Intervju sa Igorom Marojevićem za sajt RTV Slovenije
„Kako to da živimo u tako velikoj kući?“, upitao se u detinjstvu Igor Marojević i nabasao na poglavlje srpske istorije gurnuto pod tepih, poglavlje o razbaštinjenim vojvođanskim Nemcima koji su nakon Drugog svetskog rata platili visoku cenu za sopstvenu etničku pripadnost. Pisac je njihove sudbine uključio u roman „Majčina ruka“ (2011). Knjigu je odlično preveo Jurij Hudolin a upravo ju je objavila izdavačka kuća Beletrina. Igor Marojević je posetio Ljubljanu kao jedan od glavnih gostiju proznog festivala Fabula.
Junak priče je šesnaestogodišnji srednjoškolac sa uobičajenim tinejdžerskim tegobama (nikako mu ne uspeva da izgubi nevinost), koji nesvesno zalazi na put istraživanja porodične istorije. Iza glavnog junaka krije se Marojević sam, ali – možda i zbog loših iskustava sa srpskim medijima – ne poziva na izjednačavanje naratora i pisca. Dečakovo otkriće da su se vojvođanski Nemci, do Drugog svetskog rata najveća manjina u bivšoj kraljevini, posle rata mahom iselili da bi se u njihove kuće naselio deo jugoslovenskog ruralnog stanovništva, u Srbiji je i dalje namerno potisnuta tema, tvrdi Marojević.
„Majčina ruka“ je treća knjiga u nizu petoknjižja, unutar kojeg je svaki roman zasebno zaokružena celina ali će svi zajedno tvoriti fresku „onih evropskih nacija koje su zaradi svog etnocentrizma u 20. veku doživele slom.“ Autor se potrudio da bude iznad ideologije: u dotičnom romanu kao žrtve predstavljeni su Nemci, dok su u drugima žrtve Srbi, čiji pripadnici su u „Majčinoj ruci“ „dželati“. Nešto više o Marojevićevoj karijeri i njegovom prevođenju, ličnim iskustvima sa Slovencima i budućim projektima – u intervjuu koji sledi.
„Majčina ruka“ je treća knjiga u nizu petoknjižja, unutar kojeg je svaki roman zasebno zaokružena celina ali će svi zajedno tvoriti fresku „onih evropskih nacija koje su zaradi svog etnocentrizma u 20. veku doživele slom.“ Autor se potrudio da bude iznad ideologije: u dotičnom romanu kao žrtve predstavljeni su Nemci, dok su u drugima žrtve Srbi, čiji pripadnici su u „Majčinoj ruci“ „dželati“. Nešto više o Marojevićevoj karijeri i njegovom prevođenju, ličnim iskustvima sa Slovencima i budućim projektima – u intervjuu koji sledi.
Nit ovogodišnjeg festivala Fabula jeste tema besmrtnosti. Kako se u nju uklapa roman „Majčina ruka“? Da li svi pisci svojim delom teže besmrtnosti?
Radije koristim nešto manje krupne izraze. „Besmrtnost“ je pokrupan zalogaj. U redu, u svojim delima se, između ostalog, dosta bavim glupošću, koja jeste besmrtna. Zapravo, koncept besmrtnosti poznajemo samo iz tekstova. U isti mah, tekstovi koji su prošli proveru vremena možda su jedino što je domašilo do besmrtnosti. U stvari je besmrtnost, na neki način, najveća pohvala knjizi. Knjige su jedini svedoci istorije, knjiga je jedini mogući dokaz da je Isus zbilja postojao itd. Moj opus nema preterane veze sa besmrtnošću samoj po sebi, ali govori mnogo o smrtnosti, posebno u petoknjižju koje čini i „Majčina ruka“. Moguće da je baš stoga Beletrina izdala moj roman i pozvala me na festival.
Ukoliko se ne varam, dugo se znate sa još jednim od gostiju ovogodišnjeg festivala, dobitnikom „Gonkurove nagrade“ Matjasom Enarom? Ako sam dobro razumela, jedan ste od likova njegovog grafičkog romana „Tout sera oublie“ (Sve će biti zaboravljeno). Kakva priča vas povezuje?
I u romanu „Zona“ (2008), najpoznatijem Enarovom delu do „Busole“ za koju je dobio „Gonkurovu nagradu“, postoji lik nastao na osnovu našeg druženja u Barseloni i Srbiji. Bar tako piše u napomeni na kraju knjige. Matjas je čovek kog zanima skoro sve: uznemiren usudom Balkana, hteo je da sazna maltene sve o tome. Rado sam mu bio vodič po Beogradu, budući da se znamo još iz vremena kad sam živeo u Barseloni, gde smo se kretali u istom književnom krugu. Dugo smo prijatelji.
Pomenuli ste da ste živeli u Barseloni. Kako Vas je put odveo tamo i kako to da ste se latili prevođenja sa španskog, iako taj jezik niste studirali? Preveli ste, između ostalog, epski roman-lavirint „2666“ Čileanca Roberta Bolanja...
Kad sam se iz privatnih razloga preselio u Barselonu, upisao sam master iz Svetske književnosti kako bih naučio španski na kojem ću moći da razgovaram o književnosti. Bar pola godine sam samo slušao kolege sa univerziteta i čitao. U načelu nisam veliki talenat za jezike, ali španski sam naučio srazmerno lako pošto odgovara mom temperamentu. Na primer, na engleskom se nikada nisam toliko odomaćio. Kao prevodilac, najpre sam se latio Bolanjovih kratkih priča, koje karakteriše jednostavan i razumljiv jezik. Iako do tada nismo znali jedan za drugog, našao sam neke zajedničke poetičke crte. Kasnije sam španski naučio dovoljno da se latim i triju njegovih romana.
Ni Slovenija Vam nije tuđa. Pre dve godine ste u okviru rezidencije za pisce neko vreme živeli u Novom Mestu. Kakvi su Vam utisci o slovenačkom mentalitetu, posebno u kontekstu stereotipa o „radnim, a neopuštenim i dosadnim smučarima“ koji su se na prostoru Jugoslavije ukorenili u vezi sa Slovencima?
Pišući se borim protiv opštih mesta. To je borba koja je osuđena na neuspeh – klišei će uvek pobediti, a samim tim i glupost. No glupost, svejedno koliko ogromna bila, nikad ne može sasvim da pobedi jer bi u tom slučaju morala da trijumfuje i nad samom sobom, što nije moguće. S druge strane, ima i stereotipa o svemu, pa i o narodima bivše Jugoslavije, koji su tačni. Slovenci su zapravo „inkasirali“ i pozitivan komplet stereotipa po kojima su bili pametniji od drugih naroda SFRJ i radili više. S druge strane su stereotipi po kojima oni nisu prisni ljudi a njihova kultura je kopija austrijske. Verovatno zbog iskustva boravka u dve-tri zajedničke države sa Srbima i Hrvatima, razumete naše mentalitete. Ali mogu reći i da su varijacije između pojedinaca velike: neki Slovenci su mnogo bliži srpskom mentalitetu nego što biste pomislili. Ne znam da li to ko pominje, ali u Sloveniji se, na primer, od svih država nastalih iz SFRJ najviše pije. Ne znam baš kako to može da ide zajedno sa predstavom o preteranoj radinosti... U svakom slučaju, poenta stereotipa koji su obično zlonamerni jeste u svođenju i kratkom obrazlaganju drugog kako se više ne bismo morali njime baviti.
Radije koristim nešto manje krupne izraze. „Besmrtnost“ je pokrupan zalogaj. U redu, u svojim delima se, između ostalog, dosta bavim glupošću, koja jeste besmrtna. Zapravo, koncept besmrtnosti poznajemo samo iz tekstova. U isti mah, tekstovi koji su prošli proveru vremena možda su jedino što je domašilo do besmrtnosti. U stvari je besmrtnost, na neki način, najveća pohvala knjizi. Knjige su jedini svedoci istorije, knjiga je jedini mogući dokaz da je Isus zbilja postojao itd. Moj opus nema preterane veze sa besmrtnošću samoj po sebi, ali govori mnogo o smrtnosti, posebno u petoknjižju koje čini i „Majčina ruka“. Moguće da je baš stoga Beletrina izdala moj roman i pozvala me na festival.
Ukoliko se ne varam, dugo se znate sa još jednim od gostiju ovogodišnjeg festivala, dobitnikom „Gonkurove nagrade“ Matjasom Enarom? Ako sam dobro razumela, jedan ste od likova njegovog grafičkog romana „Tout sera oublie“ (Sve će biti zaboravljeno). Kakva priča vas povezuje?
I u romanu „Zona“ (2008), najpoznatijem Enarovom delu do „Busole“ za koju je dobio „Gonkurovu nagradu“, postoji lik nastao na osnovu našeg druženja u Barseloni i Srbiji. Bar tako piše u napomeni na kraju knjige. Matjas je čovek kog zanima skoro sve: uznemiren usudom Balkana, hteo je da sazna maltene sve o tome. Rado sam mu bio vodič po Beogradu, budući da se znamo još iz vremena kad sam živeo u Barseloni, gde smo se kretali u istom književnom krugu. Dugo smo prijatelji.
Pomenuli ste da ste živeli u Barseloni. Kako Vas je put odveo tamo i kako to da ste se latili prevođenja sa španskog, iako taj jezik niste studirali? Preveli ste, između ostalog, epski roman-lavirint „2666“ Čileanca Roberta Bolanja...
Kad sam se iz privatnih razloga preselio u Barselonu, upisao sam master iz Svetske književnosti kako bih naučio španski na kojem ću moći da razgovaram o književnosti. Bar pola godine sam samo slušao kolege sa univerziteta i čitao. U načelu nisam veliki talenat za jezike, ali španski sam naučio srazmerno lako pošto odgovara mom temperamentu. Na primer, na engleskom se nikada nisam toliko odomaćio. Kao prevodilac, najpre sam se latio Bolanjovih kratkih priča, koje karakteriše jednostavan i razumljiv jezik. Iako do tada nismo znali jedan za drugog, našao sam neke zajedničke poetičke crte. Kasnije sam španski naučio dovoljno da se latim i triju njegovih romana.
Ni Slovenija Vam nije tuđa. Pre dve godine ste u okviru rezidencije za pisce neko vreme živeli u Novom Mestu. Kakvi su Vam utisci o slovenačkom mentalitetu, posebno u kontekstu stereotipa o „radnim, a neopuštenim i dosadnim smučarima“ koji su se na prostoru Jugoslavije ukorenili u vezi sa Slovencima?
Pišući se borim protiv opštih mesta. To je borba koja je osuđena na neuspeh – klišei će uvek pobediti, a samim tim i glupost. No glupost, svejedno koliko ogromna bila, nikad ne može sasvim da pobedi jer bi u tom slučaju morala da trijumfuje i nad samom sobom, što nije moguće. S druge strane, ima i stereotipa o svemu, pa i o narodima bivše Jugoslavije, koji su tačni. Slovenci su zapravo „inkasirali“ i pozitivan komplet stereotipa po kojima su bili pametniji od drugih naroda SFRJ i radili više. S druge strane su stereotipi po kojima oni nisu prisni ljudi a njihova kultura je kopija austrijske. Verovatno zbog iskustva boravka u dve-tri zajedničke države sa Srbima i Hrvatima, razumete naše mentalitete. Ali mogu reći i da su varijacije između pojedinaca velike: neki Slovenci su mnogo bliži srpskom mentalitetu nego što biste pomislili. Ne znam da li to ko pominje, ali u Sloveniji se, na primer, od svih država nastalih iz SFRJ najviše pije. Ne znam baš kako to može da ide zajedno sa predstavom o preteranoj radinosti... U svakom slučaju, poenta stereotipa koji su obično zlonamerni jeste u svođenju i kratkom obrazlaganju drugog kako se više ne bismo morali njime baviti.
Osim što pišete prozu, i prevodilac ste. Kako je biti na drugoj strani te jednačine? Kako je poveriti svoj tekst nekom, od koga u velikoj meri zavisi recepcija u dotičnom narodu? Ovo Vas pitam posebno stoga što ste jednom rekli da ako se ispostavi da Vam nije sasvim prirasla srcu, prevođenu knjigu prilagođavate svom stilu pisanja.
Prevođenje je posao koji, kao i svaki drugi, nosi određene rizike. Ako želite korektan prevod, naravno da je bolje da nađete nekog ko je, konkretno, diplomirao Španski jezik i doslovnije se drži originala. Ali šta ako taj prevodilac, na primer, nije opazio piščev smisao za humor? Ako mi je tekst blizak, osetim njegov mentalni reljef i lakše mi je da ga dobro prevedem. Za mene je odluka da prevedem knjigu rizik, koji se ponekad isplati. U ovako brzom vremenu prevodilac – naročito neko kome to nije glavno zanimanje – ne može uvek da pročita celu knjigu pre nego što odluči da li da je prevodi. Pošto sam i sam pisac, ponekad se zanesem i kakvom autoru „podmetnem“ sopstveni stil. Možda to činim podsvesno, kako se ne bi desilo obratno. Možda nisam dovoljno profesionalan, ali mislim da su i takvi prevodi legitimni. Postoje i prepevi proze, ne samo poezije. Ako je autor teksta koji bih „prepevao“ živ, pokušavam da stupim u kontakt sa njim i vidim šta i kako možemo da uradimo. Tako sam se konsultovao sa Enrikeom Vila–Matasom dok sam prevodio jednu njegovu knjigu: ume da se pokaže da neki autori nisu sasvim zadovoljni svakim svojim delom. Rekao sam mu da mi se čini da bi jedna njegova priča bolje zvučala u parodijskom ključu i on nije imao ništa protiv da ga i primenim u prevodu. Što se pak tiče Jurijevog prevoda „Majčine ruke“: mislim da mogu da ga razumem i dopao mi se. Možda je tako jer su naše proze bliske, bar sudeći po tome što su „Pastorak“ (Hudolinov roman iz 2008. godine, op. aut.) i „Majčina ruka“ ionako na neki način slična dela.
Prevođenje je posao koji, kao i svaki drugi, nosi određene rizike. Ako želite korektan prevod, naravno da je bolje da nađete nekog ko je, konkretno, diplomirao Španski jezik i doslovnije se drži originala. Ali šta ako taj prevodilac, na primer, nije opazio piščev smisao za humor? Ako mi je tekst blizak, osetim njegov mentalni reljef i lakše mi je da ga dobro prevedem. Za mene je odluka da prevedem knjigu rizik, koji se ponekad isplati. U ovako brzom vremenu prevodilac – naročito neko kome to nije glavno zanimanje – ne može uvek da pročita celu knjigu pre nego što odluči da li da je prevodi. Pošto sam i sam pisac, ponekad se zanesem i kakvom autoru „podmetnem“ sopstveni stil. Možda to činim podsvesno, kako se ne bi desilo obratno. Možda nisam dovoljno profesionalan, ali mislim da su i takvi prevodi legitimni. Postoje i prepevi proze, ne samo poezije. Ako je autor teksta koji bih „prepevao“ živ, pokušavam da stupim u kontakt sa njim i vidim šta i kako možemo da uradimo. Tako sam se konsultovao sa Enrikeom Vila–Matasom dok sam prevodio jednu njegovu knjigu: ume da se pokaže da neki autori nisu sasvim zadovoljni svakim svojim delom. Rekao sam mu da mi se čini da bi jedna njegova priča bolje zvučala u parodijskom ključu i on nije imao ništa protiv da ga i primenim u prevodu. Što se pak tiče Jurijevog prevoda „Majčine ruke“: mislim da mogu da ga razumem i dopao mi se. Možda je tako jer su naše proze bliske, bar sudeći po tome što su „Pastorak“ (Hudolinov roman iz 2008. godine, op. aut.) i „Majčina ruka“ ionako na neki način slična dela.
Vaše najčuvenije delo, zbirka kratkih priča „Beograđanke“ je do sada komercijalno najuspešnija zbirka srpske kratke proze u 21. veku. Da li je to donekle tako pošto se obraća čitateljkama: statistički, žene više čitaju, a tematizovane su u srazmerno manje knjiga. Da li savremenoj srpskoj književnosti nedostaje dela koja se bave ženskim iskustvom?
Sve je to možda tačno, ali sam do takvih istina došao tek naknadno, nisam ih otkrio ranije ni koristio kao strategiju. Godine 2001. sam se preselio u Barselonu i počeo da razmišljam o tome da napišem zbirku priča o ljudima sa Sredozemlja: tako je nastala zbirka „Mediterani“ (kod LUD Literature je na slovenačkom objavljena 2015, op. aut.). Kad sam se 2006. vratio u Beograd, doživeo sam svojevrsni šok kulture. Država se u međuvremenu drastično promenila u odnosu na Srbiju od pet godina ranije, kad je po Miloševićevom padu još bilo nade. Kao što me je kod teme Mediterana privlačilo gotovo sve što nije tipično mediteransko unutar njega, tako sam hteo da prikažem jedan Beograd koji je drugačiji od stereotipa o mestu stalnih žureva i zabave, i od drugih stereotipa o njemu. Žene su znatno aktivniji deo društva nego što bi se to reklo po javnoj sferi. Kakav je stereotip o tipičnoj Beograđanki? Na primer, da je to žena koja ide rado na splavove, koja se samo uređuje, kupuje i tako dalje. Okej, ima i takvih ali su u manjini. Činilo mi se da o ženama treba pisati istinitije.
Jedno je pisati o ženama a drugo pisati o njima iz njihove perspektive, sa pripovedačicom ženskog roda...
To je bila faza u mom pisanju koja je začeta upravo s „Majčinom rukom“ u kojoj sam pripovedao iz tačke gledišta dečaka od petnaest–šestnaest godina. Pošto nisam u situaciji da se posvetim isključivo pisanju – za to bi čovek morao biti uspešan koliko i g. Enar (koji daje intervju za susednim stolom, op. aut.), a takvih nema mnogo – na svakom projektu radim dugo. „Beograđanke“ sam začeo 2006. i završio 2014, ali u međuvremenu sam objavio niz drugih stvari. Godine 2011. izašla je „Majčina ruka“, moj eksperiment uživljavanja u tačku gledišta drugog pripovedača. Nešto slično sam pokušao u „Beograđankama“ – gde sam pripovedao iz aspekta mladih i manje ili više obrazovanih žena. Mislim, da je to bila stvar faze i da je ona iza mene iako još nisam izašao iz dotične teme. S tim što trenutno pišem roman o "pravim Beograđankama" – suprotnima onim, alternativnim, o kakvima sam pisao u zbirci priča. Upravo na rezidenciji u Novom Mestu, gde sam se bavio isključivo novom knjigom, dominantni ženski pripovedni glas nekako je otpao sam od sebe. Sad opet pišem iz trećeg lica.
Učinilo mi se da je u „Majčinoj ruci“ psihologija ženskih likova mističnija, fascinantna. Značajna tema u romanu jeste i očeva senka, tj. odnos sina prema pokojnom ocu, koja od kategorične distance prelazi u neku vrstu pomirenja, ili bar razumevanja. Da li je to jedna od arhetipskih tematika svetske književnosti s kojima ste hteli da vodite dijalog?
Posredi, ugrubo, jeste šema bildungsromana, ali sam pokušao da ga rekontekstualizujem, da napišem parodiju tog žanra. Parodija odavno više nije što je bila, direktna sprdačina, negó ponavljanje s ironijskom razlikom. Mislim da čitalac hitro opaža da je protagonista više vezan za majku, i zbog senzibiliteta i iz praktičnih razloga: mama je živa, oca više nema. Sin pokušava da se formira kao biće suprotno ocu, pri čemu preteruje: u gotovo svakoj okolnosti se pita kako bi se u njoj ponašao njegov otac te nastupa oprečno tome. Na kraju romana on ne počinje da se divi liku svog oca, ali vidi da ovaj nije bio toliko loš kako ga je sebi predstavljao kada je bio mlađi. Mislim da je taj ishod dalek „rasvetljenoj“ poziciji protagoniste na kraju nekog bildungsromana. U romanu postoji i sloj koji slovenački čitaoci ne mogu da primete, samim tim što je „Majčina ruka“ zamišljena kao deo petoknjižja. Štaviše, ni meni nije sasvim jasno šta će se sve dogoditi u „Etnofikciji“ dok ceo ciklus ne bude zaključen. Još nedostaje perspektiva iz koje bi bilo jasno kako svaki od pet romana deluje zasebno a kako u „kolektivu“. Kad sve te knjige budu napisane, mnogo toga će biti jasnije i o tom dečaku i njegovim roditeljima.
Roman opisuje ubijanje i progon podunavskih Nemaca u Vojvodini od 1944. do ‘48. Da li je ta tema u Srbiji tabuizovana i skrivana onako kako to na svojoj koži oseća protagonist „Majčine ruke“? Da li je zapravo prevladao stav da je Nemačka bila agresor pa su zato sve grozote koje su se posle rata desile nemačkim civilima u nekoj meri zaslužene?
Sve je to možda tačno, ali sam do takvih istina došao tek naknadno, nisam ih otkrio ranije ni koristio kao strategiju. Godine 2001. sam se preselio u Barselonu i počeo da razmišljam o tome da napišem zbirku priča o ljudima sa Sredozemlja: tako je nastala zbirka „Mediterani“ (kod LUD Literature je na slovenačkom objavljena 2015, op. aut.). Kad sam se 2006. vratio u Beograd, doživeo sam svojevrsni šok kulture. Država se u međuvremenu drastično promenila u odnosu na Srbiju od pet godina ranije, kad je po Miloševićevom padu još bilo nade. Kao što me je kod teme Mediterana privlačilo gotovo sve što nije tipično mediteransko unutar njega, tako sam hteo da prikažem jedan Beograd koji je drugačiji od stereotipa o mestu stalnih žureva i zabave, i od drugih stereotipa o njemu. Žene su znatno aktivniji deo društva nego što bi se to reklo po javnoj sferi. Kakav je stereotip o tipičnoj Beograđanki? Na primer, da je to žena koja ide rado na splavove, koja se samo uređuje, kupuje i tako dalje. Okej, ima i takvih ali su u manjini. Činilo mi se da o ženama treba pisati istinitije.
Jedno je pisati o ženama a drugo pisati o njima iz njihove perspektive, sa pripovedačicom ženskog roda...
To je bila faza u mom pisanju koja je začeta upravo s „Majčinom rukom“ u kojoj sam pripovedao iz tačke gledišta dečaka od petnaest–šestnaest godina. Pošto nisam u situaciji da se posvetim isključivo pisanju – za to bi čovek morao biti uspešan koliko i g. Enar (koji daje intervju za susednim stolom, op. aut.), a takvih nema mnogo – na svakom projektu radim dugo. „Beograđanke“ sam začeo 2006. i završio 2014, ali u međuvremenu sam objavio niz drugih stvari. Godine 2011. izašla je „Majčina ruka“, moj eksperiment uživljavanja u tačku gledišta drugog pripovedača. Nešto slično sam pokušao u „Beograđankama“ – gde sam pripovedao iz aspekta mladih i manje ili više obrazovanih žena. Mislim, da je to bila stvar faze i da je ona iza mene iako još nisam izašao iz dotične teme. S tim što trenutno pišem roman o "pravim Beograđankama" – suprotnima onim, alternativnim, o kakvima sam pisao u zbirci priča. Upravo na rezidenciji u Novom Mestu, gde sam se bavio isključivo novom knjigom, dominantni ženski pripovedni glas nekako je otpao sam od sebe. Sad opet pišem iz trećeg lica.
Učinilo mi se da je u „Majčinoj ruci“ psihologija ženskih likova mističnija, fascinantna. Značajna tema u romanu jeste i očeva senka, tj. odnos sina prema pokojnom ocu, koja od kategorične distance prelazi u neku vrstu pomirenja, ili bar razumevanja. Da li je to jedna od arhetipskih tematika svetske književnosti s kojima ste hteli da vodite dijalog?
Posredi, ugrubo, jeste šema bildungsromana, ali sam pokušao da ga rekontekstualizujem, da napišem parodiju tog žanra. Parodija odavno više nije što je bila, direktna sprdačina, negó ponavljanje s ironijskom razlikom. Mislim da čitalac hitro opaža da je protagonista više vezan za majku, i zbog senzibiliteta i iz praktičnih razloga: mama je živa, oca više nema. Sin pokušava da se formira kao biće suprotno ocu, pri čemu preteruje: u gotovo svakoj okolnosti se pita kako bi se u njoj ponašao njegov otac te nastupa oprečno tome. Na kraju romana on ne počinje da se divi liku svog oca, ali vidi da ovaj nije bio toliko loš kako ga je sebi predstavljao kada je bio mlađi. Mislim da je taj ishod dalek „rasvetljenoj“ poziciji protagoniste na kraju nekog bildungsromana. U romanu postoji i sloj koji slovenački čitaoci ne mogu da primete, samim tim što je „Majčina ruka“ zamišljena kao deo petoknjižja. Štaviše, ni meni nije sasvim jasno šta će se sve dogoditi u „Etnofikciji“ dok ceo ciklus ne bude zaključen. Još nedostaje perspektiva iz koje bi bilo jasno kako svaki od pet romana deluje zasebno a kako u „kolektivu“. Kad sve te knjige budu napisane, mnogo toga će biti jasnije i o tom dečaku i njegovim roditeljima.
Roman opisuje ubijanje i progon podunavskih Nemaca u Vojvodini od 1944. do ‘48. Da li je ta tema u Srbiji tabuizovana i skrivana onako kako to na svojoj koži oseća protagonist „Majčine ruke“? Da li je zapravo prevladao stav da je Nemačka bila agresor pa su zato sve grozote koje su se posle rata desile nemačkim civilima u nekoj meri zaslužene?
Sve to sa Nemcima je kasnije skrivano, pa je postalo tabu. Nije bilo lako dostupnih dokaza i podataka, oni koji su znali pravili su se ludi. Međutim, samo u Vojvodini između 1944. i 1948. postojalo je preko 70 logora za Nemce. To se nije sistematski radilo samo u Jugoslaviji, nego i u Poljskoj, ČSSR itd. Na kraju rata ceh uvek plate civilni sunarodnici poraženih vojnika. Doduše, ja sam imao sasvim privatan razlog za bavljenje tom temom: zanimala me je sudbina kuće u kojoj sam odrastao. Nekog na kraju takve stvari moraju zanimati, ne možemo baš svi da budemo samo pragmatični i oportunistični. Naravno da je to bio tabu, o kakvima većini nije prijatno da razmišlja. Đed po majčinoj strani je u vezi s porodičnom kućom govorio: „To je sve tuđe“; grizla ga je savest, što se na neki način prenelo na mene. Jeste da on i njegovi zemljaci nisu sami odlučili da zaposednu kuće izgnanih Nemaca – tako je rešeno državnim dekretom, nekom vrstom eksperimenta urbanizovanja ljudi ruralnog porekla. Od onih koji su dobili nemačke kuće, većina nije o tome govorila iz oportunizma. Uskoro Nemci više neće biti aktuelni jer biće ne samo poraženi, nego i prognani, mučeni ili pobijeni. Konačno, 1948. se je pojavio novi „veliki neprijatelji“ – Rusi. Neka posledica griže savesti ogledala se u tome što je u Vojvodini u školama Nemački postao ponovo obavezan predmet, iako više nije bilo praktično nikog ko bi ga učio. Kolektivi kakvi ne poznaju pojam zasebnosti, uvek imaju tabue. Nešto što je bilo juče tvoje, danas je moje, uključujući i kuće: Jugoslavija u praksi nije poštovala koncept privatne svojine. U Srbiji se često, bez ikakvih direktnih političkih posledica, krupne stvari guraju pod tepih. Mi volimo da govorimo kritički o političkim pitanjima, pri čemu previđamo i ključne pojedinosti. Na primer: devedesetih je na sve strane govoreno o tome šta se događalo u NDH (Nezavisnoj državi Hrvatskoj, marionetskoj državi Sila osovine, op. Aut.), ali niko da pomene da je u NDH spadao i Zemun (deo Beograda, op. aut.).
Apropo Nemaca u Vojvodini tabu se razračvao na više nivoa: na državni nivo ali i onaj novih vlasnika kuća, koji uglavnom nisu hteli da znaju za pređašnje vlasnike. Moj roman je imao tu sreću – ili nesreću – da bude objavljen ni mesec dana pre no što je u parlamentu odobren Zakon o restituciji. Pojedini mediji su o knjizi pisali bezmalo kao o književnoj kampanji za povraćaj imovine. Primitivizam se ne može izlečiti kada ima toliko prikrivanja: lakše je manipulisati neznanjem. U balkanskoj primitivnoj pretpolitičnosti često na kraju više problema imaju oni koji su na problem ukazali no oni što su ga stvorili. A nema mentalnih predispozicija da bi stvari bile drugačije. Mislim da se u srpskom – i ne samo u srpskom – društvu nivo javnog diskursa veoma spustio. Što je niži nivo političkog diskursa, eto plodnijeg tla za tabue kojima politika rado manipuliše.
Tako da je knjiga nakon što je izašla bila predmet napada? Događaji iz vremena posle Drugog svetskog rata se, barem kod nas, često pokažu kao kontroverzniji od aktuelnih političkih događaja...
Prvi razlog za napade bio je u tome što je knjiga, kako sam već rekao, objavljena neposredno pre no što će do parlamenta doći Zakon o restituciji. Tako sam stekao besplatnog PR-a u desnom sektoru, koji je o „Majčinoj ruci“ i „Šnitu“ sam napisao 12 negativnih članaka. Ne znam kako dolazi do takvih krajnosti, ali taj me je sektor vrlo aktivno pratio. Eto nas opet kod javnog diskursa. Kad su Enar i jedan španski pisac unutar sopstvenih impresija o srpskoj književnosti i umetnosti, u srpskoj štampi izneli krajnje pohvalne stavove o mom pisanju, taj tip je isfantazirao i napisao celu teoriju zavere o navodnom međunarodnom projektu, kojim bi se određeni „izdajnici“, povrh svega i slabi pisci, predstavili kao najbolji deo srpske književnosti. Nije toga bilo samo u desnom sektoru. I neki sa više atributa književnih kritičara, u prikazima „Majčine ruke“ pisali su bezmalo o svemu sem o knjizi. Ali šta da uradi ovdašnji autor ako mu neko u prikazu njegove knjige stavi u usta, kao privatno mišljenje, reči njegovog lika, još polufalsifikovane? Može da pokrene sudski proces jer je predmet, pre svega, klasične klevete. Ali na taj bi način u ovom društvu od takvog čoveka autor samo napravio heroja kom se uskraćuje sloboda govora. Ipak, bilo je neprijatno. Bilo je na mnogim mojim promocijama ultradesničara koji su dolazili da provociraju. Jednog od njih sam pitao da li je pročitao knjigu i priznao mi je da nije ali da ipak tačno zna šta je u njoj.
Apropo Nemaca u Vojvodini tabu se razračvao na više nivoa: na državni nivo ali i onaj novih vlasnika kuća, koji uglavnom nisu hteli da znaju za pređašnje vlasnike. Moj roman je imao tu sreću – ili nesreću – da bude objavljen ni mesec dana pre no što je u parlamentu odobren Zakon o restituciji. Pojedini mediji su o knjizi pisali bezmalo kao o književnoj kampanji za povraćaj imovine. Primitivizam se ne može izlečiti kada ima toliko prikrivanja: lakše je manipulisati neznanjem. U balkanskoj primitivnoj pretpolitičnosti često na kraju više problema imaju oni koji su na problem ukazali no oni što su ga stvorili. A nema mentalnih predispozicija da bi stvari bile drugačije. Mislim da se u srpskom – i ne samo u srpskom – društvu nivo javnog diskursa veoma spustio. Što je niži nivo političkog diskursa, eto plodnijeg tla za tabue kojima politika rado manipuliše.
Tako da je knjiga nakon što je izašla bila predmet napada? Događaji iz vremena posle Drugog svetskog rata se, barem kod nas, često pokažu kao kontroverzniji od aktuelnih političkih događaja...
Prvi razlog za napade bio je u tome što je knjiga, kako sam već rekao, objavljena neposredno pre no što će do parlamenta doći Zakon o restituciji. Tako sam stekao besplatnog PR-a u desnom sektoru, koji je o „Majčinoj ruci“ i „Šnitu“ sam napisao 12 negativnih članaka. Ne znam kako dolazi do takvih krajnosti, ali taj me je sektor vrlo aktivno pratio. Eto nas opet kod javnog diskursa. Kad su Enar i jedan španski pisac unutar sopstvenih impresija o srpskoj književnosti i umetnosti, u srpskoj štampi izneli krajnje pohvalne stavove o mom pisanju, taj tip je isfantazirao i napisao celu teoriju zavere o navodnom međunarodnom projektu, kojim bi se određeni „izdajnici“, povrh svega i slabi pisci, predstavili kao najbolji deo srpske književnosti. Nije toga bilo samo u desnom sektoru. I neki sa više atributa književnih kritičara, u prikazima „Majčine ruke“ pisali su bezmalo o svemu sem o knjizi. Ali šta da uradi ovdašnji autor ako mu neko u prikazu njegove knjige stavi u usta, kao privatno mišljenje, reči njegovog lika, još polufalsifikovane? Može da pokrene sudski proces jer je predmet, pre svega, klasične klevete. Ali na taj bi način u ovom društvu od takvog čoveka autor samo napravio heroja kom se uskraćuje sloboda govora. Ipak, bilo je neprijatno. Bilo je na mnogim mojim promocijama ultradesničara koji su dolazili da provociraju. Jednog od njih sam pitao da li je pročitao knjigu i priznao mi je da nije ali da ipak tačno zna šta je u njoj.
Da li ste zbog očekivanja takvih manipulacija knjigu opremili klasičnom napomenom o izmišljenim likovima i događajima? Osnovni biografski podaci maltene pozivaju na izjednačavanje autora i pripovedača iz prvog lica...
Ne znam kako stvari stoje danas, ali takva napomena je kod Anglosaksonaca bila pravni lek. Svakako nisam mislio da bih tvrdnjom da knjiga nije „samo“ istorijski roman pridobio neke čitaoce. Uostalom, ko „Majčinu ruku“ baš hoće da čita kao istorijski roman, može.
Verovatno za roman ne biste izabrali teme iz istorije kada one istovremeno ne bi govorile o našoj sadašnjoj stvarnosti?
Uvek pišem o sadašnjosti bez obzira da li to činim kroz prizmu povesti ili pak ne. Ipak bih svoju književnost razdelio na dva ciklusa. Jedan je „etnofikcijski“, uključujući tu i „Majčinu ruku“, ali, na primer, ne i „Beograđanke“. No obe knjige govore pre svega o sadašnjosti. Kad pišem o njoj koristeći istoriju, ima tu dosta aluzija na savremenost a i mehanizmi povesti se, kao što vidimo, ponavljaju. Odlučio sam da se, makar spolja, bavim istorijom kada je stupila u moj život, kada sam video da praktično više nemam prava da govorim da nemam pojma odakle su tačno moji i kakva je prošlost moje porodice. Za mene je bio šok kada je to u Jugoslaviji najednom postalo najvažnije pitanje. Ljudi koji se nikada nisu bavili rodoslovom odjednom su znali koliko su generacija njihovi u Srbiji i kakva je njihova eventualna veza s Bosnom i Hercegovinom, Krajinom... Ljudi koji prihvataju takve nagle društvene promene su u kontekstu militarizacije ključni: čekaju da vide kako će se prema novim pojavama poneti tzv. junaci i kukavice i tako u pravom trenutku postaju većina. S druge strane, ljudi su se neiskreno bavili istorijom: brkali su je sa legendama i mitovima, pri čemu se tabua nisu doticali. Mnogo se govorilo o srpskom junaštvu i kako smo sve oslobodili ali ni reči o tome šta smo uradili nemačkim civilima posle rata. U dobrom delu srpske proze je devedesetih došlo do povratka pisanja koje skrušeno poštuje podatke iz istorije, makar i na uštrb poetike. Tako se ne može pisati. Najkasnije od 1981. nadalje, od „Belog hotela“ (romana D. M. Tomasa, u kom se prepliću fantastičko i dokumentarno, op. aut.), koji povezuje holokaust s psihoanalizom, pisac nije dužan da toliko poštuje istorijsku građu. Ne kažem ni da sve treba da izmišlja; ako piše savremeni istorijski roman, on se zapravo bavi time šta je moglo da se dogodi a ne samo onim šta se dogodilo. Istorija je sama po sebi tekst, fikcija, naravno drugačija u zavisnosti od toga ko je piše.
Na šta tačno mislite kada govorite o „etnofikciji“?
Bavim se sa tri evropska naroda, koji su zarad svog etnocentrizma u 20. veku doživeli slom: Španci, Nemci te Srbi, u kombinaciji s Crnogorcima, Albancima i Hrvatima. Pripadnike prvih triju naroda slikam dvojako, kao krvnike i kao žrtve. Treba još da napišem roman o Španskom građanskom ratu i o NATO- bombardovanju SR Jugoslavije. Kada bi petoknjižje bilo okončano, nadam se da bi to objasnilo eventualne nepoznanice u vezi sa mojim delom i da će kontekst biti potpuno razumljiv. Ili možda ipak ne: volim ja nesporazume.
Da li ste u pregovorima oko prevoda nekog od tih romana na slovenački?
Koliko sam shvatio, trenutno se na slovenački prevode „Beograđanke“. Prvo je trebalo da bude objavljen „Šnit“ (koji tematizuje Zemun u doba NDH, op. aut.), ali su umesto toga prevedeni i izašli „Mediterani“. Voleo bih da se prevede i „Šnit“ stoga što mislim da bi ovdašnji čitaoci razumeli takav pristup istoriji. Slovenija je odavno avangardna, i to ne samo u kontekstu Jugoslavije: ovde su rođeni čitavi alternativni umetnički pravci. U mladosti sam mnogo slušao slovenačku avangardnu, alternativnu muziku. Čini mi se da bi me u nekom pogledu ljudi ovde bolje razumeli nego kod kuće. Jeste prevod uvek „samo“ prevod i na neki način manje vredan od originala. Ali recepcija u Sloveniji meni je uvek važna.
Autor: Ana Jurc
Izvor: MMC TV Slovenija
Foto: rtvslo.si
Ne znam kako stvari stoje danas, ali takva napomena je kod Anglosaksonaca bila pravni lek. Svakako nisam mislio da bih tvrdnjom da knjiga nije „samo“ istorijski roman pridobio neke čitaoce. Uostalom, ko „Majčinu ruku“ baš hoće da čita kao istorijski roman, može.
Verovatno za roman ne biste izabrali teme iz istorije kada one istovremeno ne bi govorile o našoj sadašnjoj stvarnosti?
Uvek pišem o sadašnjosti bez obzira da li to činim kroz prizmu povesti ili pak ne. Ipak bih svoju književnost razdelio na dva ciklusa. Jedan je „etnofikcijski“, uključujući tu i „Majčinu ruku“, ali, na primer, ne i „Beograđanke“. No obe knjige govore pre svega o sadašnjosti. Kad pišem o njoj koristeći istoriju, ima tu dosta aluzija na savremenost a i mehanizmi povesti se, kao što vidimo, ponavljaju. Odlučio sam da se, makar spolja, bavim istorijom kada je stupila u moj život, kada sam video da praktično više nemam prava da govorim da nemam pojma odakle su tačno moji i kakva je prošlost moje porodice. Za mene je bio šok kada je to u Jugoslaviji najednom postalo najvažnije pitanje. Ljudi koji se nikada nisu bavili rodoslovom odjednom su znali koliko su generacija njihovi u Srbiji i kakva je njihova eventualna veza s Bosnom i Hercegovinom, Krajinom... Ljudi koji prihvataju takve nagle društvene promene su u kontekstu militarizacije ključni: čekaju da vide kako će se prema novim pojavama poneti tzv. junaci i kukavice i tako u pravom trenutku postaju većina. S druge strane, ljudi su se neiskreno bavili istorijom: brkali su je sa legendama i mitovima, pri čemu se tabua nisu doticali. Mnogo se govorilo o srpskom junaštvu i kako smo sve oslobodili ali ni reči o tome šta smo uradili nemačkim civilima posle rata. U dobrom delu srpske proze je devedesetih došlo do povratka pisanja koje skrušeno poštuje podatke iz istorije, makar i na uštrb poetike. Tako se ne može pisati. Najkasnije od 1981. nadalje, od „Belog hotela“ (romana D. M. Tomasa, u kom se prepliću fantastičko i dokumentarno, op. aut.), koji povezuje holokaust s psihoanalizom, pisac nije dužan da toliko poštuje istorijsku građu. Ne kažem ni da sve treba da izmišlja; ako piše savremeni istorijski roman, on se zapravo bavi time šta je moglo da se dogodi a ne samo onim šta se dogodilo. Istorija je sama po sebi tekst, fikcija, naravno drugačija u zavisnosti od toga ko je piše.
Na šta tačno mislite kada govorite o „etnofikciji“?
Bavim se sa tri evropska naroda, koji su zarad svog etnocentrizma u 20. veku doživeli slom: Španci, Nemci te Srbi, u kombinaciji s Crnogorcima, Albancima i Hrvatima. Pripadnike prvih triju naroda slikam dvojako, kao krvnike i kao žrtve. Treba još da napišem roman o Španskom građanskom ratu i o NATO- bombardovanju SR Jugoslavije. Kada bi petoknjižje bilo okončano, nadam se da bi to objasnilo eventualne nepoznanice u vezi sa mojim delom i da će kontekst biti potpuno razumljiv. Ili možda ipak ne: volim ja nesporazume.
Da li ste u pregovorima oko prevoda nekog od tih romana na slovenački?
Koliko sam shvatio, trenutno se na slovenački prevode „Beograđanke“. Prvo je trebalo da bude objavljen „Šnit“ (koji tematizuje Zemun u doba NDH, op. aut.), ali su umesto toga prevedeni i izašli „Mediterani“. Voleo bih da se prevede i „Šnit“ stoga što mislim da bi ovdašnji čitaoci razumeli takav pristup istoriji. Slovenija je odavno avangardna, i to ne samo u kontekstu Jugoslavije: ovde su rođeni čitavi alternativni umetnički pravci. U mladosti sam mnogo slušao slovenačku avangardnu, alternativnu muziku. Čini mi se da bi me u nekom pogledu ljudi ovde bolje razumeli nego kod kuće. Jeste prevod uvek „samo“ prevod i na neki način manje vredan od originala. Ali recepcija u Sloveniji meni je uvek važna.
Autor: Ana Jurc
Izvor: MMC TV Slovenija
Foto: rtvslo.si
Autor: Igor Marojević
