Intervju sa Benom Vilsonom, autorom knjige „Metropolis“
Ben Vilson je studirao istoriju na Kembridžu i autor je pet knjiga koje je kritika veoma dobro ocenila, a za neke je dobio i značajne nagrade. Bio je konsultant u mnogim radijskim i televizijskim emisija, a takođe je objavljivao članke u raznim magazinima. Njegova nova knjiga je „Metropolis: Istorija grada, najvećeg izuma čovečanstva“ i u sklopu promocije gostovao je u živom prenosu na Jutjubu na kanalu Tenement Museum. Prenosimo vam deo intervjua koji je sa njim obavila Danijela Vetmor.
Provela sam vreme u izolaciji čitajući vašu novu knjigu i imam utisak da sam putovala kroz mnoge gradove, od 4000. godine pre nove ere do danas. Zbog čega su vam gradovi bili toliko inspirativni da pišete o njima?
Pre svega, kao istoričar, oduvek su me zaokupljali problemi urbane sredine. Ova knjiga je proistekla iz moje prethodne, „Heyday“, koja je govorila o načinima na koje se svet menjao i promenama u tehnologiji. Tokom rada na njoj zainteresovale su me metropole i što sam ih više izučavao, to mi je bilo jasnije šta su predstavljale kroz istoriju i kakva im je uloga bila. Tako da je ova knjiga proistekla iz tog istraživanja i razmišljanja o tome koliko su gradovi adekvatna mesta da se kroz njih ispriča istorija sveta.
Odlična poenta. Kako ste birali gradove o kojima ćete pisati?
Neke stvari su bile logične. Kao na primer početak, posvećen Uruku, neverovatnom gradu koji je postojao oko 5000 godina. Opstajao je kroz vreme. Sledeći važan grad bio je Vavilon. Ali nisam želeo da pravim očekivanu, već viđenu selekciju, već sam se trudio da izaberem gradove koji najbolje prikazuju istoriju tog vremena i kako se urbani život menjao. Neki su, naravno, morali da budu odabrani zbog svoje veličine i značaja, poput Rima i Bagdada, ali sam recimo za srednji vek odabrao Libek, koji je danas veoma mali baltički grad u Nemačkoj, ali sjajno prikazuje kako su se gradovi menjali u tom periodu. Svi gradovi koje sam odabrao ne govore samo o sebi već o globalnim promenama koje su se u gradovima odvijale u to vreme. Tako da idemo od Uruka do Lagosa za koji se veruje da će do kraja ovog veka biti najveći grad na svetu sa 80 miliona stanovnika. Putanja od malog mesta na Bliskom istoku do mega grada u Africi zaista je neverovatna i govori nam o našem razvoju.
Mislim da ste sjajno povezali poglavlja time što ovo nisu priče o samim gradovima već se tematski nadovezuju jedna na drugu. U tom smislu me zanima: šta jedno mesto čini gradom?
To je pitanje sa kojim se srećemo od samog početka – kako da odredimo šta jeste a šta nije grad? Ako pogledamo kroz istoriju, gradovi su uvek nastajali na važnim, svetim mestima. Ključna komponenta je gustina naseljenosti jer ona pokreće urbanizaciju i razvoj. Zavisno od vremena u kome živimo, na gradove se različito gledalo, ali oni su uvek bili sedište važnih stvari – u njima se razvijalo pismo, nauka, tehnologija. U današnje vreme možemo da disktujemo o tome šta je urbana sredina i šta je urbani način života. Bližimo se potpunoj urbanizaciji, prognoze kažu da će do kraja ovog veka 75% naselja biti urbano.
U knjizi takođe kažete da grad nije samo jedna stvar – da je reč o organizmu koji se neprestano menja pod uticajem potreba, zahteva i snova. Shvatila sam čitajući je da ste posetili mnoge od ovih gradova. Kako je to uticalo na pisanje o tim gradovima?
Krenuo sam na put iz Londona preko Lagosa, Mumbaja, Singapura, Šangaja pa do grada Songdo u Južnoj Koreji, zatim u SAD – Los Anđeles i San Francisko, i vratio se kući. Obišao sam naravno i druga mesta, ali ovo je bilo dugo putovanje tokom koga sam se potpuno predao različitim velikim gradovima. Tokom tog putovanja nisam samo želeo da budem u tim gradovima, bilo mi je neophodno da se izmestim iz sopstvenog okruženja, iz rodnog grada, kako bih mogao šire da razmišljam o gradovima. Kada posetite ogromne gradove poput Lagosa i Mumbaja, shvatite sa kakvim se sve izazovima oni susreću i koliko drugačije funkcionišu, a to me je navelo da dodatno razmišljam o gradovima u prošlosti.
Pišete u knjizi da se gradovi mogu razumeti kroz umetnost, pa je u njoj srećemo u raznim oblicima, od „Epa o Gilgamešu“, preko „King Konga“ do „Straight Outta Compton“. Kako je umetnost uticala na vaše razumevanje gradova dok ste ih izučavali?
Veoma! Znate, nisam hteo da pišem samo o istoriji grada i prelepim zgradama, već o vezivnom tkivu koje postoji ispod gradske strukture. „Ep o Gilgamešu“ je najstariji pisani tekst na svetu. Sumeri su živeli u Uruku, gradu iz koga potiče pisana reč. Pokušao sam da kao istoričar uhvatim esenciju grada kroz njegovu književnost, umetnost, kroz identitet koji je grad stvarao o sebi ili onaj kakvim su ga drugi videli. Shvatio sam da je recimo priču o Parizu najbolje ispričati kroz slikare impresionizma čime se prikazuje grad u pokretu, ne statična slika tog grada. A i kako bi se prikazala anksioznost – imamo tu Monea i usamljene ljude u barovima – ili položaj žena – prisustvo žena u gradu umetnosti. Na kraju krajeva, želeo sam da napišem osećajnu knjigu, onu koja će dočarati iskustvo života u tom gradu.
Pominjali smo budućnost – koje su najvažnije lekcije kojima istorija gradova može da nas nauči dok stvaramo gradove budućnosti?
Mislim da smo izgubili, ili smo na putu da izgubimo, osećaj da su gradovi mesta društvenosti. Jedna od stvari koje volim kod gradova jesste neurednost u pozitivnom smislu – gradovi kao mesta izmešanosti, gde ne postoje posebne kategorije. Gradovi su veoma dinamični. Tokio mi uvek pada na pamet kao mesto na kome se to najbolje vidi. Upravo to mu je omogućilo da se oporavi od gotovo potpunog uništenja. To nam pokazuje načine na koje zajednice funkcionišu – od nivoa jedne ulice pa nagore. Mislim da je to važno da zapamtimo, dinamiku gradova i pomešanost stanovništva.
Takođe je važno da ne zaboravimo da su gradovi mesta u kojima ljudi šetaju i razgovaraju. Automobili su naneli veću štetu gradovima nego bilo šta drugo. Mislim da u ovom vremenu pandemije počinjemo da uviđamo da su gradovi u kojima možete lakše da šetate ili vozite bicikl ujedno i prijatniji. Čini mi se da kroz istoriju uviđamo i važnost postojanja šetališta u gradovima.
Na kraju, rekao bih i jako važnu stvar koja je izgleda zaboravljena – gradovi su kroz istoriju bili usklađeni sa prirodom i u skladu sa okruženjem. To je nešto što smo izgubili, verovatno nakon Industrijske revolucije. Još uvek učimo u ovom industrijskom društvu da su gradovi takođe ekosistemi i istinski zavise od svog okruženja. Mislim da smo verovali da možemo da se odvojimo od prirode koja nas okružuje i da se gradovi međusobno povezuju, ali verujem da ćemo u predstojećem vremenu shvatiti koliko je važna veza grada sa prirodnim okruženjem. Samim tim ćemo naučiti da ako se prema tome odnosimo na pravi način, gradovi mogu da budu veoma raznovrsni i zdravi ekosistemi – ne samo za ljude već i za biljke i životinje.
Izvor: YouTube
Prevod: Dragan Matković
Pre svega, kao istoričar, oduvek su me zaokupljali problemi urbane sredine. Ova knjiga je proistekla iz moje prethodne, „Heyday“, koja je govorila o načinima na koje se svet menjao i promenama u tehnologiji. Tokom rada na njoj zainteresovale su me metropole i što sam ih više izučavao, to mi je bilo jasnije šta su predstavljale kroz istoriju i kakva im je uloga bila. Tako da je ova knjiga proistekla iz tog istraživanja i razmišljanja o tome koliko su gradovi adekvatna mesta da se kroz njih ispriča istorija sveta.
Odlična poenta. Kako ste birali gradove o kojima ćete pisati?
Neke stvari su bile logične. Kao na primer početak, posvećen Uruku, neverovatnom gradu koji je postojao oko 5000 godina. Opstajao je kroz vreme. Sledeći važan grad bio je Vavilon. Ali nisam želeo da pravim očekivanu, već viđenu selekciju, već sam se trudio da izaberem gradove koji najbolje prikazuju istoriju tog vremena i kako se urbani život menjao. Neki su, naravno, morali da budu odabrani zbog svoje veličine i značaja, poput Rima i Bagdada, ali sam recimo za srednji vek odabrao Libek, koji je danas veoma mali baltički grad u Nemačkoj, ali sjajno prikazuje kako su se gradovi menjali u tom periodu. Svi gradovi koje sam odabrao ne govore samo o sebi već o globalnim promenama koje su se u gradovima odvijale u to vreme. Tako da idemo od Uruka do Lagosa za koji se veruje da će do kraja ovog veka biti najveći grad na svetu sa 80 miliona stanovnika. Putanja od malog mesta na Bliskom istoku do mega grada u Africi zaista je neverovatna i govori nam o našem razvoju.
Mislim da ste sjajno povezali poglavlja time što ovo nisu priče o samim gradovima već se tematski nadovezuju jedna na drugu. U tom smislu me zanima: šta jedno mesto čini gradom?
To je pitanje sa kojim se srećemo od samog početka – kako da odredimo šta jeste a šta nije grad? Ako pogledamo kroz istoriju, gradovi su uvek nastajali na važnim, svetim mestima. Ključna komponenta je gustina naseljenosti jer ona pokreće urbanizaciju i razvoj. Zavisno od vremena u kome živimo, na gradove se različito gledalo, ali oni su uvek bili sedište važnih stvari – u njima se razvijalo pismo, nauka, tehnologija. U današnje vreme možemo da disktujemo o tome šta je urbana sredina i šta je urbani način života. Bližimo se potpunoj urbanizaciji, prognoze kažu da će do kraja ovog veka 75% naselja biti urbano.
U knjizi takođe kažete da grad nije samo jedna stvar – da je reč o organizmu koji se neprestano menja pod uticajem potreba, zahteva i snova. Shvatila sam čitajući je da ste posetili mnoge od ovih gradova. Kako je to uticalo na pisanje o tim gradovima?
Krenuo sam na put iz Londona preko Lagosa, Mumbaja, Singapura, Šangaja pa do grada Songdo u Južnoj Koreji, zatim u SAD – Los Anđeles i San Francisko, i vratio se kući. Obišao sam naravno i druga mesta, ali ovo je bilo dugo putovanje tokom koga sam se potpuno predao različitim velikim gradovima. Tokom tog putovanja nisam samo želeo da budem u tim gradovima, bilo mi je neophodno da se izmestim iz sopstvenog okruženja, iz rodnog grada, kako bih mogao šire da razmišljam o gradovima. Kada posetite ogromne gradove poput Lagosa i Mumbaja, shvatite sa kakvim se sve izazovima oni susreću i koliko drugačije funkcionišu, a to me je navelo da dodatno razmišljam o gradovima u prošlosti.
Pišete u knjizi da se gradovi mogu razumeti kroz umetnost, pa je u njoj srećemo u raznim oblicima, od „Epa o Gilgamešu“, preko „King Konga“ do „Straight Outta Compton“. Kako je umetnost uticala na vaše razumevanje gradova dok ste ih izučavali?
Veoma! Znate, nisam hteo da pišem samo o istoriji grada i prelepim zgradama, već o vezivnom tkivu koje postoji ispod gradske strukture. „Ep o Gilgamešu“ je najstariji pisani tekst na svetu. Sumeri su živeli u Uruku, gradu iz koga potiče pisana reč. Pokušao sam da kao istoričar uhvatim esenciju grada kroz njegovu književnost, umetnost, kroz identitet koji je grad stvarao o sebi ili onaj kakvim su ga drugi videli. Shvatio sam da je recimo priču o Parizu najbolje ispričati kroz slikare impresionizma čime se prikazuje grad u pokretu, ne statična slika tog grada. A i kako bi se prikazala anksioznost – imamo tu Monea i usamljene ljude u barovima – ili položaj žena – prisustvo žena u gradu umetnosti. Na kraju krajeva, želeo sam da napišem osećajnu knjigu, onu koja će dočarati iskustvo života u tom gradu.
Pominjali smo budućnost – koje su najvažnije lekcije kojima istorija gradova može da nas nauči dok stvaramo gradove budućnosti?
Mislim da smo izgubili, ili smo na putu da izgubimo, osećaj da su gradovi mesta društvenosti. Jedna od stvari koje volim kod gradova jesste neurednost u pozitivnom smislu – gradovi kao mesta izmešanosti, gde ne postoje posebne kategorije. Gradovi su veoma dinamični. Tokio mi uvek pada na pamet kao mesto na kome se to najbolje vidi. Upravo to mu je omogućilo da se oporavi od gotovo potpunog uništenja. To nam pokazuje načine na koje zajednice funkcionišu – od nivoa jedne ulice pa nagore. Mislim da je to važno da zapamtimo, dinamiku gradova i pomešanost stanovništva.
Takođe je važno da ne zaboravimo da su gradovi mesta u kojima ljudi šetaju i razgovaraju. Automobili su naneli veću štetu gradovima nego bilo šta drugo. Mislim da u ovom vremenu pandemije počinjemo da uviđamo da su gradovi u kojima možete lakše da šetate ili vozite bicikl ujedno i prijatniji. Čini mi se da kroz istoriju uviđamo i važnost postojanja šetališta u gradovima.
Na kraju, rekao bih i jako važnu stvar koja je izgleda zaboravljena – gradovi su kroz istoriju bili usklađeni sa prirodom i u skladu sa okruženjem. To je nešto što smo izgubili, verovatno nakon Industrijske revolucije. Još uvek učimo u ovom industrijskom društvu da su gradovi takođe ekosistemi i istinski zavise od svog okruženja. Mislim da smo verovali da možemo da se odvojimo od prirode koja nas okružuje i da se gradovi međusobno povezuju, ali verujem da ćemo u predstojećem vremenu shvatiti koliko je važna veza grada sa prirodnim okruženjem. Samim tim ćemo naučiti da ako se prema tome odnosimo na pravi način, gradovi mogu da budu veoma raznovrsni i zdravi ekosistemi – ne samo za ljude već i za biljke i životinje.
Izvor: YouTube
Prevod: Dragan Matković
Autor: Ben Vilson
