne postoji.
Koliko dugo je nastajao ovaj roman?
– Nekoliko godina, kroz razmišljanje, slučajna saznanja, zatim istraživanje… Počeo sam pre oko tri, tri i po godine. Počeo sam da maštam o jednoj ovakvoj priči u sasvim drugačijem geopolitičkom okruženju. Sedeo sam na plaži u Tunisu i razmišljao o srpskom vojničkom groblju u Bizerti. Tad je već prošlo „Arapsko proleće“, stabilizovalo se stanje. Dve godine kasnije na toj istoj plaži je izvršen onaj teroristički napad na turiste. Na toj istoj plaži, što je jedna direktna refleksija… Naravno, nisam prizivao taj napad ali da li je moguće da sam ga predosetio? Da li je „Kuća od soli“ bila predosećanje zemljotresa? To može biti ilustracija toga koliko se stvari menjaju i koliko je sve ovo nastajalo.
Šta je glavna ideja ovog romana?
– Skepticizam. Ne samo evroskepticizam koji je karakterističan, kažu drugi za moje romane, već istorijski skepticizam kao takav, uključujući i Martinovićevu Kraljevinu Jugoslaviju za koju svi, sa ove distance, znamo da je morala propasti. Da je to jedna od tih nemogućih misija kojima smo tako skloni.
Zašto se roman zove “Kuća od soli”?
– U jednom momentu, jedan koptski čuvar srpskog savezničkog groblja u Tunisu, objašnjava glavnom junaku zašto Kopti grade kapele od blokova soli. On mu kaže da je stvar upravo u tome što su blokovi soli podložni nestajanju. Dovoljno je da samo jednom padne kiša i da se sve rastopi, kao i umetnost, kao i život… Kod njih je to samovoljno žrtvovanje ili možda pre začikavanje prolaznosti, pa šta bude. Naslov je, dakle, namerni oksimoron. Kuća od nečega od čega se dom ne može praviti. Hoću da kažem da su sve strukture koje tako grčevito pravimo, koje određuju našu egzistenciju, koje nas brane od prolaznosti i nestajanja zapravo od soli: i najmanji potres ih može uništiti. Možda je to metafora i za Kraljevinu Jugoslaviju.
Ako pogledamo događaje koji nas okružuju, čini se da je momenat za ovu knjigu bio više nego pravi?
Pisac naravno može da se nada da je pogodio trenutak, ali suština je da književno delo po svojoj strukturi šalje poruku univerzalnosti. Kad kažem “univerzalnost” ne mislim na bezukusnu čorbu koja svima odgovara, već na onu univerzalnost koja znači da ste pogodili pravi nerv ljudskog postojanja. Zato je Sofokle aktuelan danas, a bio je i pre 2,500 godina jer posmatra ljudsko biće “rendgenski”, vidi slabe tačke i o njima piše. Samo žurnalistička aktuelnost u književnosti može da promaši neki datum.Ona književnost koja pledira da govori o večitom čovekovom problemu umesto o trenutnom, to je književnost koja, kad god da bude objavljena uvek biva aktuelna. Mogu samo da se nadam da je takav slučaj sa “Kućom o soli”.
Da li ste tokom rada na romanu, uzevši u obzir osetljivost teme, doživeli neku situaciju koja bi vas naterala da se povučete, da odustanete?
Kada imate 45 godina i živite u Srbiji teško da vas išta može uplašiti… A kad nailazite na sve monumentalnije dokaze o moći udruženog, organizovanog zla, nema straha. Samo možete konstatovati da ste se “toga i plašili”. Nisam više toliko mlad da bih došao do nečega da bi me uplašilo i nateralo da odustanem, sada me mogu iznenaditi samo pozitivni primeri. Trenutna, mala, lična pobeda dobra nad zlom. Pogotovo zato što smo mi ovde veoma iskusni kad je u pitanju zlo…
Koja je poruka koju ste želeli da pošaljete ovom knjigom?
Parafraziraću izjavu Džona Forda – koji je jednom ambicioznom novinaru na isto pitanje rekao „Ja snimam filmove a poruke šaljem telegramima“ – ja pišem knjige, poruke šaljem SMS-om.
Autor: Strahinja Nikolić
Izvor: kodeks13.in.rs
Autor: Miomir Petrović
