Francusko-libanskog pisca Amina Malufa, autora eseja „Poremećenost sveta” čiji se prevod ovih dana pojavio i kod nas („Laguna”, Beograd), ne bismo mogli svrstati u katastrofičare, za razliku od brojnih najavljivača kraja sveta i sudara civilizacija. Međutim, taj vrsni pripovedač, koji je svojim istorijskim esejom „Krstaški ratovi u očima Arapa”i romanima „Leon Afrikanac”, „Samarkand”, „Taniosova stena”, i drugim (sve prevode objavila je „Laguna”) gradio mostove između raznolikih kultura i naroda verujući u zajedničku budućnost čovečanstva, danas izražava veliku zabrinutost, bolje reći ogorčenost našom stvarnošću.

Poput poslednjeg upozorenja, knjiga „Poremećenost sveta” ukazuje na mnogostruke opasnosti što vrebaju naše iscrpljene civilizacije u svetu koji je dosegao „prag svoje moralne nekompetencije”. Na tragu „Ubilačkih identiteta” („Paideja”, Beograd), neumorni borac za toleranciju ponovo nas stavlja na ispit savesti, obraćajući se radije široj čitalačkoj publici nego stručnjacima. Kao pripadnik dve civilizacijske sfere, arapske i zapadnjačke, on pokušava da ih razume iznutra i izvana, vraćajući se u istoriju da bi objasnio njihov neuspeh. Dok osećanje poniženosti motiviše mržnju i fanatizam bez presedana u arapskom svetu koji je zapao u istorijski ćorsokak,gde politika instrumentalizuje religiju, u zapadnom svetu proklamovane vrednosti retko se primenjuju u odnosima sa drugima i često služe kao maska u trci za dominacijom i bogatstvom.

Malufove suptilne analize ruše mnoge predrasude,predočavajući nam neobičnu slagalicu ova dva tabora: jedni se razmeću retorikom nasilja,ali su u suštini nemoćni, a drugi ističu svoje demokratske vrline dok u praksi neretko vrše nasilje. Posebno je zanimljivo poglavlje koje razmatra pitanje političkog legitimiteta lidera, sa osvrtom na ulogu predsednika Sjedinjenih Država koga biraju samo Amerikanci,a predsednik je svih nas, kao i na propuštenu istorijsku šansu bivšeg egipatskog predsednika Nasera u koga su svi Arapi polagali nade. Malufov revolt protiv komunitarizma i diskriminacije nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, premda je pisac ponegde ostao nedorečen zbog količine pitanja koja je pokrenuo. Siguran je u jednom:da nema trećeg puta.„Ili ćemo umeti da izgradimo u ovom veku jednu zajedničku civilizaciju sa kojom će svako moći da se poistoveti (...) ili ćemo skupa potonuti u zajedničko varvarstvo.”

Sa Aminom Malufom nedavno smo razgovarali u Parizu.

Je li vaš novi esej nastavak slavnog eseja „Ubilački identiteti”koji je imao velikog uspeha i u Srbiji?

U izvesnom smislu to jestenastavak „Ubilačkih identiteta”. Mislim da je pitanje identiteta realan problem jer živimo u svetu u kojem je potrebna nova koncepcija identiteta. Ali,ima i drugih problema koji su isto značajni. Činjenica je da smo izvukli pogrešne zaključke iz pada Berlinskog zida. Na primer, po okončanju komunizma, konstatovali smo neuspeh određenog sistema i umesto da zaključimo da nam treba sistem koji bi mogao uzeti u obzir raznolike aspekte kapitalizma i komunizma, pad komunizma koincidirao je sa onim što su u Americi zvali konzervativnom revolucijom, to jest sa jednom vizijom kapitalizma koji je bio delimično ekstreman i koji je,malo-pomalo,napustio sve socijalne dimenzije. Tako smo,nažalost,zapali u ćorsokak.

Srećom, u Americi se upravo promišlja o jednom novom ponašanju, i verujem da je upravo to Obamin stav. Treba se ugledati na epohu u kojoj je bilo manje društvenih nejednakosti u Sjedinjenim Državama, kada je postojala srednja klasa koja je živela mnogo lagodnije i koja je bila značajnija. Tako je bilo u Sjedinjenim Državama od tridesetih do šezdesetih godina otprilike, kada je postojala mnogo obimnija srednja klasa i kada su nejednakosti između različitih društvenih slojeva bile relativno slabe, dok se od Reganovih godina išlo ka svetu koji je prihvatao strašno upadljive nejednakosti. Sada moramo da pokušamoda pronađemo novi sistem koji neće biti sistem dirigovane ekonomije jer on ne funkcioniše, koji neće biti ultraliberalni sistem jer ni on ne funkcioniše. Treba,naime,da pronađemo nešto drugo, a to nije jednostavno. Nije dovoljno da uzmemo nekoliko sastojaka od jednoga i od drugoga, treba zaista preispitati ekonomski sistem u svetu, treba ga preispitati u svetlosti uspona velikih zemalja kao što je Indija, a naročito Kina, i nekoliko drugih.

To je na ekonomskom nivou. A na nivou identiteta?

Na nivou identitetatreba,takođe,preispitati našu viziju današnjeg sveta u kojem se ljudi toliko kreću, u kojem ima toliko mešovitih društava, toliko migracija; treba da razmislimo o tome kako da omogućimo da različiti narodi žive zajedno, na harmoničan način. U Evropi je potrebno da preispitamo na mnogo ozbiljniji, mnogo odgovorniji način koegzistenciju evropskih zemalja. Ne možemo i dalje da koristimokoncepciju koja je postojala do danas, a koja proizvodi mnogo skeptičnosti u tako različitim zemljama kao što su Irska, Holandija i Francuska. Treba da stvorimo drugu viziju Evrope; i ovde smo izvukli rđave zaključke iz pada Berlinskog zida. Umesto da imamo Evropu koja se konsoliduje, koja jača, imamo Evropu koja je pogubila svoje repere;pošto smo imali i negativne repere, što je bila druga strana Evrope, znali smo šta ne želimo.

Zapadna Evrope se oslanjala na taj kontraprimer, a danas joj je zaista potrebno da preispita svoje granice, svoje identitete, da preispita mnogo toga. Da rezimiram, mi smo u jednom istorijskom periodu velikog napretka, ali došli smo do tačke kada više ne umemo da upravljamo svetom. Istinski nam je potrebno da preispitamo svoje stavove prema svetu, smireno, i verujem da aktuelna kriza može biti spasonosna ako nam omogući da se probudimo i da ozbiljno shvatimo sve probleme koji nam se danas dešavaju.

Ako sam dobro razumela, veoma ste zabrinuti, ali ipak postoji nota optimizma u Vašoj poruci?

Rekao bih da ima teških problema koji izazivaju zabrinutost. Suočeni smo sa problemima sa kojima nijedna generacija pre nas nije morala da se bori. Moramo da ih rešavamosa smirenošću, sa suptilnošću, sa predanošću. Ne bih govorio u terminima pesimizma i optimizma. Mislim da ne treba podlegati beznađu, ali ne treba ni umišljati da ćemo izaći iz krize ako sve samo prepustimo vremenu. Vreme nije nužno naš saveznik. Zaista moramo da uzmemo stvari u svoje ruke, da smireno razmislimo, i da delamo. Smatram da bi ova aktuelna kriza, ova civilizacijska kriza trebalo da nas dovede do toga da najzad izgradimo jedno odraslo čovečanstvo, što do sada nije bio slučaj.

Naši čitaoci bi želeli da Vas vide u Beogradu. Postoji li mogućnost da dođete kod nas?

Biće mi zadovoljstvo da dođem u Srbiju. Već sam dva-tri puta bio u Beogradu. To je grad koji mi se mnogo dopao, i znam da ću biti srećan da se jednog dana tamo vratim.

Znači,obećavate?

Da, sa velikim zadovoljstvom.

Autor: Vesna Cakeljić
Izvor: Politika