U vašem romanu ima fotografija na kojima ste sa psom. Je li to vaš pas?

Da, moj je. Zove se Laki. Zapravo je trebalo da bude pastirski pas, ali stalno je bežao – a ljudsko društvo mu je i tako draže nego društvo krava. Nije bio za rad, pa sam ga ja uzeo.

Kako se osećate u dolini Aoste? Više kao gradski čovek na odmoru, ili u svom elementu, kao brđanin?

U dolini Aoste osećam se kao kod kuće, mnogo više nego u Milanu. Najvažnije osobe koje volim su ovde, a u brdima vidim i svoju budućnost i nove projekte.

Kako ovaj planinski svet deluje na vaš način života?

Doba dana u brdima više utiče na čovekov život nego u gradu. Ustajte sa suncem. Ja sam, doduše, uvek bio ranoranilac. Rano ujutro sam pun energije, čitam, pišem, cepam drva i idem u šetnju. Uveče odlazim na spavanje čim zađe sunce.

Imajući u vidu vašu kolibu i povlačenje od svetske galame čovek se seti Henrija Dejvida Tora i njegove knjige „Šume ili život u šumama“. Šta ovaj klasik alternativnog života znači za vas?

Šume su mi veoma mnogo značile. Toro u njima traži model suprotan zapadnom principu „posao-kuća-porodica“ i odvažuje se na pokušaj da živi s malo novca i na taj način bude slobodniji. To je veoma konkretan pokušaj, koji danas mnoge nadahnjuje da promene svoj život i da u jednostavnosti i izdržljivosti pronađu ispunjenje.

U selu iz vašeg romana, koje se zove Grana, ne zvoni nijedan mobilni telefon, a i inače se čini da takozvani napredak tu još nije prodro. Omaž jednostavnom životu?

Nisam pustinjak koji bi bio protiv takozvanog napretka. Ali smatram da su mobilni telefoni i stalni pristup internetu prava droga i da moramo da pazimo da ne postanemo robovi tehnike. Te opasnosti bi trebalo da budemo veoma svesni.

Upravo kao i Pjetro, junak vašeg romana, i vi ste dete iz Milana koje je letnji raspust provodilo u dolini Aoste. Jeste li tamo i sami imali prijatelja kao što je Bruno?

Bruno je prijatelj kakvog sam kao dete uvek priželjkivao. Danas imam prijatelja koji je sličan Brunu i koji me je nadahnuo da stvorim taj lik.

Pjetro i Bruno se kao deca verovatno ne bi ni upoznali da ih nije sastavila Pjetrova majka. I kada su oboje odrasli, ona je ta koja jednome od njih priča šta se s onim drugim dešava. Je li to tipično za dečake i muškarce?

Ne znam da li je to tipično muško ponašanje. Ali tipično je za mene.

Renoviranje propale pastirske kolibe u mnogome pogledu deluje kao simbolični čin. Kakav značaj vi pripisujete tom zajedničkom projektu dvojice prijatelja?

To je simboličan čin, ali i nešto vrlo konkretno. Uveren sam da se pravo prijateljstvo i bliske veze zasnivaju na tome da se zajednički nešto postigne. Zajedničko građenje kuće vredi više od hiljadu reči.

Koliko Paola Konjetija ima u Pjetru, junaku vašeg romana?

Pjetro - to sam ja. Pjetro je moj alter ego, koji se javlja i u drugim mojim knjigama.

Otac iz romana odlazi u planine kao „tvrdoglav i ambiciozan“, a njegov sin Pjetro, kao dečak, naprosto pokušava samo da hrabro održi korak s njim. A vi? Kako se vaš stav razvijao tokom života?

Ne priznajem rado, ali veoma ličim na svoga oca. Nešto od njegovog načina ponašanja još i danas me razbesni, ali na žalost, to otkrivam i kod sebe. Ali radio sam i još uvek radim na tome, jer neću da pravim iste greške.

Kako Bruno menja situaciju u Pjetrovoj porodicu? Kakva je tu njegova uloga?

Bruno je pravi usvojeni sin i jedinstven je u životu Pjetrove porodice. Dok Pjetro putuje i prekida kontakt s ocem, Bruno je taj koji Đovaniju pravi društvo u njegovim šetnjama.

Izvor: Büchermenschen
Prevod: Dušica Milojković