Intervju - Nikola Malović: Roman o mornarskoj duši
„Jedro nade“, roman nagrađivanog Laguninog autora, Nikole Malovića, obeležiće, po svoj prilici 2014. godinu. Reč je o obimnom sistemu pisanom 6 godina, koji objašnjava logiku baroka, podrazumeva Jevreje i otkriće Amerike, te poziciju te iste Amerike i Evrope prema Rusiji.
Radnja prati Nikolu Smekiju, ambicioznog modnog industrijalca iz Barija, koji se na poziv gradonačelnice vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica.
U svetu koji potpuno zavisi od tehnologije, evoluirani Google preuzeo je ulogu boga, pa nadgleda sve i svakoga.
Jedro nade je roman o istorijskom razvitku mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo više od elementarnog komada garderobe. Plavo-bele pruge su jedinica stila sveprisutnog pomorskog kulta, modni mit, ali i oličenje seksualnosti. Na primorju je svako ko nosi prugastoplavu majicu hodajuca avantura.
Kapetanski Perast politički je odvojen od susednog Kotora. Ima predsednika koji tvrdi da 1492. g. ni na jednom od tri broda s Kolumbom nije plovio katolički sveštenik, ali jeste tumač za hebrejski.
Malović je kao niko pre njega, u roman utkao logiku primorskog načina života, i ispleo ljubavnu priču u srcu urbane barokne bajke. Pred nama je izuzetna povest o čuvenom dezenu koji je postao globalni brend, u čiju istoriju su umešani Jevreji, katolički kraljevi i otkriće Amerike.
Napisali ste roman o najpoznatijem, najseksualnijem i najavanturističkijem modni dezen na svetu, koji je ujedno i vojna uniforma. Šta će sve o plavim i belim prugama saznati čitaoci vaše nove knjige?
Sve što se uopšte može znati: od istorijskog puta teksaškog pamuka, preko industrijske revolucije i potrošačkog društva rođenog u Mančesteru gdje se prvi put javlja jeftina roba, do odgovora na pitanje zašto samo ruska mornarska majica ima uske pruge.
Na beogradskoj promociji "Jedra nade" otkrili ste da uvek nosite prugastoplave majice ili potkošulje. Zašto?
Kazao sam i da nosim samo zelene čarape (smeh)! Čujte, ja sam Bokelj od 1694. i mnoge vreće soli pojele su se u mojoj porodici od novca stečenog plovidbom. Kao što ima logike da prednost dajemo hrani nikloj na našem tlu, tako ima logike da nosimo simbole koje nas determinišu. Mornarska majica je fenomen. U doba mira simbol je seksualnosti i avanture, a u ratu je uniforma. Nisam vojnik, ali ne isključujem mogućnost da će generacije koje čitaju ovaj tekst biti svjedoci velikog rata. Dosije o mornarskoj majici je dosije o vremenima u kojima živimo.
Knjigu ste pisali šest godina. Kada je tekst klizio a kada zapinjao, postoje li dani, meseci ili godišnja doba za pisanje?
Prepričam svima pitanje koje mi je u programu uživo postavila voditeljka jedne popularne televizije: ako sam roman pisao 6 godina, koliko sam, pobogu, morao da kratim tekst?! A teksta nema mnogo, svega 310 strana. Voditeljka je mislila da se za 6 godina može da napiše Ilijada i Odiseja, što i može – ako se piše bez dubine promišljanja. Ali nekada se provede cijela noć oko jednog pasusa, možda čak i oko jedne rečenice. Stvaranje prave iliti lijepe književnosti ponekad nalikuje rješavanju komplikovane matematičke jednačine. Vrijeme prolazi u razmišljanju kako izgraditi neke likove, a ne – kako to pomenuta voditeljka misli – u manijakalnom tipkanju po tastaturi.
Ko je bio uz vas dok se nije iznedrilo „Jedro nade“ i da li je ta osoba prisutna i u knjizi?
Supruga, dakako. Premda, spadam u rijetke koji ne daju djelove teksta bilo kome na uvid da bih čuo komentare. Stekao sam veliko iskustvo, i znam da bi komentari bili oprečni, a pisac ipak ponajbolje zna da li sistem drži vodu. Ako nije jak i siguran u sebe, razna mišljenja mogu samo da ga zbune ili pokolebaju. U obimnom sistemu „Jedra nade“ moja će supruga pronaći sebe. Biće to u ljubavnim opisima samo nama znani trenuci, iako roman nije autobiografski.
Pored mora, nautike, geopolitike, etike i ekologije, u vašim knjigama uvek je prisutna i ljubav. Smatrate li da su to krucijalne teme?
Da. Prigrlio sam misao jednog od najvećih srpskih pjesnika i patriota, Jovana Dučića, da u književnosti oduvijek postoje samo tri teme: Ljubav, smrt i Bog. Ako tih tema nema, ili ako nema jedne od ove tri, nemamo posla s pravom iliti lijepom književnošću, ma šta drugi kazivali. Sve između kazivanja o Ljubavi, smrti i Bogu, doprinosi boljem slikanju baš našeg ovog vremena.
Po čemu se vaša nova knjiga razlikuje dijametralno od nagrađivanog bestselera „Lutajući Bokelj“?
Nema dijametralne razlike. Razlika počiva u temi, i činjenici da je „Jedro nade“ književno uspjelije od 6 puta nagrađivanog „Lutajućeg Bokelja“.
Očekujete li nagrade za „Jedro nade“ ili masovnu čitalacku publiku?
Da je ona voditeljka koju sam pominjao napisala roman – to bi čitale mase. Što plići tekst, to više čitalaca, glasi formula. Neosporno je da će „Jedro nade“ čitati mnogi, ali se ne radi, kako volim da kažem, o štivu za pod suncobran na plaži. „Jedro nade“ je kvalitetom do te mjere superiorno u ovom trenutku srpske književnosti, ali je ovaj trenutak u srpskoj književnosti jednak sunovratu svega srpskog.
Kažete za "Jedro nade" da je proruski roman. Zašto?
Putem evoluiranog Googla u romanu vidimo snagu Anakodinog zagrljaja. Koliko god Ujedinjene zemlje stezale Rusiju, popularnost tamošnjeg maritimnog i vojnog simbola ne prestaje da me zadivljuje. Snaga proste pamučne majice kratkih rukava zaista je nevjerovatna: ona je sama stub ruske vojske! Intimno, zovu je morskom dušom, i prugastom drugaricom. Nose je svi: mornari, mornarička pješadija, oficiri, čak i generali! Zna se tačan dan, 19. avgust 1874, kada je Veliki knez Konstantin Nikolajevič Romanov, admiral flote, izdao naredbu da mornarska majica postane uniforma. Na pravoslavni praznik Preobraženja Gospodnjeg.
Paradoksalno je da su Bokelji upoznali Rusiju pre nego Srbiju. Ko je od bokeških kapetana koje vezujemo uz Rusiju, prisutan i u knjizi "Jedro nade"?
Oduvijek me fascinirala povezanost Boke i Rusije. Upravo su Peraštani ispisivali nautičku istoriju najveće države na planeti, države koja se – za razliku od udruženih mornarica koje je opsijedaju, ponosno brani sama. Uskim prugama. Nautički je pedagog, kapetan Marko Martinović u svojoj Pomorskoj školi u Perastu obučavao 1698. sedamnaest pitomaca ruskog cara Petra Velikog. Matija Zmajević, admiral Baltičke ruske flote, izvojevao je 1721. pobjedu nad Šveđanima u bici kod Ganguta. Ali je i pravoslavac Marko Vojnović, Hercegnovljanin, bio admiral Crnomorske ruske flote; Petar Vukotić, pravoslavac, učesnik je Krimskog rata i komandant Sevastopoljske luke; Nikola Vukotić – takođe učesnik Krimskog rata i kontraadmiral Crnomorske ruske flote; Stevan Vukotić iz Grblja prvi je Južni Sloven koji je oplovio svijet na ruskom ratnom brodu „Pretprijatije“, 33 godine prije kapetana iz Prčanja, Iva Vizina, prvog Južnog Slovena koji je vlastitim brodom 1859. oplovio svijet…
Za vas je književnost zbirka znalački ukrštenih reči – kako je to definisao Pavić. Koliko ste vezani za njegovo delo i da li biste voleli da i vama jednog dana podignu spomenik u Moskvi?
Izuzetno poštujem čovjeka koji je zaslužio dvije Nobelove nagrade, a nije dobio ni jednu samo zato što je bio prokažene nacionalnosti. Spomenik u Moskvi? Iako se Paviću dogodio, to živ čovjek ne može da očekuje.
Mogu li vas turisti u Crnoj Gori lično upoznati i dobiti vaš potpis na knjizi. Ako je odgovor pozitivan, kada i gde?
Skloni smo da pisce dobrih knjiga idealizujemo. Ponekad je bolje za čitaoca da ne poznaje pisca. Ukoliko mi ipak – u hercegnovsku Knjižaru So, u kojoj živim na glavnom gradskom trgu – čitalac dođe ljeti, dobiće potpis, svakako. No unaprijed molim da se niko od turista punih ljetujućeg adrenalina ne naljuti ako ne bih imao ni 5 minuta za priču. Ljeto je, na +100°C, presing za Primorca. Ako je suditi po matematičarima, vrijeme se ubrzalo: dan danas ne traje više 24 časa, nego 18.
Izvor: ONA
U svetu koji potpuno zavisi od tehnologije, evoluirani Google preuzeo je ulogu boga, pa nadgleda sve i svakoga.
Jedro nade je roman o istorijskom razvitku mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo više od elementarnog komada garderobe. Plavo-bele pruge su jedinica stila sveprisutnog pomorskog kulta, modni mit, ali i oličenje seksualnosti. Na primorju je svako ko nosi prugastoplavu majicu hodajuca avantura.
Kapetanski Perast politički je odvojen od susednog Kotora. Ima predsednika koji tvrdi da 1492. g. ni na jednom od tri broda s Kolumbom nije plovio katolički sveštenik, ali jeste tumač za hebrejski.
Malović je kao niko pre njega, u roman utkao logiku primorskog načina života, i ispleo ljubavnu priču u srcu urbane barokne bajke. Pred nama je izuzetna povest o čuvenom dezenu koji je postao globalni brend, u čiju istoriju su umešani Jevreji, katolički kraljevi i otkriće Amerike.
Napisali ste roman o najpoznatijem, najseksualnijem i najavanturističkijem modni dezen na svetu, koji je ujedno i vojna uniforma. Šta će sve o plavim i belim prugama saznati čitaoci vaše nove knjige?
Sve što se uopšte može znati: od istorijskog puta teksaškog pamuka, preko industrijske revolucije i potrošačkog društva rođenog u Mančesteru gdje se prvi put javlja jeftina roba, do odgovora na pitanje zašto samo ruska mornarska majica ima uske pruge.
Na beogradskoj promociji "Jedra nade" otkrili ste da uvek nosite prugastoplave majice ili potkošulje. Zašto?
Kazao sam i da nosim samo zelene čarape (smeh)! Čujte, ja sam Bokelj od 1694. i mnoge vreće soli pojele su se u mojoj porodici od novca stečenog plovidbom. Kao što ima logike da prednost dajemo hrani nikloj na našem tlu, tako ima logike da nosimo simbole koje nas determinišu. Mornarska majica je fenomen. U doba mira simbol je seksualnosti i avanture, a u ratu je uniforma. Nisam vojnik, ali ne isključujem mogućnost da će generacije koje čitaju ovaj tekst biti svjedoci velikog rata. Dosije o mornarskoj majici je dosije o vremenima u kojima živimo.
Knjigu ste pisali šest godina. Kada je tekst klizio a kada zapinjao, postoje li dani, meseci ili godišnja doba za pisanje?
Prepričam svima pitanje koje mi je u programu uživo postavila voditeljka jedne popularne televizije: ako sam roman pisao 6 godina, koliko sam, pobogu, morao da kratim tekst?! A teksta nema mnogo, svega 310 strana. Voditeljka je mislila da se za 6 godina može da napiše Ilijada i Odiseja, što i može – ako se piše bez dubine promišljanja. Ali nekada se provede cijela noć oko jednog pasusa, možda čak i oko jedne rečenice. Stvaranje prave iliti lijepe književnosti ponekad nalikuje rješavanju komplikovane matematičke jednačine. Vrijeme prolazi u razmišljanju kako izgraditi neke likove, a ne – kako to pomenuta voditeljka misli – u manijakalnom tipkanju po tastaturi.
Ko je bio uz vas dok se nije iznedrilo „Jedro nade“ i da li je ta osoba prisutna i u knjizi?
Supruga, dakako. Premda, spadam u rijetke koji ne daju djelove teksta bilo kome na uvid da bih čuo komentare. Stekao sam veliko iskustvo, i znam da bi komentari bili oprečni, a pisac ipak ponajbolje zna da li sistem drži vodu. Ako nije jak i siguran u sebe, razna mišljenja mogu samo da ga zbune ili pokolebaju. U obimnom sistemu „Jedra nade“ moja će supruga pronaći sebe. Biće to u ljubavnim opisima samo nama znani trenuci, iako roman nije autobiografski.
Pored mora, nautike, geopolitike, etike i ekologije, u vašim knjigama uvek je prisutna i ljubav. Smatrate li da su to krucijalne teme?
Da. Prigrlio sam misao jednog od najvećih srpskih pjesnika i patriota, Jovana Dučića, da u književnosti oduvijek postoje samo tri teme: Ljubav, smrt i Bog. Ako tih tema nema, ili ako nema jedne od ove tri, nemamo posla s pravom iliti lijepom književnošću, ma šta drugi kazivali. Sve između kazivanja o Ljubavi, smrti i Bogu, doprinosi boljem slikanju baš našeg ovog vremena.
Po čemu se vaša nova knjiga razlikuje dijametralno od nagrađivanog bestselera „Lutajući Bokelj“?
Nema dijametralne razlike. Razlika počiva u temi, i činjenici da je „Jedro nade“ književno uspjelije od 6 puta nagrađivanog „Lutajućeg Bokelja“.
Očekujete li nagrade za „Jedro nade“ ili masovnu čitalacku publiku?
Da je ona voditeljka koju sam pominjao napisala roman – to bi čitale mase. Što plići tekst, to više čitalaca, glasi formula. Neosporno je da će „Jedro nade“ čitati mnogi, ali se ne radi, kako volim da kažem, o štivu za pod suncobran na plaži. „Jedro nade“ je kvalitetom do te mjere superiorno u ovom trenutku srpske književnosti, ali je ovaj trenutak u srpskoj književnosti jednak sunovratu svega srpskog.
Kažete za "Jedro nade" da je proruski roman. Zašto?
Putem evoluiranog Googla u romanu vidimo snagu Anakodinog zagrljaja. Koliko god Ujedinjene zemlje stezale Rusiju, popularnost tamošnjeg maritimnog i vojnog simbola ne prestaje da me zadivljuje. Snaga proste pamučne majice kratkih rukava zaista je nevjerovatna: ona je sama stub ruske vojske! Intimno, zovu je morskom dušom, i prugastom drugaricom. Nose je svi: mornari, mornarička pješadija, oficiri, čak i generali! Zna se tačan dan, 19. avgust 1874, kada je Veliki knez Konstantin Nikolajevič Romanov, admiral flote, izdao naredbu da mornarska majica postane uniforma. Na pravoslavni praznik Preobraženja Gospodnjeg.
Paradoksalno je da su Bokelji upoznali Rusiju pre nego Srbiju. Ko je od bokeških kapetana koje vezujemo uz Rusiju, prisutan i u knjizi "Jedro nade"?
Oduvijek me fascinirala povezanost Boke i Rusije. Upravo su Peraštani ispisivali nautičku istoriju najveće države na planeti, države koja se – za razliku od udruženih mornarica koje je opsijedaju, ponosno brani sama. Uskim prugama. Nautički je pedagog, kapetan Marko Martinović u svojoj Pomorskoj školi u Perastu obučavao 1698. sedamnaest pitomaca ruskog cara Petra Velikog. Matija Zmajević, admiral Baltičke ruske flote, izvojevao je 1721. pobjedu nad Šveđanima u bici kod Ganguta. Ali je i pravoslavac Marko Vojnović, Hercegnovljanin, bio admiral Crnomorske ruske flote; Petar Vukotić, pravoslavac, učesnik je Krimskog rata i komandant Sevastopoljske luke; Nikola Vukotić – takođe učesnik Krimskog rata i kontraadmiral Crnomorske ruske flote; Stevan Vukotić iz Grblja prvi je Južni Sloven koji je oplovio svijet na ruskom ratnom brodu „Pretprijatije“, 33 godine prije kapetana iz Prčanja, Iva Vizina, prvog Južnog Slovena koji je vlastitim brodom 1859. oplovio svijet…
Za vas je književnost zbirka znalački ukrštenih reči – kako je to definisao Pavić. Koliko ste vezani za njegovo delo i da li biste voleli da i vama jednog dana podignu spomenik u Moskvi?
Izuzetno poštujem čovjeka koji je zaslužio dvije Nobelove nagrade, a nije dobio ni jednu samo zato što je bio prokažene nacionalnosti. Spomenik u Moskvi? Iako se Paviću dogodio, to živ čovjek ne može da očekuje.
Mogu li vas turisti u Crnoj Gori lično upoznati i dobiti vaš potpis na knjizi. Ako je odgovor pozitivan, kada i gde?
Skloni smo da pisce dobrih knjiga idealizujemo. Ponekad je bolje za čitaoca da ne poznaje pisca. Ukoliko mi ipak – u hercegnovsku Knjižaru So, u kojoj živim na glavnom gradskom trgu – čitalac dođe ljeti, dobiće potpis, svakako. No unaprijed molim da se niko od turista punih ljetujućeg adrenalina ne naljuti ako ne bih imao ni 5 minuta za priču. Ljeto je, na +100°C, presing za Primorca. Ako je suditi po matematičarima, vrijeme se ubrzalo: dan danas ne traje više 24 časa, nego 18.
Izvor: ONA
Autor: Nikola Malović
