Intervju povodom 95. rođendana Ivana Ivanjija: Pričam sebi priče pred san
„Volim samome sebi da pričam. Najplodnije pišem pred san, kad se vrtim u krevetu. Ujutro, kad se probudim, samo zapišem ono što sam prethodne večeri pisao u glavi. Iskreno, ponekad se iznenadim kada vidim šta je sve izašlo ispod pera. Likovi se tokom noći oslobode i krenu svojim putem o kojem ja ništa ne znam.“
Ivan Ivanji, pisac i prevodilac (književni, simultani i konsekutivni), poslednjih godina objavljuje po dva romana godišnje, jedan piše na srpskom, jedan na nemačkom, pa ih zatim prepeva u oba pravca. Ove godine će u izdanju Lagune izaći knjiga sa radnim naslovom „Bilo jednom u Jugoslaviji“.
A 95. rođendan je proslavio u sredu 24. januara. U tih 95 godina stalo je više života o kojima, zahvaljujući romanima, tekstovima, razgovorima s piscem, znamo mnogo. Zbog toga u ovom razgovoru neće biti – barem je takva ideja bila – Holokausta, Buhenvalda, Aušvica, smrti, neće biti susreta s preživelim logorašima, neće, dakle, biti ničeg od onoga što je ispunilo jedan od života ovoga pisca. Govorimo o drugim njegovim životima.
U piščevom stanu, primećujem, ima i nešto prostora koje nisu zaposele knjige. Brz pogled otkriva police pune knjiga na nemačkom, poznate naslove na našem jeziku, ali i gomile knjiga koje (poput sirena) pozivaju na prelistavanje. Na vrhu gomilice na stolu, nadohvat ruke, uočavam knjižurinu u slavnom Prosvetinom izdanju velikih (i debelih) romana.
„Čitate Golsvortija?“, pitam. „Da“, kaže Ivanji. „’Sagu o Forsajtima’. Vraćam se knjigama koje su mi nekada značile.“ „Pa je l’ prolaze ispit vremena?“ „Kako koja“, odvraća pisac. „Uživam u Golsvortiju. Sećam se nekih glavnih tokova, ali iz današnje perspektive, on se čini krajnje staromodan. Uz to, ovo je sjajan prevod Mihaila Đorđevića. Oseća se taj starinski jezik iz sredine 19. veka. Kako samo opisuje cilindar ili bradu… S vremena na vreme vraćam se nekim knjigama koje su mi se nekada sviđale, pa mi se sada ponovo sviđaju. Posebno mi je zanimljivo kada vidim neke svoje zabeleške. Ja ne poštujem knjigu kao svetinju nego kao alat, što znači da pišem po marginama. Pa kada naiđem na svoje beleške, pitam se šta sam, pobogu, ovo napisao, kakve sam gluposti beležio… Pre neki dan naiđem tu na jednu knjigu Hajnriha Bela, na srpskom, ne prepoznajem naslov, zainteresujem se ko li je prevodilac, pogledam, kad ono – ja. Zaboravio čovek.“
Ljudima se prošlost, gotovo po pravilu, čini boljom od sadašnjosti ili budućnosti. U Vaših 95 godina stalo je mnogo toga, čak i jedan od najgnusnijih zločina u istoriji čovečanstva. Kako s visine svojih godina gledate na budućnost? Ima li je uopšte?
Kad se čovek bavi istorijom i istorijskim romanima, vidi da to – a vi mislite na Holokaust – i nije baš tačno. Zlo je oduvek postojalo, od kada se piše istorija. Uostalom, prvi genocid je zabeležen već u Bibliji. Jedino što danas brže saznajemo za svinjarije. Moja situacija unekoliko je specifična jer sam s dvanaest godina izgubio roditelje, pa je usledio logor i tako dalje, dosta sam o tome govorio, ali ostalo je bilo sasvim lepo. To je i naslov jedne moje knjige, „Moj lepi život u paklu“.Uopšte uzev, kad govorimo o budućnosti, ne mogu da idem dalje od života svojih unuka i praunuka. Tu postoji izvesna nada da će generali biti pametniji od političara i da neće doći do nuklearnog rata. Ako u Drugom svetskom ratu nije upotrebljen otrovni gas, koji se izdašno trošio u Prvom, tako se nadam da se neće pribeći atomskoj bombi čije smo učinke videli upravo u Drugom. Klasičan sam deda i pradeda pa me to dobrim delom zanima upravo iz te perspektive.
Vi puno pišete. Jedan naš slavni pisac je na pitanje kako stiže toliko da piše odgovorio, otprilike, da ima puno vremena, a i da ništa drugo ni ne radi. Šta biste Vi odgovorili na to pitanje?
Potpuno se slažem s uvaženim kolegom. Dugo sam se, do svoje šezdesete godine, borio da nađem vreme za pisanje. Stalno sam pre toga nešto radio, bio zaposlen, tako da sam koristio vikende i godišnje odmore da bih pisao. Poslednjih nekoliko decenija imam sređen život, pa kad ujutro obavim sve obaveze, računajući i doručak, sedam i pišem. Ranije sam pisao po ceo dan, a danas dva do tri sata, koliko mi funkcioniše mozak. Posle sam otkrio da je tako radio i Tomas Man. Pre podne piše, posle podne ide u šetnju, obavlja druge poslove, samo što je on imao kuću pa dok bi pisao u prizemlju, deca su na drugom spratu morala da budu tiha.
Dobar deo ljudi posle šezdesete godine ima vremena, pa uglavnom ne uradi ništa. Šta Vas pokreće na pisanje?
Pa, volim samome sebi da pričam. Najplodnije pišem pred san, kad se vrtim u krevetu. Ujutro, kad se probudim, samo zapišem ono što sam prethodne večeri pisao u glavi. Iskreno, ponekad se iznenadim kada vidim šta je sve izašlo ispod pera. Likovi se tokom noći oslobode i krenu svojim putem o kojem ja ništa ne znam.
Ali nije li to upravo odlika dobrih pisaca? Oni zapisuju šta njihovi likovi rade, ne mešaju im se u život.
Da, tako stoje stvari ako je suditi po tome šta su drugi pisci pisali o sebi. Premda, opet da budem iskren, sumnjam u autobiografije. Doduše, logično je, dopušteno, opravdano da sebe vidiš u najboljem svetlu. Ima i ljudi koji sami sebe mrze, ali ne spadam u njih. Pisac se, naravno, nalazi u svakome od svojih likova. Hajde da krenemo od velikih. Gete je u isto vreme i Faust i Mefisto. Tome nasuprot, njegovi ženski likovi su uvek zbir raznih žena koje je voleo, poznavao ili se svađao s njima. Gete mi je veoma zanimljiva ličnost. Kada bih počinjao iz početka i kada bih završio škole i doktorirao, rado bih predavao Getea na fakultetu. Jedino što bih ja to radio drugačije nego što se radi na germanistici u Nemačkoj.
Kako biste Vi to radili?
Postoji jedan živopisan istorijski lik, Korona Šreter, ona je glumila u praizvedbi Ifigenije na Tauridi, na neki je način taj komad i napisan za nju, ali nju nemačka germanistika ne voli. Ona je bila nekako opaka ličnost koja ne ide uz svetao lik savetnika Fon Getea. Ja imam roman, nedavno objavljen na nemačkom, zove se „Korona u Buhenvaldu“. Mislim, dakle, na Koronu Šreter, a ne na bolest koja se tako zove (premda i nje ima u romanu). Krenuo bih, dakle, od Korone jer o njoj malo znamo. Ona je čitav život bila u pozorištu u Vajmaru, u kojem je Gete, jedno vreme, bio upravnik, igrala je i u nekim Šilerovim komadima, a mi o njenim ulogama ne znamo gotovo ništa, kao ni o njenom životu uostalom, a mora da je nekako zarađivala kavijar svoj nasušni. U ono vreme ljudi su se dopisivali, pisali pisamca jedni drugima kao danas klinci s ovim telefonima, ali to niko nije proučio. To je sjajan materijal za disertaciju, ako materijal i dalje postoji. Ipak, bolje je pisati beletristiku. Tada može da se izmišlja opravdano, a u naučnom radu čovek mora da se drži dokumenata, koliko je to moguće.
Zašto „Korona u Buhenvladu“? Buhenvlad je bio koncentracioni logor…
Već su bile stigle pozivnice za skup bivših logoraša Buhenvalda kada je skup, zbog epidemije korone, otkazan. Desetak ljudi je ipak stiglo u Vajmar, oni sede u slavnom hotelu „Elefant“ i pričaju. To je deset različitih priča, tu se pominje i Korona, a roman otvara jedna Geteova pesma posvećena upravo njoj.
Bilo da pišete na našem jeziku ili na nemačkom, koliko se zadržavate na rečenici? Neki pisci okapavaju nad svakom rečenicom. Neki ne.
U prvoj ruci pokušavam da stignem do kraja, tako da u toj fazi ne obraćam previše pažnje, ali se onda i te kako vraćam. Čitam naglas jer želim da pronađem ritam. Posle nekoliko dugih rečenica osetim da je potrebna kraća, kako bi čitalac došao do daha. Ponekad je to samo jedna reč. Tražim svojevrsnu muziku jezika. Da li je i pronalazim, to je druga stvar. Evo pogledajte „Sagu o Forsajtima“, ta je knjiga puna ritma. Kako god, nekoliko puta pređem čitav tekst. Za to su mi, tempom kojim radim, potrebne dve godine. Teško da može brže. Mnogo toga me je naučio Oto Bihalji Merin. Govorio mi je: „Uvek radi na nekoliko stvari u isto vreme, pa kad se umoriš od jedne, pređi na drugu.“ Sad mi to dobro dođe, naročito ono što se naručuje za novine, to mi je odličan odmor od pisanja romana.
Dobri pisci, bez razlike, umeju reći kako je pisanje isto što i čitanje. Koliko danas čitate?
Svake večeri, sat ili dva. Ako me nešto odvuče na televiziji, ponekad preskočim, ali pola sata pred spavanje – obavezno. I uživam. Evo, opet Golsvordi. Najpre sam bio radoznao kako će to izgledati posle toliko godina, ali odmah sam počeo da uživam u romanu.
Da li Vas je privukao neki savremeni pisac?
Veoma volim Gorana Milašinovića. Piše odlično, a čovek je lekar. Bilo je lekara koji su pisali, ali oni su se medicinom bavili malo. Milašinović je, istovremeno, vrhunski kardiohirurg i sjajan pisac. Volim Dragana Velikića. Volim Miljenka Jergovića. Svojevremeno mi je, na Sajmu knjiga u Lajpcigu, ponuđeno da na nemačkom napišem nešto o ovdašnjoj književnosti, te sam napisao da je Jergovićeva „Ruta Tannenbaum“ najbolja knjiga koja je napisana o Holokaustu uopšte. On je to saznao, naravno, upoznali smo se i ostali prijatelji (premda se veoma dugo nismo videli).
Kako u razgovoru tako i u Vašim romanima, provejava fini i suzdržani humor. Ipak, humor nije ono na šta će čitalac najpre pomisliti kada se pomene Vaše ime. Koliko Vam je važan humor u književnosti?
Kad se pomene humor u književnosti, ja najpre pomislim na Branka Ćopića. Nedavno sam pisao o jednom susretu s njim. Naime, kada je, svojevremeno, krenula hajka na njega, proneo se glas da će čak i da ga hapse, ali je onda Tito rekao da neće hapsiti Ćopića. Slučajno sam ga sutradan sreo na ulici, neposredno, dakle, posle te Titove zabrane hapšenja i pitao ga šta misli o Maršalovom govoru. „Pa ja sam“, kaže Ćopić, „sada najbezbedniji čovek u Jugoslaviji“. „Kako to misliš?“, pitam ga. „Eto tako, nikom drugom nije obećao da ga neće hapsiti.“ To je bio njegov odgovor. Njegova smrt mi je, međutim, ostala zagonetka. Njegova žena, lekarka, verovatno je videla znakove depresije, što je često kod ljudi obdarenih humorom, ali nije bila zabrinuta. Tog popodneva bio je kod Eriha Koša, pili su kafu, sve je bilo normalno, a onda je Ćopić otišao i skočio s mosta. Koš ništa nije znao o tome. Ali da se vratimo humoru. Znate, jedini put kad me je Tito pitao kako se nešto kaže bilo je: „Je li, boga ti, kako se kod nas kaže šrafciger?“
Pa jeste li znali?
Nisam, naravno.
U životu ste se naprevodili, bili ste Titov prevodilac s nemačkog i na nemački (iako je on odlično govorio nemački). Da li je bilo zadovoljstva u tome?
Ne baš. To su tehničke stvari, uvek je napeto i teško dok prevodite simultano ili konsekutivno. Voleo sam kad dođe mercedes po mene. Dobru hranu takođe. Samo prevođenje ne baš. Kada me je Koča Popović prvi put odveo kod Tita, on je sedeo s Brunom Krajskim i tečno vodio razgovor na nemačkom. A onda me je, posle izvesnog vremena, pogledao i rekao: „Sada ćeš ti da prevodiš, a ja ću da te kontrolišem.“ Druga je stvar prevođenje književnosti. Doduše, namučio sam se prevodeći Gintera Grasa, njegove „Pseće godine“. Čovek je izmišljao reči. Prevoditi Hajnriha Bela, pak, bilo je potpuno drugačije. On nije eksperimentisao s jezikom.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme
Foto: Matija Krstić
A 95. rođendan je proslavio u sredu 24. januara. U tih 95 godina stalo je više života o kojima, zahvaljujući romanima, tekstovima, razgovorima s piscem, znamo mnogo. Zbog toga u ovom razgovoru neće biti – barem je takva ideja bila – Holokausta, Buhenvalda, Aušvica, smrti, neće biti susreta s preživelim logorašima, neće, dakle, biti ničeg od onoga što je ispunilo jedan od života ovoga pisca. Govorimo o drugim njegovim životima.
U piščevom stanu, primećujem, ima i nešto prostora koje nisu zaposele knjige. Brz pogled otkriva police pune knjiga na nemačkom, poznate naslove na našem jeziku, ali i gomile knjiga koje (poput sirena) pozivaju na prelistavanje. Na vrhu gomilice na stolu, nadohvat ruke, uočavam knjižurinu u slavnom Prosvetinom izdanju velikih (i debelih) romana.
„Čitate Golsvortija?“, pitam. „Da“, kaže Ivanji. „’Sagu o Forsajtima’. Vraćam se knjigama koje su mi nekada značile.“ „Pa je l’ prolaze ispit vremena?“ „Kako koja“, odvraća pisac. „Uživam u Golsvortiju. Sećam se nekih glavnih tokova, ali iz današnje perspektive, on se čini krajnje staromodan. Uz to, ovo je sjajan prevod Mihaila Đorđevića. Oseća se taj starinski jezik iz sredine 19. veka. Kako samo opisuje cilindar ili bradu… S vremena na vreme vraćam se nekim knjigama koje su mi se nekada sviđale, pa mi se sada ponovo sviđaju. Posebno mi je zanimljivo kada vidim neke svoje zabeleške. Ja ne poštujem knjigu kao svetinju nego kao alat, što znači da pišem po marginama. Pa kada naiđem na svoje beleške, pitam se šta sam, pobogu, ovo napisao, kakve sam gluposti beležio… Pre neki dan naiđem tu na jednu knjigu Hajnriha Bela, na srpskom, ne prepoznajem naslov, zainteresujem se ko li je prevodilac, pogledam, kad ono – ja. Zaboravio čovek.“
Ljudima se prošlost, gotovo po pravilu, čini boljom od sadašnjosti ili budućnosti. U Vaših 95 godina stalo je mnogo toga, čak i jedan od najgnusnijih zločina u istoriji čovečanstva. Kako s visine svojih godina gledate na budućnost? Ima li je uopšte?
Kad se čovek bavi istorijom i istorijskim romanima, vidi da to – a vi mislite na Holokaust – i nije baš tačno. Zlo je oduvek postojalo, od kada se piše istorija. Uostalom, prvi genocid je zabeležen već u Bibliji. Jedino što danas brže saznajemo za svinjarije. Moja situacija unekoliko je specifična jer sam s dvanaest godina izgubio roditelje, pa je usledio logor i tako dalje, dosta sam o tome govorio, ali ostalo je bilo sasvim lepo. To je i naslov jedne moje knjige, „Moj lepi život u paklu“.Uopšte uzev, kad govorimo o budućnosti, ne mogu da idem dalje od života svojih unuka i praunuka. Tu postoji izvesna nada da će generali biti pametniji od političara i da neće doći do nuklearnog rata. Ako u Drugom svetskom ratu nije upotrebljen otrovni gas, koji se izdašno trošio u Prvom, tako se nadam da se neće pribeći atomskoj bombi čije smo učinke videli upravo u Drugom. Klasičan sam deda i pradeda pa me to dobrim delom zanima upravo iz te perspektive.
Vi puno pišete. Jedan naš slavni pisac je na pitanje kako stiže toliko da piše odgovorio, otprilike, da ima puno vremena, a i da ništa drugo ni ne radi. Šta biste Vi odgovorili na to pitanje?
Potpuno se slažem s uvaženim kolegom. Dugo sam se, do svoje šezdesete godine, borio da nađem vreme za pisanje. Stalno sam pre toga nešto radio, bio zaposlen, tako da sam koristio vikende i godišnje odmore da bih pisao. Poslednjih nekoliko decenija imam sređen život, pa kad ujutro obavim sve obaveze, računajući i doručak, sedam i pišem. Ranije sam pisao po ceo dan, a danas dva do tri sata, koliko mi funkcioniše mozak. Posle sam otkrio da je tako radio i Tomas Man. Pre podne piše, posle podne ide u šetnju, obavlja druge poslove, samo što je on imao kuću pa dok bi pisao u prizemlju, deca su na drugom spratu morala da budu tiha.
Dobar deo ljudi posle šezdesete godine ima vremena, pa uglavnom ne uradi ništa. Šta Vas pokreće na pisanje?
Pa, volim samome sebi da pričam. Najplodnije pišem pred san, kad se vrtim u krevetu. Ujutro, kad se probudim, samo zapišem ono što sam prethodne večeri pisao u glavi. Iskreno, ponekad se iznenadim kada vidim šta je sve izašlo ispod pera. Likovi se tokom noći oslobode i krenu svojim putem o kojem ja ništa ne znam.
Ali nije li to upravo odlika dobrih pisaca? Oni zapisuju šta njihovi likovi rade, ne mešaju im se u život.
Da, tako stoje stvari ako je suditi po tome šta su drugi pisci pisali o sebi. Premda, opet da budem iskren, sumnjam u autobiografije. Doduše, logično je, dopušteno, opravdano da sebe vidiš u najboljem svetlu. Ima i ljudi koji sami sebe mrze, ali ne spadam u njih. Pisac se, naravno, nalazi u svakome od svojih likova. Hajde da krenemo od velikih. Gete je u isto vreme i Faust i Mefisto. Tome nasuprot, njegovi ženski likovi su uvek zbir raznih žena koje je voleo, poznavao ili se svađao s njima. Gete mi je veoma zanimljiva ličnost. Kada bih počinjao iz početka i kada bih završio škole i doktorirao, rado bih predavao Getea na fakultetu. Jedino što bih ja to radio drugačije nego što se radi na germanistici u Nemačkoj.
Kako biste Vi to radili?
Postoji jedan živopisan istorijski lik, Korona Šreter, ona je glumila u praizvedbi Ifigenije na Tauridi, na neki je način taj komad i napisan za nju, ali nju nemačka germanistika ne voli. Ona je bila nekako opaka ličnost koja ne ide uz svetao lik savetnika Fon Getea. Ja imam roman, nedavno objavljen na nemačkom, zove se „Korona u Buhenvaldu“. Mislim, dakle, na Koronu Šreter, a ne na bolest koja se tako zove (premda i nje ima u romanu). Krenuo bih, dakle, od Korone jer o njoj malo znamo. Ona je čitav život bila u pozorištu u Vajmaru, u kojem je Gete, jedno vreme, bio upravnik, igrala je i u nekim Šilerovim komadima, a mi o njenim ulogama ne znamo gotovo ništa, kao ni o njenom životu uostalom, a mora da je nekako zarađivala kavijar svoj nasušni. U ono vreme ljudi su se dopisivali, pisali pisamca jedni drugima kao danas klinci s ovim telefonima, ali to niko nije proučio. To je sjajan materijal za disertaciju, ako materijal i dalje postoji. Ipak, bolje je pisati beletristiku. Tada može da se izmišlja opravdano, a u naučnom radu čovek mora da se drži dokumenata, koliko je to moguće.
Zašto „Korona u Buhenvladu“? Buhenvlad je bio koncentracioni logor…
Već su bile stigle pozivnice za skup bivših logoraša Buhenvalda kada je skup, zbog epidemije korone, otkazan. Desetak ljudi je ipak stiglo u Vajmar, oni sede u slavnom hotelu „Elefant“ i pričaju. To je deset različitih priča, tu se pominje i Korona, a roman otvara jedna Geteova pesma posvećena upravo njoj.
Bilo da pišete na našem jeziku ili na nemačkom, koliko se zadržavate na rečenici? Neki pisci okapavaju nad svakom rečenicom. Neki ne.
U prvoj ruci pokušavam da stignem do kraja, tako da u toj fazi ne obraćam previše pažnje, ali se onda i te kako vraćam. Čitam naglas jer želim da pronađem ritam. Posle nekoliko dugih rečenica osetim da je potrebna kraća, kako bi čitalac došao do daha. Ponekad je to samo jedna reč. Tražim svojevrsnu muziku jezika. Da li je i pronalazim, to je druga stvar. Evo pogledajte „Sagu o Forsajtima“, ta je knjiga puna ritma. Kako god, nekoliko puta pređem čitav tekst. Za to su mi, tempom kojim radim, potrebne dve godine. Teško da može brže. Mnogo toga me je naučio Oto Bihalji Merin. Govorio mi je: „Uvek radi na nekoliko stvari u isto vreme, pa kad se umoriš od jedne, pređi na drugu.“ Sad mi to dobro dođe, naročito ono što se naručuje za novine, to mi je odličan odmor od pisanja romana.
Dobri pisci, bez razlike, umeju reći kako je pisanje isto što i čitanje. Koliko danas čitate?
Svake večeri, sat ili dva. Ako me nešto odvuče na televiziji, ponekad preskočim, ali pola sata pred spavanje – obavezno. I uživam. Evo, opet Golsvordi. Najpre sam bio radoznao kako će to izgledati posle toliko godina, ali odmah sam počeo da uživam u romanu.
Da li Vas je privukao neki savremeni pisac?
Veoma volim Gorana Milašinovića. Piše odlično, a čovek je lekar. Bilo je lekara koji su pisali, ali oni su se medicinom bavili malo. Milašinović je, istovremeno, vrhunski kardiohirurg i sjajan pisac. Volim Dragana Velikića. Volim Miljenka Jergovića. Svojevremeno mi je, na Sajmu knjiga u Lajpcigu, ponuđeno da na nemačkom napišem nešto o ovdašnjoj književnosti, te sam napisao da je Jergovićeva „Ruta Tannenbaum“ najbolja knjiga koja je napisana o Holokaustu uopšte. On je to saznao, naravno, upoznali smo se i ostali prijatelji (premda se veoma dugo nismo videli).
Kako u razgovoru tako i u Vašim romanima, provejava fini i suzdržani humor. Ipak, humor nije ono na šta će čitalac najpre pomisliti kada se pomene Vaše ime. Koliko Vam je važan humor u književnosti?
Kad se pomene humor u književnosti, ja najpre pomislim na Branka Ćopića. Nedavno sam pisao o jednom susretu s njim. Naime, kada je, svojevremeno, krenula hajka na njega, proneo se glas da će čak i da ga hapse, ali je onda Tito rekao da neće hapsiti Ćopića. Slučajno sam ga sutradan sreo na ulici, neposredno, dakle, posle te Titove zabrane hapšenja i pitao ga šta misli o Maršalovom govoru. „Pa ja sam“, kaže Ćopić, „sada najbezbedniji čovek u Jugoslaviji“. „Kako to misliš?“, pitam ga. „Eto tako, nikom drugom nije obećao da ga neće hapsiti.“ To je bio njegov odgovor. Njegova smrt mi je, međutim, ostala zagonetka. Njegova žena, lekarka, verovatno je videla znakove depresije, što je često kod ljudi obdarenih humorom, ali nije bila zabrinuta. Tog popodneva bio je kod Eriha Koša, pili su kafu, sve je bilo normalno, a onda je Ćopić otišao i skočio s mosta. Koš ništa nije znao o tome. Ali da se vratimo humoru. Znate, jedini put kad me je Tito pitao kako se nešto kaže bilo je: „Je li, boga ti, kako se kod nas kaže šrafciger?“
Pa jeste li znali?
Nisam, naravno.
U životu ste se naprevodili, bili ste Titov prevodilac s nemačkog i na nemački (iako je on odlično govorio nemački). Da li je bilo zadovoljstva u tome?
Ne baš. To su tehničke stvari, uvek je napeto i teško dok prevodite simultano ili konsekutivno. Voleo sam kad dođe mercedes po mene. Dobru hranu takođe. Samo prevođenje ne baš. Kada me je Koča Popović prvi put odveo kod Tita, on je sedeo s Brunom Krajskim i tečno vodio razgovor na nemačkom. A onda me je, posle izvesnog vremena, pogledao i rekao: „Sada ćeš ti da prevodiš, a ja ću da te kontrolišem.“ Druga je stvar prevođenje književnosti. Doduše, namučio sam se prevodeći Gintera Grasa, njegove „Pseće godine“. Čovek je izmišljao reči. Prevoditi Hajnriha Bela, pak, bilo je potpuno drugačije. On nije eksperimentisao s jezikom.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme
Foto: Matija Krstić
Autor: Ivan Ivanji
