Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem u Danasu
Dejan Stojiljković, autor romana Konstantinovo raskršće, dobitnik nagrade „Miloš Crnjanski“ za ovu godinu, govori za Danas
Srbi će se uvek cenjkati sa smrću
Srbi će se uvek cenjkati sa smrću
Nagrada „Miloš Crnjanski“ uručena mladom piscu Dejanu Stojiljkoviću, uvrstila ga je u društvo drugih laureata značajnih za srpsku književnost, kao što su Borislav Pekić, Dušan Kovačević, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Borislav Mihajlović Mihiz, Aleksandar Gatalica, Milena Marković...
Njegov roman „Konstantinovo raskršće“ donosi priču o Nišu poslednjih godina Drugog svetskog rata, začinjenu traganjem za mačem Konstantina Velikog u čije je sečivo po predanju pretočen klin sa Isusovog krsta, pojavom htonskih bića, serijom stravičnih, zagonetnih ubistava i večitim pitanjem o mračnim stranama čovekove ličnosti.
l Srž vaše knjige čini izuzetno komponovana priča, puna brzih, jezgrovitih dijaloga i slika koje se filmično nižu. Koliko je vaše bavljene stripom uticalo na takvu tehniku pisanja?
- Kod pisanja scenarija za strip, osim dijaloga i priče, veoma je bitno crtaču detaljno objasniti kako sve to treba da izgleda. Tako sam ja one najkorisnije zanatske trikove iz stripa jednostavno preneo u prozu, a najbitniji cilj mi je bio da čitalac u svakom trenutku može da zamisli i vizuelizuje ono o čemu pišem. U prozi, baš kao i u stripu ili filmu, može se napraviti usporeni snimak, krupan kadar ili total, vožnja... Sve te stvari sam vremenom naučio od strip majstora koji su dosta uticali na mene, počev od Ticijana Sklavija, tvorca čuvenog Dilana Doga, preko Alana Mura, pa sve do Nila Gejmena, Marka Milara, Vorena Elisa... Mnogi od njih su danas i uspešni romanopisci. Težim tome da moje priče i romani imaju izgled raskošno produciranog holivudskog blokbastera ili odlično nacrtanog stripa. Dinamika je tu takođe veoma bitna, konkretno, nizanje scena u „Raskršću“ najviše podseća na sličan sistem primenjen u seriji „Lost“.
l Priča otkriva i dobro utemeljene likove, iako se na prvi pogled čini da je sama fabula značajnija od njih, a najveći deo zasnovan je na istorijskim ličnostima. Da li je činjenica da junaci nisu čisto fiktivni likovi otežala ili olakšala posao, tj. da li je faktografija smanjivala pripovedni zamah ili nudila izazov za što kvalitetniju nadogradnju?
- Na ovo pitanje se podjednako može odgovoriti i sa da i sa ne. S jedne strane, likovi su bili formirani do određene mere, s druge, neki od njih su, poput Ota fon Fena, nemačkog plemića i komandanta grada, bili potpuna enigma. Nije bilo lako doći do relevantnih informacija o njima tako da sam morao da improvizujem, da sklapam nečiji portret od slagalice nedorečenih i šturih podataka koje sam imao. Najveći izazov mi je bio kreiranje lika Adolfa Hitlera koji se pojavljuje u prologu. Svaka rečenica koju on izgovori u knjizi je stoprocentno autentična, delove njegovih dijaloga sam sklapao od parčića raznih govora i izjava, takođe sam proučio njegov kompletan psihološki profil i stanje u kome se nalazio krajem 1943, kao i istorijsku pozadinu specifičnog trenutka u kome se čitava ta scena dešava, naročito njegov odnos prema Srbiji i Srbima koji je bio daleko od pozitivnog. Opet, fiktivni likovi su takođe morali da budu pažljivo kreirani, kako bi bili dovoljno ubedljivi u odnosu na one koji su istorijske ličnosti.
l Niš u vašoj knjizi mesto je sudara Azije i Evrope, starog i novog, prošlog i budućeg, svetog i profanog, komunista, nacionalista i nacista, ali i fantastike, horora, slovenskog nasleđa i dokumentarnosti. Odakle ideja da se svi ti elementi prepletu i ujedine? Šta je iniciralo takav pristup?
- Sam život u Srbiji i Nišu u poslednjih dvadesetak godina je nametnuo takav pristup temi. Ako se osvrnemo na sve ono što nam se desilo, a šta je moja generacija pogotovo proživela kroz devedesete, vidimo da je koren tog zla koje nas iznova, maltene u nekim pravilnim ciklusima pogađa, upravo u toj šizofrenoj suštini nas kao naroda, pa i samog podneblja na kome živimo. Niš je specifičan upravo zbog toga što fizički otelotvoruje tu dvojakost, on se nalazi na raskrsnici od pamtiveka i sile koje se na njemu susreću i sukobljavaju, i one metafizičke, baš kao i one realne, čine taj sudar transparentnim, daju mu neku mitsku dimenziju, ali istovremeno ga čine i neminovnim, neizbežnim... poput sudbine. I dan-danas je sve tu: neistraženi ostaci antičkog Naisa, katakombe koje presecaju podzemlje grada, Islam-agina džamija u centru, maltene odmah pored sinagoge i na samo nekoliko stotina metara od Saborne crkve, spomenici partizanima i četnicima... A preko svega toga pada gigantska senka Konstantina Velikog, čoveka u kome su se takođe sukobljavale krajnosti, paganizam i hrišćanstvo, dužnost i griža savesti, dobro i zlo.
l U knjizi se nazire i slika srpskog naroda, koja provejava kroz dijaloge i refleksije, kako nemačkih tako i srpskih junaka. Mislite li i vi da je ovo narod koji „ne koristi mudrost za napredovanje“ već za „cenkanje sa smrću“, i da smo zaboravili sve što smo jedni drugima kroz istoriju radili? Ili razumete tu „šizofrenu suštinu Balkana“, prihvatajući je takvom kakva jeste?
- Mi smo generalno veoma zaboravan narod i to se potvrdilo kroz istoriju mnogo puta. Ta zaboravnost je upravo uzrok mnogim lošim stvarima koje su nam se dešavale i koje će nam se dešavati. Srbi će se uvek cenjkati sa smrću jer jednostavno ne umeju drugačije. I ma koliko to cenkanje na kraju bilo pogubno po nas, mi, pokazalo se to već milion puta, i dalje srljamo iz jedne iste greške u drugu, tvrdoglavo odbijajući da priznamo gde smo to pogrešili. Ako je tačno da sve nacije slede svoj karakter, onda se bojim da je to prihvatanje naše šizofrene suštine nešto neminovno, nešto sa čime ćemo morati da se pomirimo jer ne možemo, a možda i ne želimo da se promenimo.
Kosovski mit u duhu Džejmsa Kamerona
- Iskreno se nadam da će se moj novi roman pojaviti u drugoj polovini 2010. godine. Intenzivno radim na njemu, a svemu tome prethodilo je dugo istraživanje. U pitanju je koncept koji sam razvijao skoro deset godina i sad sam konačno na putu da ga pretočim u knjigu. Radi se o priči iz srednjovekovne Srbije, o prvim sukobima Kneza Lazara sa Osmanlijama, a centralno mesto u romanu ima bitka za Pirot iz 1386. godine. Verujem da će čitaocima sve to biti zanimljivo jer će s jedne strane imati poznat istorijski period i junake koji su već duboko urezani u narodno pamćenje a s druge, pristup pisanju, stil, vođenje radnje, prikaz epohe i samih likova će biti nešto što baš nije moglo često da se vidi u našoj književnosti. Zamislite takozvani „Kosovski mit“ pisan perom scenariste serije „Rim“, a u režiji Džejmsa Kamerona ili braće Nolan i imaćete približnu sliku onoga što hoću da uradim. Ovih dana sam prelomio dilemu oko naslova - knjiga će se zvati „Duge noći i crne zastave“ i biće uvodni deo jednog dugog serijala.
Autor: Tamara Ðuran
Izvor: Danas
Njegov roman „Konstantinovo raskršće“ donosi priču o Nišu poslednjih godina Drugog svetskog rata, začinjenu traganjem za mačem Konstantina Velikog u čije je sečivo po predanju pretočen klin sa Isusovog krsta, pojavom htonskih bića, serijom stravičnih, zagonetnih ubistava i večitim pitanjem o mračnim stranama čovekove ličnosti.
l Srž vaše knjige čini izuzetno komponovana priča, puna brzih, jezgrovitih dijaloga i slika koje se filmično nižu. Koliko je vaše bavljene stripom uticalo na takvu tehniku pisanja?
- Kod pisanja scenarija za strip, osim dijaloga i priče, veoma je bitno crtaču detaljno objasniti kako sve to treba da izgleda. Tako sam ja one najkorisnije zanatske trikove iz stripa jednostavno preneo u prozu, a najbitniji cilj mi je bio da čitalac u svakom trenutku može da zamisli i vizuelizuje ono o čemu pišem. U prozi, baš kao i u stripu ili filmu, može se napraviti usporeni snimak, krupan kadar ili total, vožnja... Sve te stvari sam vremenom naučio od strip majstora koji su dosta uticali na mene, počev od Ticijana Sklavija, tvorca čuvenog Dilana Doga, preko Alana Mura, pa sve do Nila Gejmena, Marka Milara, Vorena Elisa... Mnogi od njih su danas i uspešni romanopisci. Težim tome da moje priče i romani imaju izgled raskošno produciranog holivudskog blokbastera ili odlično nacrtanog stripa. Dinamika je tu takođe veoma bitna, konkretno, nizanje scena u „Raskršću“ najviše podseća na sličan sistem primenjen u seriji „Lost“.
l Priča otkriva i dobro utemeljene likove, iako se na prvi pogled čini da je sama fabula značajnija od njih, a najveći deo zasnovan je na istorijskim ličnostima. Da li je činjenica da junaci nisu čisto fiktivni likovi otežala ili olakšala posao, tj. da li je faktografija smanjivala pripovedni zamah ili nudila izazov za što kvalitetniju nadogradnju?
- Na ovo pitanje se podjednako može odgovoriti i sa da i sa ne. S jedne strane, likovi su bili formirani do određene mere, s druge, neki od njih su, poput Ota fon Fena, nemačkog plemića i komandanta grada, bili potpuna enigma. Nije bilo lako doći do relevantnih informacija o njima tako da sam morao da improvizujem, da sklapam nečiji portret od slagalice nedorečenih i šturih podataka koje sam imao. Najveći izazov mi je bio kreiranje lika Adolfa Hitlera koji se pojavljuje u prologu. Svaka rečenica koju on izgovori u knjizi je stoprocentno autentična, delove njegovih dijaloga sam sklapao od parčića raznih govora i izjava, takođe sam proučio njegov kompletan psihološki profil i stanje u kome se nalazio krajem 1943, kao i istorijsku pozadinu specifičnog trenutka u kome se čitava ta scena dešava, naročito njegov odnos prema Srbiji i Srbima koji je bio daleko od pozitivnog. Opet, fiktivni likovi su takođe morali da budu pažljivo kreirani, kako bi bili dovoljno ubedljivi u odnosu na one koji su istorijske ličnosti.
l Niš u vašoj knjizi mesto je sudara Azije i Evrope, starog i novog, prošlog i budućeg, svetog i profanog, komunista, nacionalista i nacista, ali i fantastike, horora, slovenskog nasleđa i dokumentarnosti. Odakle ideja da se svi ti elementi prepletu i ujedine? Šta je iniciralo takav pristup?
- Sam život u Srbiji i Nišu u poslednjih dvadesetak godina je nametnuo takav pristup temi. Ako se osvrnemo na sve ono što nam se desilo, a šta je moja generacija pogotovo proživela kroz devedesete, vidimo da je koren tog zla koje nas iznova, maltene u nekim pravilnim ciklusima pogađa, upravo u toj šizofrenoj suštini nas kao naroda, pa i samog podneblja na kome živimo. Niš je specifičan upravo zbog toga što fizički otelotvoruje tu dvojakost, on se nalazi na raskrsnici od pamtiveka i sile koje se na njemu susreću i sukobljavaju, i one metafizičke, baš kao i one realne, čine taj sudar transparentnim, daju mu neku mitsku dimenziju, ali istovremeno ga čine i neminovnim, neizbežnim... poput sudbine. I dan-danas je sve tu: neistraženi ostaci antičkog Naisa, katakombe koje presecaju podzemlje grada, Islam-agina džamija u centru, maltene odmah pored sinagoge i na samo nekoliko stotina metara od Saborne crkve, spomenici partizanima i četnicima... A preko svega toga pada gigantska senka Konstantina Velikog, čoveka u kome su se takođe sukobljavale krajnosti, paganizam i hrišćanstvo, dužnost i griža savesti, dobro i zlo.
l U knjizi se nazire i slika srpskog naroda, koja provejava kroz dijaloge i refleksije, kako nemačkih tako i srpskih junaka. Mislite li i vi da je ovo narod koji „ne koristi mudrost za napredovanje“ već za „cenkanje sa smrću“, i da smo zaboravili sve što smo jedni drugima kroz istoriju radili? Ili razumete tu „šizofrenu suštinu Balkana“, prihvatajući je takvom kakva jeste?
- Mi smo generalno veoma zaboravan narod i to se potvrdilo kroz istoriju mnogo puta. Ta zaboravnost je upravo uzrok mnogim lošim stvarima koje su nam se dešavale i koje će nam se dešavati. Srbi će se uvek cenjkati sa smrću jer jednostavno ne umeju drugačije. I ma koliko to cenkanje na kraju bilo pogubno po nas, mi, pokazalo se to već milion puta, i dalje srljamo iz jedne iste greške u drugu, tvrdoglavo odbijajući da priznamo gde smo to pogrešili. Ako je tačno da sve nacije slede svoj karakter, onda se bojim da je to prihvatanje naše šizofrene suštine nešto neminovno, nešto sa čime ćemo morati da se pomirimo jer ne možemo, a možda i ne želimo da se promenimo.
Kosovski mit u duhu Džejmsa Kamerona
- Iskreno se nadam da će se moj novi roman pojaviti u drugoj polovini 2010. godine. Intenzivno radim na njemu, a svemu tome prethodilo je dugo istraživanje. U pitanju je koncept koji sam razvijao skoro deset godina i sad sam konačno na putu da ga pretočim u knjigu. Radi se o priči iz srednjovekovne Srbije, o prvim sukobima Kneza Lazara sa Osmanlijama, a centralno mesto u romanu ima bitka za Pirot iz 1386. godine. Verujem da će čitaocima sve to biti zanimljivo jer će s jedne strane imati poznat istorijski period i junake koji su već duboko urezani u narodno pamćenje a s druge, pristup pisanju, stil, vođenje radnje, prikaz epohe i samih likova će biti nešto što baš nije moglo često da se vidi u našoj književnosti. Zamislite takozvani „Kosovski mit“ pisan perom scenariste serije „Rim“, a u režiji Džejmsa Kamerona ili braće Nolan i imaćete približnu sliku onoga što hoću da uradim. Ovih dana sam prelomio dilemu oko naslova - knjiga će se zvati „Duge noći i crne zastave“ i biće uvodni deo jednog dugog serijala.
Autor: Tamara Ðuran
Izvor: Danas
Autor: Dejan Stojiljković
