Neiskreni su oni pisci koji tvrde da im je svejedno jer u tom slučaju pisanje ne bi imalo smisla. Kada je jednom napisana, knjiga više nije u vlasti autora.

Izdavačka kuća „Laguna“ nedavno je predstavila zbirku priča Dušana Miklje „Potapanje Velikog ratnog ostrva“. Knjiga je, budući da u dobroj meri oslikava stvarne likove i osvetljava istinite događaje pobudila pažnju čitalačke javnosti. Opisujući, između ostalog, gotovo neverovatnu zamisao nekih političara na vlasti pre više od pola veka da potope Veliko ratno ostrvo, Miklja je u ovoj svojoj zbirci još jednom dokazao da je sam život maštovitiji od svake priče.

Stižu li do vas povratne reakcije o knjizi?

- „Potapanje Velikog ratnog ostrva“ je nehotice pokrenulo dve značajne društvene teme. Kažem nehotice jer mi je sadržaj priče, po kojoj je nazvana cela zbirka, privukao pažnju pre svega po apsurdu kojim se literatura rado bavi. On se u ovom slučaju ispoljava kao samovolja, koja postaje nepodnošljiva kada se u nadmenoj zanesenosti vlašću i moći zaboravi na ljudske mere. Kada vlastodršci, smetnuvši sa uma da su, kako je Eshil govorio, samo „jednodnevne muve“, počnu da umišljaju kako su bogovi kojima je sve dozvoljeno: da potapaju ostrva, pomeraju planine, zatiru protivnike i zabranjuju da se njihovi posmrtni ostaci dostojno pokopaju. Zanimljivo je da se ova poslednja zabrana kod nas obično tumači kao odmazda politike pri čemu se previđa da je reč o nečemu mnogo ozbiljnijem: o varvarskom ponašanju. Varvarsko i civilizovano društvo, najzad, razlikuju se među sobom upravo po odnosu prema mrtvom protivniku. Polovina grčkih epova se bavi tom temom jer se, prema antičkom shvatanju čovečnosti koje bi, rekao bi, moralo da važi za sva vremena, čast i dostojanstvo pobednika izražavalo upravo u velikodušnosti prema protivniku kao što je nepoštovanje mrtvih - sprečavanjem da se na dostojan način pokopaju - bilo obeležje varvarskog društva.

Vaša knjiga predstavlja istinski dokaz da je život maštovitiji od svake priče.

- Pošto zbirka sadrži i druge priče, koje se tiču ne samo vlasti već i graničnih situacija u životu, paranormalnih pojava i, najzad, prikrivene i na prvi pogled neprozirne stvarnosti, odnosno o tome da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda, verujem da tematska širina i emocionalna gustina može da zadovolji i probirljivije čitaoce. U nekim od priča, posebno u poglavlju „Paranormalne pojave“, dao sam malo mašti na volju pa sam kao literarne junake u priče uveo Drakulu, đavola, neke nama prijateljske državnike čije drveće u „Parku prijateljstva“ nejednako raste i, najzad, vrane i morske pse. Zanimljivo je da priče, koje deluju kao „izmišljene“, imaju najviše uporišta u životu, što samo dokazuje davno znanu istinu, da je stvarnost maštovitija i od najneobuzdanije fantazije. Pojava glumaca takođe nije slučajna jer su, kao u priči o „Glumcu“ ili „Hamletu u prelaznom dobu“, uloge koje im je dodelila takozvana životna sudbina, mnogo teže od onih u životu.

Zanimljivo je da se sve vaše knjige umnogome razlikuju...

- Ova zbirka priča je svakako različita od romana „NJujork - Beograd“, ali i od drugih mojih knjiga po tome što u svakodnevni život uvodi i neke metafizičke teme, ako se tako može opisati potreba da se život ne samo opisuje, već i u njemu traži smisao. Zaista verujem da je poželjno da se knjige jednog pisca među sobom razlikuju jer bi se, inače, imalo utisak da piše jednu istu knjigu, odnosno da se ponavlja. Rekao bih još da se gotovo sve priče završavaju neočekivano, što je inače manir trilera. U ovom slučaju to nije plod konstrukcije, već svesnog izbora. Hoću da kažem kako sam se u obilju životnih tema opredelio za one čiji se kraj ne može lako odgonetnuti. Imajući u vidu da su neke stranice donekle upile oporost samoga života, ali i njegove neočekivane rasplete, „Potapanje Velikog ratnog ostrva“ se ne može podvesti pod jednostavan zajednički imenitelj. Čak ni geografski, jer se neke priče dešavaju u dalekom svetu od Transilvanije do Avganistana, a neke ovde. Ne postoji ni vremenska jednorodnost jer su neke ukorenjene u prošlosti, a neke opet u sadašnjosti, što opet znači da se mogu odigrati bilo kada. Ako neko u tome nasluti vavilonsku pometnju, nju ne treba tražiti u zapetljanosti jezika, već u nečemu sasvim drugom: manipulaciji porukama čemu danas vlasti radije pribegavaju. Stvaranju lažnoga sveta da bi se njime lakše vladalo. Zbog donekle složenosti teksta, još više mi prija povoljan odziv čitalaca, kojih za jednu zbirku priča ima više nego što sam očekivao. Ja se, kao i do sada, najviše uzdam u sud čitalaca iz dva vrlo jednostavna razloga. Najpre zbog toga što se knjige pišu da bi se čitale. Neiskreni su svi oni pisci koji tvrde da im je svejedno jer u tom slučaju pisanje ne bi imalo nikakvog smisla. Priznanje čitalaca je dragoceno i zbog toga što ono, u suštini, nema veze sa piscem, već sa knjigom. Kada je jednom napisana, ona više nije u njegovoj vlasti.

Šta je za vas pisanje?

- Uteha i zadovoljstvo. Na pitanje kakav je smisao pisanja čuju se različiti odgovori. Van onoga što je u domenu književno-teoretskog, rekao bih da je u teškim vremenima, a kod nas su vremena redovno teška, pisanje takođe uteha. Ni pisac nije sasvim bez moći jer za razliku od vlasti koja i kad je najokrutnija i najpodlija ipak prolazna, književno delo, ako vredi, može računati i na trajanje.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Glas javnosti