Intervju sa Dž. M. Kucijem
Intervju je 1987. godine objavljen u časopisu TriQuarterly. U ovom intervjuu, Kuci komentariše svoja dela i svoj pistup pisanju.
Čini se da nas roman „Fo“ donekle izmešta iz situacije o Južnoj Africi. Priroda je svakako jedna, ako ne i glavna tema ove knjige i procesa u fikcionalizovanju – priroda reči i priča, takođe. Da li biste bili radi da prokomentarišete istaknutost ove teme u knjizi?
„Fo“ jeste odstupanje od situacije u Južnoj Africi, ali samo u onim okvirima koji se tiču uske temporalne perspektive. Nije povlačenje od teme kolonijalizma ili od pitanja moći. Ono što ste vi nazvali „priroda i procesi fikcionalizacije“ može takođe biti važno i zbog onoga ko to delo piše. Ko ima poluge moći, ko drži olovku u ruci?
Vaš odnos prema priči oduvek je bio ambivalentan – one stvaraju i prenose značenja, ali one takođe konstruišu lažne svetove (Krusoovo ostrvo i kanibale na njemu!). U „Fou“ vi izoštravate kritičku stranu te ambivalentnosti stalno se osvrćući na tržište knjiga („Njihova razmena svodi se na knjige, ne na istinu.“) Na koji način ove refleksije utiču na vas kao uspešnog pisca?
„Uspešan pisac“ je varvarska fraza u ovom slučaju, veoma varvarska fraza. Fo u knjizi ili Danijel Defo u „stvarnom“ životu, jesu tipovi uspešnog autora. Da li sam ja u istom rangu kao Fo, iako se moje interesovanje isključivo bazira na Foovoj prevrtljivosti (Foe’s foe, neprevediva igra rečima), na tome da je on neuspešan pisac – ili još gore – kao spisateljica Suzan Barton? Kako neko može da preispituje moć („uspeh“) iz pozicije moći? To bi trebalo da čini neko iz antagonističkog položaja, odnosno, iz pozicije nemoći. Međutim, još jednom sam tokom ovog intervjua doveden u poziciju u kojoj ja imam moć – moć, u ovom slučaju nad vlastitim tekstovima.
Delovi u knjizi u kojima uživamo jesu istraživanje detaljnih razlika između Suzaninog narativa i Defoove knjige. Postoje dve karakteristike koje se posebno ističu: sama Suzan i Petko. Da li biste želeli da nam kažete nešto o svom izboru za pripovedača u knjizi – o stvoritelju priče? Da li ovde naziremo feminističke poglede?
Ne bi mi se dopalo da moram da kažem da je ijedno od ta dva – ni da postoji feministička poenta, a ni da sam izabrao pripovedača. Pripovedač je izabrao mene. Postoji neoprezan način da se to kaže, a postoji i obazriv. Knjiga naginje ka ovom drugom.
Petko je nem. Zašto?
Čini se da niko nema dovoljno autoriteta da zasigurno tvrdi da zna razlog zašto je Petko nem.
U njegovom prisustvu nije vam prijatno, ali je on moćniji u svom odsustvu. Da li je odsustvo direktno povezano sa njegovom crnom bojom kože – sa njegovim afričkim korenima?
U priči u Robinzonu Krusou, Petko je zgodni mladić sa Kariba sa skoro evropskim karakteristikama. U „Fou“ je Afrikanac. Da li Petko poseduje moć ili ne, ja ne znam. Što je još važnije, ne zna ni Suzan…
Ispostavlja se da je Petko bliski rođak Majkla K, kao i sa mnogim drugim likovima u Vašim delima – sa varvarskom devojkom, na primer, iz romana „Iščekujući varvare“. Da li biste prokomentarisali to što se delovi ove „porodice“ ponovo pojavljuju u vašem pisanju?
I pre ste mi na njih ukazivali kao na „porodicu“. Intrigira me njeno prisustvo, ali smatram da nije u mom najboljem interesu da toliko duboko promišljam o tome.
U „Zemlji sumraka“ vi Jakobusov pokušaj da do unutrašnjeg života kamena dođe opisujete tako što ga on lomi na komade. Ne postoji unutrašnjost, jer se prilikom svakog takvog rascepa on suočava sa još jednom površinom. Ja na ovo gledam kao na sliku i priliku otpora i čini mi se da Petko (i njegovi rođaci) usvajaju slične načine otpora prilikom nastojanja da razumeju svoja unutrašnja „značenja“. Da li ovo čitanje ima smisla i da li je razborito? Da li biste želeli da detaljnije objasnite pojam otpora i važnost koju mu pridajete?
Da, to jeste smisleno i razborito čitanje. Nadam se da je određeni duh otpora utkan u moja dela; na kraju, nadam se da moja dela imaju snage da se odupru svim učitavanjima koja im namećem, kao što je to slučaj u ovoj prilici.
Da se vratimo na pitanja Južne Afrike. Vaše pisanje mi se čini radikalnim u smislu da ide izvan specifičnih fenomena istorije i kulture, ali je istovremeno i duboko konzervativno, jer dovodi u pitanje celokupan značaj stvari koje smo stvorili i značenja koja smo im pridali. Da li vam je bliska implikacija da je vaš rad u suprotnosti sa idejom o sveznajućem pripovedaču – da li na religijskom ili socio-istorijskom planu – a samim tim i da se zato ljudsko pridavanje značaja stvarima može pojaviti samo kao niz proizvoljnih igara odigranih protiv nevinosti i nebrige prirode ili bića? Suzan i Fo protiv Petka i Krusoa? I gde je u svemu tome Umetnost?
Vaša pitanja me iznova i iznova dovode u situacije u kojima ne želim da se nađem. (Ali da li uopšte postoji legitimnost u nečemu što „želite“?) Ukoliko bih prihvatio vašu implikaciju, odmah bih napisao čitav niz radova sa sveznajućim pripovedačem koji tvrde da sveznajući pripovedači ne postoje. Dozvolite mi da, kada smo kod ovog pitanja, jednostavno kažem da ja preispitujem određene stvari u svojim romanima, pri čemu je, nadam se, pojam arbitrarnosti jedan od njih.
Autor: Toni Morfet
Izvor: sites.google.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Foto: Mariusz Kubik / http://www.mariuszkubik.pl - own work, http://commons.wikimedia.org/wiki/User:Kmarius / CC BY 2.5 / Wikimedia commons
Čini se da nas roman „Fo“ donekle izmešta iz situacije o Južnoj Africi. Priroda je svakako jedna, ako ne i glavna tema ove knjige i procesa u fikcionalizovanju – priroda reči i priča, takođe. Da li biste bili radi da prokomentarišete istaknutost ove teme u knjizi?
„Fo“ jeste odstupanje od situacije u Južnoj Africi, ali samo u onim okvirima koji se tiču uske temporalne perspektive. Nije povlačenje od teme kolonijalizma ili od pitanja moći. Ono što ste vi nazvali „priroda i procesi fikcionalizacije“ može takođe biti važno i zbog onoga ko to delo piše. Ko ima poluge moći, ko drži olovku u ruci?
Vaš odnos prema priči oduvek je bio ambivalentan – one stvaraju i prenose značenja, ali one takođe konstruišu lažne svetove (Krusoovo ostrvo i kanibale na njemu!). U „Fou“ vi izoštravate kritičku stranu te ambivalentnosti stalno se osvrćući na tržište knjiga („Njihova razmena svodi se na knjige, ne na istinu.“) Na koji način ove refleksije utiču na vas kao uspešnog pisca?
„Uspešan pisac“ je varvarska fraza u ovom slučaju, veoma varvarska fraza. Fo u knjizi ili Danijel Defo u „stvarnom“ životu, jesu tipovi uspešnog autora. Da li sam ja u istom rangu kao Fo, iako se moje interesovanje isključivo bazira na Foovoj prevrtljivosti (Foe’s foe, neprevediva igra rečima), na tome da je on neuspešan pisac – ili još gore – kao spisateljica Suzan Barton? Kako neko može da preispituje moć („uspeh“) iz pozicije moći? To bi trebalo da čini neko iz antagonističkog položaja, odnosno, iz pozicije nemoći. Međutim, još jednom sam tokom ovog intervjua doveden u poziciju u kojoj ja imam moć – moć, u ovom slučaju nad vlastitim tekstovima.
Delovi u knjizi u kojima uživamo jesu istraživanje detaljnih razlika između Suzaninog narativa i Defoove knjige. Postoje dve karakteristike koje se posebno ističu: sama Suzan i Petko. Da li biste želeli da nam kažete nešto o svom izboru za pripovedača u knjizi – o stvoritelju priče? Da li ovde naziremo feminističke poglede?
Ne bi mi se dopalo da moram da kažem da je ijedno od ta dva – ni da postoji feministička poenta, a ni da sam izabrao pripovedača. Pripovedač je izabrao mene. Postoji neoprezan način da se to kaže, a postoji i obazriv. Knjiga naginje ka ovom drugom.
Petko je nem. Zašto?
Čini se da niko nema dovoljno autoriteta da zasigurno tvrdi da zna razlog zašto je Petko nem.
U njegovom prisustvu nije vam prijatno, ali je on moćniji u svom odsustvu. Da li je odsustvo direktno povezano sa njegovom crnom bojom kože – sa njegovim afričkim korenima?
U priči u Robinzonu Krusou, Petko je zgodni mladić sa Kariba sa skoro evropskim karakteristikama. U „Fou“ je Afrikanac. Da li Petko poseduje moć ili ne, ja ne znam. Što je još važnije, ne zna ni Suzan…
Ispostavlja se da je Petko bliski rođak Majkla K, kao i sa mnogim drugim likovima u Vašim delima – sa varvarskom devojkom, na primer, iz romana „Iščekujući varvare“. Da li biste prokomentarisali to što se delovi ove „porodice“ ponovo pojavljuju u vašem pisanju?
I pre ste mi na njih ukazivali kao na „porodicu“. Intrigira me njeno prisustvo, ali smatram da nije u mom najboljem interesu da toliko duboko promišljam o tome.
U „Zemlji sumraka“ vi Jakobusov pokušaj da do unutrašnjeg života kamena dođe opisujete tako što ga on lomi na komade. Ne postoji unutrašnjost, jer se prilikom svakog takvog rascepa on suočava sa još jednom površinom. Ja na ovo gledam kao na sliku i priliku otpora i čini mi se da Petko (i njegovi rođaci) usvajaju slične načine otpora prilikom nastojanja da razumeju svoja unutrašnja „značenja“. Da li ovo čitanje ima smisla i da li je razborito? Da li biste želeli da detaljnije objasnite pojam otpora i važnost koju mu pridajete?
Da, to jeste smisleno i razborito čitanje. Nadam se da je određeni duh otpora utkan u moja dela; na kraju, nadam se da moja dela imaju snage da se odupru svim učitavanjima koja im namećem, kao što je to slučaj u ovoj prilici.
Da se vratimo na pitanja Južne Afrike. Vaše pisanje mi se čini radikalnim u smislu da ide izvan specifičnih fenomena istorije i kulture, ali je istovremeno i duboko konzervativno, jer dovodi u pitanje celokupan značaj stvari koje smo stvorili i značenja koja smo im pridali. Da li vam je bliska implikacija da je vaš rad u suprotnosti sa idejom o sveznajućem pripovedaču – da li na religijskom ili socio-istorijskom planu – a samim tim i da se zato ljudsko pridavanje značaja stvarima može pojaviti samo kao niz proizvoljnih igara odigranih protiv nevinosti i nebrige prirode ili bića? Suzan i Fo protiv Petka i Krusoa? I gde je u svemu tome Umetnost?
Vaša pitanja me iznova i iznova dovode u situacije u kojima ne želim da se nađem. (Ali da li uopšte postoji legitimnost u nečemu što „želite“?) Ukoliko bih prihvatio vašu implikaciju, odmah bih napisao čitav niz radova sa sveznajućim pripovedačem koji tvrde da sveznajući pripovedači ne postoje. Dozvolite mi da, kada smo kod ovog pitanja, jednostavno kažem da ja preispitujem određene stvari u svojim romanima, pri čemu je, nadam se, pojam arbitrarnosti jedan od njih.
Autor: Toni Morfet
Izvor: sites.google.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Foto: Mariusz Kubik / http://www.mariuszkubik.pl - own work, http://commons.wikimedia.org/wiki/User:Kmarius / CC BY 2.5 / Wikimedia commons
Autor: Dž. M. Kuci
