Intervju sa Etgarom Keretom: „Osećam se više kao Jevrejin nego kao Izrealac“
Poznati izraelski pisac objašnjava zašto mu je trebalo deset godina da napiše svoju najnoviju zbirku kratkih priča.
Kratke priče Etgara Kereta nikada ne biste mogli da pobrkate sa delom nijednog drugog pisca. Njegova tipična priča zauzima svega nekoliko stranica, pisana je jednostavnim stilom, i predstaviće svakodnevan život sa nekim bizarnim, potpuno neočekivanim obrtom. U priči „Otvaranje“ iz njegove poslednje zbirke „Iznenada neko pokuca na vrata“, žena u ustima svog usnulog dečka otkriva „maleni rajsferšlus“ ispod jezika: „Ali kad ga je povukla, njen Ciki se otvorio kao ostriga, a unutra je ležao Jurgen.“ U priči „Puding“, čoveka siledžije odvlače od kuće, svlače ga, oblače u školsku uniformu i onda ga ostavljaju na roditeljskom pragu, gde on shvata da se vratio u detinjstvo.
Keretove priče se čitaju kao barske anegdote ili nadrealne šale koje se završavaju pre poente. Istovremeno su sofisticirane i antiknjiževne, izuzetno duhovite i ozbiljne. Iako su smeštene u savremeni Izrael, pune seksa i nasilja, one evociraju stariju tradiciju pripovedanja, koristeći se parabolama, basnama i apsurdnim stilom Gogolja i Kafke.
Kereta, koji je rođen 1967. godine u Tel Avivu, ponekad opisuju kao začetnika „novog“ načina izraelskog pisanja, načina koji izbegava sukobljavanje sa politikom. Iako njegovo delo odiše nemirom koji se događa u regionu, njegove priče ne odaju jasnu političku poruku niti ideološku poziciju. Keret objašnjava da se kao pisac više osećao kao Jevrejin nego kao Izraelac. „Većina mojih jevrejskih prijatelja koji su pisci su Amerikanci, i bliskiji su mi jer su opsednuti jednom temom – identitetom: šta znači biti amerčki Jevrejin.“ Izraelci se, kaže, retko bave pitanjem šta znači biti Izraelac. „Možda je suviše teško, ali oni nastoje da potisnu to pitanje. Postoji nešto u vezi sa jevrejskim pisanjem što ga čini vrlo refleksivnim, dok je izraelsko pisanje aktivnije i epskije u svojoj prirodi.“
Keret pripisuje svoju privrženost jevrejskom pogledu na svet činjenici što je odrastao sa „dvojnim identitetom“, kao Evropljanin i kao Izraelac. „Moji roditelji su preživeli Holokaust, i bilo im je bitno da budu prihvaćeni kao Izraelci koji su rođeni kao Jevreji. Moja mama je imala običaj da mi recituje poljsku poeziju, i slušali su Vagnera.“
Uživo, Keret je opušten, šarmantan i vrlo duhovit. Kad provedete vreme sa njim imate utisak kao da ulazite u svet njegovih priča: iznenada, sve deluje blago neuravnoteženo, puno komičnog potencijala. Sreli smo se u restoranu, i pre nego što smo seli nastala je nekakva rasprava zbog stolova. „Ljudi su tako teritorijalni ovde“, kaže. „Gore je nego na Bliskom istoku.“ Keret kaže da započinje svoje priče običnim opažanjem neke scene na ulici, nekog nasumičnog razgovora. „Ne razmišljam o idejama. Potrebna mi je samo početna tačka, i nikada ne znam kuda će me odvesti.“ Upoređuje svoj proces pisanja sa vožnjom: „Prvo pritisnem pedalu za gas, a onda sklonim ruke sa volana. Ako se slupam, možda ću stići na neko zanimljivo mesto. Mora biti bez predumišljaja.“
Jedna od najduhovitijih priča u Keretovoj zbirci je „U poslednje vreme mi se baš fenomenalno diže“, o biznismenu koji ima aferu sa koleginicom. Kada izvede svoju ljubavnicu na „romantičnu večeru“ ono što najviše uzbuđuje biznismena jeste račun oslobođen od poreza. Keret kaže da mu se ideja za priču javila kada je u kafiću čuo nekoga kako izgovara rečenicu iz naslova.
„Rečenica me je oduševila. Bila mi je interesantna upotreba reči ’u poslednje vreme’ i ’diže’, u istoj rečenici. U reči ’diže’ (u ovom kontekstu) nalazi se nešto primalno, instiktivno, dok je ’u poslednje vreme’ tako savremena, mlaka fraza.“ Priča je u neku ruku maštoviti spoj te dve krajnosti. „Sama prevara ’diže’ uzbuđuje, dok se deo sa porezom odnosi na ’u poslednje vreme’,“ objašnjava.
„Iznenada neko pokuca na vrata“ je pisana deset godina, delom zbog Keretovog ulaska u svet filma, i delom zbog kreativne blokade. „Moj život se mnogo promenio: oženio sam se, dobio sam dete, treba da plaćam hipoteku. I dalje sam imao ideje za priče, ali one su bile o neženjama koji žive u prljavim stanovima, pokušavajući da nešto povale.“ Trebalo mu je neko vreme da nađe način da piše o stvarima koje su oslikavale njegove nove okolnosti. Iako Keret ne doživljava svoj period neproduktivnosti previše ozbiljno („Nikoga zapravo nije bilo briga“, kaže sa osmehom). Naslovna priča nove zbirke je elokvetno svedočanstvo koliko mu je bilo teško. Priča govori o piscu koga čovek sa pištoljem, anketar i dostavljač pice drže kao taoca, i sva trojica traže da im ispriča priču. Pisac ne može da smisli kakvu priču da im ispriča, i jedino što mu pada na pamet jeste: „Iznenada neko pokuca na vrata.“
Priča je „tradicionalni“ Keret, parabola o kreativnosti koja se stapa sa njegovim mučenjem da pronađe odgovor na veće pitanje o statusu pisaca u Izraelu. Na sreću, završava se srećno, pisac je pronašao način da počne.
Autor: Vilijam Skidelski
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Stephan Röhl - https://www.flickr.com/photos/boellstiftung/31001147805/ CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
Kratke priče Etgara Kereta nikada ne biste mogli da pobrkate sa delom nijednog drugog pisca. Njegova tipična priča zauzima svega nekoliko stranica, pisana je jednostavnim stilom, i predstaviće svakodnevan život sa nekim bizarnim, potpuno neočekivanim obrtom. U priči „Otvaranje“ iz njegove poslednje zbirke „Iznenada neko pokuca na vrata“, žena u ustima svog usnulog dečka otkriva „maleni rajsferšlus“ ispod jezika: „Ali kad ga je povukla, njen Ciki se otvorio kao ostriga, a unutra je ležao Jurgen.“ U priči „Puding“, čoveka siledžije odvlače od kuće, svlače ga, oblače u školsku uniformu i onda ga ostavljaju na roditeljskom pragu, gde on shvata da se vratio u detinjstvo.
Keretove priče se čitaju kao barske anegdote ili nadrealne šale koje se završavaju pre poente. Istovremeno su sofisticirane i antiknjiževne, izuzetno duhovite i ozbiljne. Iako su smeštene u savremeni Izrael, pune seksa i nasilja, one evociraju stariju tradiciju pripovedanja, koristeći se parabolama, basnama i apsurdnim stilom Gogolja i Kafke.
Kereta, koji je rođen 1967. godine u Tel Avivu, ponekad opisuju kao začetnika „novog“ načina izraelskog pisanja, načina koji izbegava sukobljavanje sa politikom. Iako njegovo delo odiše nemirom koji se događa u regionu, njegove priče ne odaju jasnu političku poruku niti ideološku poziciju. Keret objašnjava da se kao pisac više osećao kao Jevrejin nego kao Izraelac. „Većina mojih jevrejskih prijatelja koji su pisci su Amerikanci, i bliskiji su mi jer su opsednuti jednom temom – identitetom: šta znači biti amerčki Jevrejin.“ Izraelci se, kaže, retko bave pitanjem šta znači biti Izraelac. „Možda je suviše teško, ali oni nastoje da potisnu to pitanje. Postoji nešto u vezi sa jevrejskim pisanjem što ga čini vrlo refleksivnim, dok je izraelsko pisanje aktivnije i epskije u svojoj prirodi.“
Keret pripisuje svoju privrženost jevrejskom pogledu na svet činjenici što je odrastao sa „dvojnim identitetom“, kao Evropljanin i kao Izraelac. „Moji roditelji su preživeli Holokaust, i bilo im je bitno da budu prihvaćeni kao Izraelci koji su rođeni kao Jevreji. Moja mama je imala običaj da mi recituje poljsku poeziju, i slušali su Vagnera.“
Uživo, Keret je opušten, šarmantan i vrlo duhovit. Kad provedete vreme sa njim imate utisak kao da ulazite u svet njegovih priča: iznenada, sve deluje blago neuravnoteženo, puno komičnog potencijala. Sreli smo se u restoranu, i pre nego što smo seli nastala je nekakva rasprava zbog stolova. „Ljudi su tako teritorijalni ovde“, kaže. „Gore je nego na Bliskom istoku.“ Keret kaže da započinje svoje priče običnim opažanjem neke scene na ulici, nekog nasumičnog razgovora. „Ne razmišljam o idejama. Potrebna mi je samo početna tačka, i nikada ne znam kuda će me odvesti.“ Upoređuje svoj proces pisanja sa vožnjom: „Prvo pritisnem pedalu za gas, a onda sklonim ruke sa volana. Ako se slupam, možda ću stići na neko zanimljivo mesto. Mora biti bez predumišljaja.“
Jedna od najduhovitijih priča u Keretovoj zbirci je „U poslednje vreme mi se baš fenomenalno diže“, o biznismenu koji ima aferu sa koleginicom. Kada izvede svoju ljubavnicu na „romantičnu večeru“ ono što najviše uzbuđuje biznismena jeste račun oslobođen od poreza. Keret kaže da mu se ideja za priču javila kada je u kafiću čuo nekoga kako izgovara rečenicu iz naslova.
„Rečenica me je oduševila. Bila mi je interesantna upotreba reči ’u poslednje vreme’ i ’diže’, u istoj rečenici. U reči ’diže’ (u ovom kontekstu) nalazi se nešto primalno, instiktivno, dok je ’u poslednje vreme’ tako savremena, mlaka fraza.“ Priča je u neku ruku maštoviti spoj te dve krajnosti. „Sama prevara ’diže’ uzbuđuje, dok se deo sa porezom odnosi na ’u poslednje vreme’,“ objašnjava.
„Iznenada neko pokuca na vrata“ je pisana deset godina, delom zbog Keretovog ulaska u svet filma, i delom zbog kreativne blokade. „Moj život se mnogo promenio: oženio sam se, dobio sam dete, treba da plaćam hipoteku. I dalje sam imao ideje za priče, ali one su bile o neženjama koji žive u prljavim stanovima, pokušavajući da nešto povale.“ Trebalo mu je neko vreme da nađe način da piše o stvarima koje su oslikavale njegove nove okolnosti. Iako Keret ne doživljava svoj period neproduktivnosti previše ozbiljno („Nikoga zapravo nije bilo briga“, kaže sa osmehom). Naslovna priča nove zbirke je elokvetno svedočanstvo koliko mu je bilo teško. Priča govori o piscu koga čovek sa pištoljem, anketar i dostavljač pice drže kao taoca, i sva trojica traže da im ispriča priču. Pisac ne može da smisli kakvu priču da im ispriča, i jedino što mu pada na pamet jeste: „Iznenada neko pokuca na vrata.“
Priča je „tradicionalni“ Keret, parabola o kreativnosti koja se stapa sa njegovim mučenjem da pronađe odgovor na veće pitanje o statusu pisaca u Izraelu. Na sreću, završava se srećno, pisac je pronašao način da počne.
Autor: Vilijam Skidelski
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Stephan Röhl - https://www.flickr.com/photos/boellstiftung/31001147805/ CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
