Radnja romana „Bonavia“ dešava se u gradovima u kojima ste i sami živeli, a završava se poglavljem u autobiografskom tonu. Čitalac se na kraju pita koliko je ovde fikcije?

Sve što je roman jeste fikcija. A to što moji junaci žive u gradovima u kojima sam i ja živeo sasvim je logično. Pa piše se o onome što se poznaje. Jedino što je po meni merodavno za čitaoca jeste da li je to što čita ubedljivo, ili nije. Mislim da nije problem napraviti razliku između onog što je proživljenog i autentičnog, i onog što je isceđeno iz suve drenovine.

Likovi o kojima pišete traže različite izlaze iz problema koji ih okružuju. Postoje li uopšte mudri izbori i da li je teže otići ili ostati?

Ne postoji neka opšta, univerzalna mudrost na početku. Mudrost se stiče življenjem, ali pod jednim uslovom: da se želi učiti. To podrazumeva suočiti se samim sobom, priznati sebi sve ono što poričemo da jesmo. Ne zavaravati se. Neprekidno raditi na sebi. Ništa ne postoji zauvek. Lično ne verujem u proćerdani talenat. Naprotiv, važna komponenta dara je da sam sebe sačuva. Ako je zaista dar.

Jedna od junakinja „Bonavie“ teško shvata „neracionalnost“ svog partnera, njegovu veliku brigu za detalje, nemar prema ostvarenju ciljeva... Koliko smo, zapravo, u stanju da shvatimo ljude koji imaju potpuno drugačiji pogled na život?

Ne postoji univerzalni odgovor, niti bilo koji odgovor može važiti za svakoga. Biti otvoren i tolerantan, to je deo moje prirode. Nemam strah od drugoga, naprotiv, mene različitost ispunjava dobrom energijom i obogaćuje me. Priznajem, za mene su netolerantni bića sa druge planete.

Na više mesta se bavite poetičkim preispitivanjima, nesavršenstvom romana kao vidom savršenstva… Koja su literarna nesavršenstva preporučljiva?

Prirodno je da se teži boljem i savršenijem. Već sam napor da se istraje u tome čini nas boljima. Bez rada na sebi, pisac ostaje zatočenik vlastitih umišljenosti, čak i onda kada ima nekakvog uspeha, međutim, svaki uspeh je relativan. Na kraju jedino je merodavno da li su književni svetovi koje smo stvorili trajniji od nas. Pod uslovom da imamo dar, da taj dar razvijamo, da se ne povodimo za spoljašnjim, možemo se nadati ispunjenju naših zamisli.

Poznati ste kao čovek koji neuvijeno komentariše situaciju. Kako vidite današnji trenutak?

Najveći prolem današnjeg trenutka je što isuviše dugo traje, i što će i dalje trajati – loša beskonačnost. Po prirodi nisam gavran, uvek vidim čašu dopola punu, nikada polupraznu, ali trebalo bi da budem potpuni idiot pa da se nadam da će nam uskoro biti bolje. Generalno postali smo sebični i zli. Dovoljno je pogledati komentare bilo kojih elektronskih medija. Na šta ti ljudi reaguju? Šta ih provocira? To nisu neki drugi ljudi. To smo mi. Mi sa sprata, mi sa istog ulaza, mi iz istog solitera, mi iz istog grada, mi iz iste zemlje. Primećujem da njih iritira sve što je pošteno, plemenito, dosledno, a nadasve logično. Što traži rizik. Red, sistem, postojanost i odgovornost doživljavaju kao prirodne neprijatelje svetova u kojima su zatočeni. Priželjkuju društvo u kojem bi prostakluk, divljaštvo i agresija bili vrhunski principi. Društvo bez ideala. Bez plemenitih ideja koje daju smisao životu. Što je glava praznija, to su jed i bes veći. To su isti oni đilkoši koji jure kroz crveno svetlo, gaze pešake na zebrama, viču na šalterima, i samo se pred većim formatom nasilnika krotko zaustavljaju. U takvom društvu živimo.

Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine, Niš