Aleks Pavezi živi u Londonu i bavi se pisanjem. Prethodno je radio kao softverski inženjer, a univerzitetsku diplomu stekao je u oblasti matematike. Obožava slagalice, duge šetnje i rekreativno obijanje brava. „Osam detektiva“ je njegov prvi roman.

Razgovarali smo sa Pavezijem o omiljenim romanima, pisanju, čitanju i inspiraciji.

Koje romane smatrate omiljenim?

„Baskervilski pas“ i „I ne osta nijedan“ su mi omiljene misterije svih vremena. Što se drugih žanrova tiče, apsolutni favoriti su mi „Žena francuskog poručnika“ Džona Faulsa i „The Sea, The Sea“ Ajris Merdok. Volim velike, epske priče koje uspešno spajaju realizam sa nestvarnim. Nisam siguran zašto, ali u poslednje vreme se sve češće okrećem romanima koji se odvijaju kraj mora. „Sto godina samoće“ mi je takođe jedna od omiljenih samo je u njoj nerealni aspekt eksplicitniji. Dugo sam govorio da mi je to omiljeni roman, ali sam ga pročitao davno i trebalo bi da to uradim ponovo kako bih bio siguran.

Kada ste shvatili da želite da se bavite pisanjem?

Otprilike oko petnaeste godine. Oduvek su me zanimale detektivske serije, ali ih nije bilo mnogo (u vreme kada si mogao da gledaš samo ono što se u tom trenutku prikazuje) pa sam počeo da čitam misterije. Zbog G. K. Čestertona sam poželeo da pišem i to više zbog njegove proze nego samih zapleta. Imao je zaista maestralan stil i to je nešto što još uvek tražim u romanima koje čitam.

Odakle potiče ideja za „Osam detektiva“?

Dugo sam razmišljao o klasičnoj misteriji koju volim i kako bi ona mogla da bude adaptirana po ukusu savremene publike. Opsedala me je ideja o misteriji ubistva u kom postoje samo dva osumnjičena i obojica tvrde da su nevini. Dopalo mi se to jer je u takvoj situaciji može svako da se nađe – kada neko laže i vi znate da laže, i on zna da vi znate, ali svejedno nastavlja da laže. Mislim da je takva situacija sve u jednom – komedija, tragedija i intriga. Ali sam isto tako znao da sama ta ideja nije dovoljna za knjigu pa sam tome dodeo ideju o kriminalističkom romanu koji unutar osnovne priče ima nekoliko manjih i sve se razvilo odatle.

Šta najviše volite kod pisanja misterija?

Volim kad je mesto odigravanja radnje jasno opisano. Ne znam kako da objasnim, ali lokacija mi je uvek bila važna kod klasičnih misterija. Ni u jednom drugom žanru živopisna slika mesta dešavanja nije tako važna. Možda zato što je čitaocu neophodno da vizualizuje ono što se dešava kako bi pratio priču ili je to brz način da stvorite atmosferu. Šta god da je, izuzetno je efektno. Za mene je to najbolja stvar kod pisanja misterija. Volim da razmišljam o divljim lokacijama i gradim opise.

Koji vam je bio omiljeni deo pri pisanju ovog romana?

Da ne zalazim u detalje, ali postoji scena pri kraju romana kada piknik pođe po zlu. Tu sam imao priliku da dramatizujem svoje najgore strahove, posebno to što se plašim visine. Mislim da je to dalo sceni posebnu energiju, i ježim se već od same pomisli na tu scenu.

Šta trenutno čitate?

Čitam novi roman Stjuarta Turtona „The Devil and the Dark Water“. Prethodni njegov „Sedam smrti Irvin Hardkasl“ je jedan od najinovativnijih krimića koji je objavljen poslednjih godina tako da me veoma zanima šta je stvorio nakon toga. Do sada je odlična! Zatim planiram da pročitam roman „Sestre“ Dejzi Džonson. Dugo sam odlagao trilogiju „Vučje leglo“ Hilari Mantel jer sam čekao da objavi sve knjige, a sada kada su sve tu, moram da nađem vreme da se tome posvetim.

Autor: Heder Kaliendo
Prevod: Dragan Matković
Izvor: bookclubchat.com