Intervju povodom romana „Ahilova pesma“
Kada je prvi put čula početne stihove „Ilijade“, Madlin Miler je imala pet godina. Majka joj je bila bibliotekarka i čitala joj je razne dečje knjige, a kada je došla do Homerovog epa, otvorila je svojoj ćerci potpuno nove poglede. Pasoš u svet odraslih. „Opa, znači tako izgleda stvaran život?“, kaže Milerova. „Možda zvuči čudno jer je priča prepuna bogova, ali i emocija, težnji, tuge. To je sve toliko realno.“
Madlin je bila očarana Ahilovom pričom, naročito scenom u kojoj se Ahil vraća u bitku i ubija Hektora. „Taj trenutak, tuga i očajanje zbog gubitka Patrokla. Neprestano sam se vraćala tom momentu jer sam želela da ga razumem. Patroklo se ne pojavljuje mnogo u ’Ilijadi’, prava je misterija. Želela sam da ispitam ko je taj čovek koji toliko znači Ahilu.“
Rezultat je njen prvi roman „Ahilova pesma“ koji je dobio nagradu Orinž. Razgovarali smo sa Milerovom odmah nakon što je dobila nagradu. Konkurencija je bila velika, i pravo je iznenađenje što je nagrada otišla upravo njoj za roman o prijateljstvu između Ahila i Patrokla, koji je prepun čežnje, mačeva, zmija i seksa.
U ovoj priči, Patroklo je kraljević koga otac progna iz zemlje i tako završi na dvoru kralja Peleja gde brzo postaje odani prijatelj kraljevog sina Ahila i počinje da razvija romantična osećanja prema njemu. To prvo primećuje Ahilova majka, morska nimfa i boginja Tetida, koja ima užasavajuću sposobnost da vidi šta se dešava među dečacima u svakom trenutku. Odlazak u planinu gde će ih obučavati kentaur je novo poglavlje u njihovim životima jer je reč o magičnom mestu na kom Tetida ne može da ih vidi. I tu počinje ljubavni odnos među glavnim junacima.
Autorkin bivši dečko je roman opisao kao „homerovsku fan fikciju“, ali iako zvuči pomalo grubo, jasno je na šta je mislio. Knjiga je dobila sjajne kritike, a publika koja pripada različitim generacijama oberučke je prihvatila roman. Čak i pre proglašenja dobitnika nagrade Orindž, znalo se da je „Ahilova pesma“ ubedljivo najprodavaniji roman među onima koji su u najužem izboru.
Milerova je rad na romanu započela u ranim dvadesetim. Dok je studirala na Braun univerzitetu, prijatelj je zamolio da zajedno režiraju predstavu „Troil i Kresida“ u kojoj postoji scena Patroklove smrti i Ahilovog očaja. „Videvši taj trenutak na sceni, pomislila sam: Moram da uradim još! Čim se predstava završila, gotovo u transu sam odjurila kući, sela za računar i počela da pišem Patroklovu priču.“
Sve u njenom životu vodilo je ka tom radnom stolu: godine izučavanja klasika, opsednutost mitologijom, neumorno čitanje i pisanje. Tokom osamdesetih, dok je odrastala u Njujorku, sa majkom je odlazila u muzej umetnosti Metropolitan i kada god bi je majka pitala šta će da gledaju, odgovarala bi sa: „Ili grčku ili rimsku ili egipatsku umetnost.“ Čitala je gotovo sve što bi joj palo pod ruku, a sa 11 godina je počela da uči latinski.
Iako je imala veliko znanje pre nego što je počela da piše, ipak se upustila u istraživanje kako bi pronašla sve moguće reference na Patrokla u antičkoj književnosti. Ideja joj je bila da priča ostane što vernija originalnim mitovima – koliko god je to moguće. Posao nije bio nimalo lak i trebalo joj je skoro 10 godina da napiše roman, a toliko je trajao i sam Trojanski rat. Dok je radila na romanu, završila je master iz latinskog i starogrčkog, a zatim postala i profesorka u srednjoj školi. Često se pitala da li će ikada završiti roman, ali je podsećala sebe da ne može tek tako da napusti njihovu priču. „Dugovala sam im da je završim“, kaže autorka.
Što je više saznavala o Patroklu, to joj je bio draži. U „Ilijadi“ je opisan kao „nežan“ i „pomislila sam da to nije osobina kojom bi se opisao starogrčki junak. Razmišljala sam o tome kako je to bilo vreme koje je zahtevalo izvrsnost i gde je najvažnije bilo da budete najbolji, ali Patroklo je prihvatio da je Ahil najbolji i bio mu je saputnik iako je u njegovoj senci. To mu nije smetalo. Pomislila sam kako zaista moram da podarim glas tom izuzetnom čoveku.“
Tokom istorije postojala su razna gledanja na Ahilov i Patroklov odnos. „Mislim da ih mnogo ljudi gleda samo kao bliske saputnike“, kaže Milerova. „Ali kada vidimo kako Ahil oplakuje Patroklovu smrt, koliko je to duboko i osećajno – držeći mrtvo telo cele noći – deluje da je njihov odnos jači od prijateljstva. Nikada ne bih sebi dozvolila da govorim u ime homoseksualaca, ali za mene je ljubav ova dva čoveka u srcu ove priče... i, ujedno, prelomna tačka ’Ilijade’. Želela sam da to ispoštujem.“
Milerova živi u Kembridžu u Masačusecu sa suprugom Natanijelom. Nakon „Ahilove pesme“ objavila je roman koji je zasnovan na „Odiseji“ – reč je o romanu „Kirka“ koji ponovo za glavnog junaka bira potpuno sporedan lik iz epa. Reč je o veštici Kirki koju Odisej sreće na svom povratku kući iz Troje.
Ostaje nam da sačekamo ko će biti treća ličnost koju će ova talentovana autorka oživeti i dati joj glas.
Autor: Kajra Kočrejn
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
Madlin je bila očarana Ahilovom pričom, naročito scenom u kojoj se Ahil vraća u bitku i ubija Hektora. „Taj trenutak, tuga i očajanje zbog gubitka Patrokla. Neprestano sam se vraćala tom momentu jer sam želela da ga razumem. Patroklo se ne pojavljuje mnogo u ’Ilijadi’, prava je misterija. Želela sam da ispitam ko je taj čovek koji toliko znači Ahilu.“
Rezultat je njen prvi roman „Ahilova pesma“ koji je dobio nagradu Orinž. Razgovarali smo sa Milerovom odmah nakon što je dobila nagradu. Konkurencija je bila velika, i pravo je iznenađenje što je nagrada otišla upravo njoj za roman o prijateljstvu između Ahila i Patrokla, koji je prepun čežnje, mačeva, zmija i seksa.
U ovoj priči, Patroklo je kraljević koga otac progna iz zemlje i tako završi na dvoru kralja Peleja gde brzo postaje odani prijatelj kraljevog sina Ahila i počinje da razvija romantična osećanja prema njemu. To prvo primećuje Ahilova majka, morska nimfa i boginja Tetida, koja ima užasavajuću sposobnost da vidi šta se dešava među dečacima u svakom trenutku. Odlazak u planinu gde će ih obučavati kentaur je novo poglavlje u njihovim životima jer je reč o magičnom mestu na kom Tetida ne može da ih vidi. I tu počinje ljubavni odnos među glavnim junacima.
Autorkin bivši dečko je roman opisao kao „homerovsku fan fikciju“, ali iako zvuči pomalo grubo, jasno je na šta je mislio. Knjiga je dobila sjajne kritike, a publika koja pripada različitim generacijama oberučke je prihvatila roman. Čak i pre proglašenja dobitnika nagrade Orindž, znalo se da je „Ahilova pesma“ ubedljivo najprodavaniji roman među onima koji su u najužem izboru.
Milerova je rad na romanu započela u ranim dvadesetim. Dok je studirala na Braun univerzitetu, prijatelj je zamolio da zajedno režiraju predstavu „Troil i Kresida“ u kojoj postoji scena Patroklove smrti i Ahilovog očaja. „Videvši taj trenutak na sceni, pomislila sam: Moram da uradim još! Čim se predstava završila, gotovo u transu sam odjurila kući, sela za računar i počela da pišem Patroklovu priču.“
Sve u njenom životu vodilo je ka tom radnom stolu: godine izučavanja klasika, opsednutost mitologijom, neumorno čitanje i pisanje. Tokom osamdesetih, dok je odrastala u Njujorku, sa majkom je odlazila u muzej umetnosti Metropolitan i kada god bi je majka pitala šta će da gledaju, odgovarala bi sa: „Ili grčku ili rimsku ili egipatsku umetnost.“ Čitala je gotovo sve što bi joj palo pod ruku, a sa 11 godina je počela da uči latinski.
Iako je imala veliko znanje pre nego što je počela da piše, ipak se upustila u istraživanje kako bi pronašla sve moguće reference na Patrokla u antičkoj književnosti. Ideja joj je bila da priča ostane što vernija originalnim mitovima – koliko god je to moguće. Posao nije bio nimalo lak i trebalo joj je skoro 10 godina da napiše roman, a toliko je trajao i sam Trojanski rat. Dok je radila na romanu, završila je master iz latinskog i starogrčkog, a zatim postala i profesorka u srednjoj školi. Često se pitala da li će ikada završiti roman, ali je podsećala sebe da ne može tek tako da napusti njihovu priču. „Dugovala sam im da je završim“, kaže autorka.
Što je više saznavala o Patroklu, to joj je bio draži. U „Ilijadi“ je opisan kao „nežan“ i „pomislila sam da to nije osobina kojom bi se opisao starogrčki junak. Razmišljala sam o tome kako je to bilo vreme koje je zahtevalo izvrsnost i gde je najvažnije bilo da budete najbolji, ali Patroklo je prihvatio da je Ahil najbolji i bio mu je saputnik iako je u njegovoj senci. To mu nije smetalo. Pomislila sam kako zaista moram da podarim glas tom izuzetnom čoveku.“
Tokom istorije postojala su razna gledanja na Ahilov i Patroklov odnos. „Mislim da ih mnogo ljudi gleda samo kao bliske saputnike“, kaže Milerova. „Ali kada vidimo kako Ahil oplakuje Patroklovu smrt, koliko je to duboko i osećajno – držeći mrtvo telo cele noći – deluje da je njihov odnos jači od prijateljstva. Nikada ne bih sebi dozvolila da govorim u ime homoseksualaca, ali za mene je ljubav ova dva čoveka u srcu ove priče... i, ujedno, prelomna tačka ’Ilijade’. Želela sam da to ispoštujem.“
Milerova živi u Kembridžu u Masačusecu sa suprugom Natanijelom. Nakon „Ahilove pesme“ objavila je roman koji je zasnovan na „Odiseji“ – reč je o romanu „Kirka“ koji ponovo za glavnog junaka bira potpuno sporedan lik iz epa. Reč je o veštici Kirki koju Odisej sreće na svom povratku kući iz Troje.
Ostaje nam da sačekamo ko će biti treća ličnost koju će ova talentovana autorka oživeti i dati joj glas.
Autor: Kajra Kočrejn
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
Autor: Madlin Miler
