Šta je nama Beograđanima novo vreme i novi milenijum doneo, a šta nepovratno odneo?

Novi milenijum je odneo čitavu pregršt starih dobrih kafanskih mesta. Odneo je mnoge legendarne kafane u kojima se rađao beogradski duh. Novi vek je odneo ta stara mesta koja su imala olaisani patos. Na sredini takvih kafana stajala je uvek peć bubnjara sa velikim čunkovima, stolovi su često bili sastavljani, gde su godinama sedela stara društva...

Šef sale je znao ko šta jede, šta ko pije, šta ko voli. Danas se promenio i način pijenja kafe. Više se ne pije ono što se zove turska kafa, dakle kafa koja se pije sedeći, lagano srkući čitajući novine ili uz razgovor. Pored te šolje sa kafom stoji rakat lokum, kocka šećera i čaša vode, to se zove komplet. Danas se kafa ispija iz dva gutljaja, u zaglušujućoj buci koja ne dozvoljava da se razgovara, možda je upravo i zbog toga napravljena – da se spreči komunikacija. Danas su ta mesta od mermera, aluminijuma, od stakla, mesinga, hladna su i bezlična i u njima se uglavnom stoji, a ne sedi.

Nestale su bakalnice. To su bile male radnje sa raznovrsnom robom, koje su mirisale na vanilin šećer, na cimet, na neka daleka prostranstva... Zavladali su supermarketi gde se odlazi jednom nedeljno. Dakle, nemoguće je poslati dete u supermarket da kupi jedno jaje i da se to jaje kotrlja u žičanoj korpi. Nestao je taj tip prisnog i prijatnog života, gde se prodavac i kupac poznaju, gde se, kada se nema para, kupuje na veresiju iliti kredu.

Koje su najbolje godine Beograda?

Najbolje godine su one godine u kojima sada živimo. Zato što su sve godine najbolje. Samo nostalgičari čeznu za nekim godinama koje su bile bolje, u stvari, oni ne čeznu za godinama, nego za mladošću. Danas se živi mnogo bolje, pored svih nevolja, nego što se ikad živelo. Uzmite za primer muziku. Pre je bio samo jedan gramofon u kraju, taj dečko je dolazio na zurke i dobijao najbolju devojku i najbolja pića. A danas muzike ima na svakom koraku, u radnjama, na ulici, u ušima.

Čini mi se da je došlo do zahlađenja muško-ženskih odnosa u Beogradu?

Jeste i ja to primećujem. Sedeo sam jednom prilikom u vinariji u kraju, koja je uveče puna kao tramvaj. Primećujem čopor najlepših devojaka koje same pijuckaju pored šanka. A pored njih grupa divnih mladića. Niko ništa ne dobacuje, niko ne prilazi, niko se ne udvara. U moje vreme te devojke bi bile rastrgnute. Zbog čega je to tako, to će mi zauvek ostati tajna. Zbog čega stoje odvojeno a ne zajedno.

Šta mislite o generaciji Beograđana koji danas pišu istoriju beogradskog asfalta?

Ja ne mogu da kažem da je to lošija generacija od one kojoj sam ja pripadao. Sigurno je isto toliko dobra, ako ne i bolja. Svako pokolenje u Beogradu ima svoj stil, dosta sakriven, svoj način razgovora, šifre, zvižduke. Na primer ja ne znam kako smo se mi uopšte pronalazili bez mobilnih telefona. Ali smo se pronalazili. Znali smo na kom ćošku ko stoji, u kojoj kafani sedi, ispred prozora se zviždalo da siđe... Svaka grupa je imala svoj zvižduk, a u posete se odlazilo nenajavljeno.

Nove generacije imaju svoj stil, koji je meni prilično nepoznat. Godine me odvajaju od njega, zato ne mogu baš da ga razumem. Mogu da ga osetim, da sam u njemu stranac, ali ne mogu da shvatim o čemu se radi. A sigurno se radi o nečem posebnom, jer ne postoje generacija u kojoj se nece pojaviti talentovani pisci, slikari, pevaci, sportisti, glumci.

Ko su beogradski boemi danas, ukoliko uopšte postoje?

Reč boem je kategorija XIX veka. Ona ne postoji od tog vremena. Boemi su bili umetnici koji su bili jako siromašni, živeli po rupama, sedeli po kafanama gde su uglavnom i pisali, družili se i pronalazili sve što im treba. Tako se i napravila ta formula boema – čoveka koji pije, a pije jer u kafani i mora nešto da pije, koji tamo sedi i piše, tetura i pijan odlazi kući.

Tin Ujević, jedan od najvećih boema svog vremena, uspeo je da prevede devetnaest knjiga Marsela Prusta. Sve po kafanama. I da napiše celu biblioteku svojih pesama, isto u kafanama. Ta stara priča o boemima je zastarela i zalutala negde u provinciju.

Dolaze momci iz provincije i po ugledu na boeme počinju da se teturaju kroz kafane, da čitaju svoje stihove naglas, što je dosadno i glupo. Zalutali provincijalci koji pojma nemaju da boema više nema. Danas su slikari i pisci ozbiljni ljudi koji žive uredno. Pišu i slikaju po nekoliko sati dnevno, imaju vrlo precizne živote.

Da li Beograd ima tajni?

Postoji milion tajni jer Beograd je grad tajni. Prepun je tajni, od Kalemegdana do laguma, kula još uvek neispitanih, do njegovih žitelja koji su nekada bili slavne ličnosti, a koji su danas zaboravljeni. Starci i starice, nekadašnji glumci, pozorišta koja su nestajala ostavljajući iza sebe tragove...

Svaka kuća u Beogradu je tajna. I te tajne se u ovom gradu ruše da bi se napravile velike zgrade od pet i više spratova. I to su kuće koje polako nestaju. Grad se polako unificira, postaje novogradnja. Zanimljivo je da na Čuburi i dalje postoji dvorište sa drvenim crvotočnim astalom i dve škripave klupe, sa česmom u sredini i golubarnikom u dnu. Tu živi raznorazni svet, predveče u proleće sede u tom dvorištu, jedu rotkvice, piju pivo i smeju se. A njih sa čežnjom posmatraju sa balkona, stanari iz susednih zgrada, sa stanovima sa erkondišnom, koji bi rado sišli ali ne mogu da izađu iz svojih pametnih zgrada. Pametna zgrada ima smisla kada ima struje, a ovde nestaje svaki čas.

Izvor: Časopis Time Out, 2008 / Facebook