Intervju sa Kejt Kvin: Istorijskih romana nikad dosta
„Panoramsko razgledanje ili luda zabava – odlučite sami!“, glasi tekst oglasa privatne čarter kompanije Fan flajts iz grada Karlsbad u Kaliforniji. Iako priznaje da nije veliki ljubitelj letenja, autorka Kejt Kvin se prilikom rezervacije leta ipak odlučila za adrenalinsku avanturu dvokrilcem sa otvorenim kokpitom iz 1929. godine, a sve to u ime istraživanja za najnoviji roman.
Kada je pilot odvojio avion od zemlje, konačno joj se pružila prilika da oseti istu vrstu uzbuđenja kakvu oseća njena junakinja Nina Markova tokom letačkih misija u Drugom svetskom ratu. Nakon detinjstva provedenog u sibirskoj divljini Nina se pridružuje čuvenom sovjetskom bombarderskom puku Noćne veštice, sastavljenom isključivo od žena. Kvinova kaže da su je prilikom prikupljanja materijala za „Rusalkin poljubac“ priče o Noćnim vešticama ostavile bez daha. Bila je oduševljena njihovim zapanjujućim letačkim sposobnostima i hrabrošću navigatorki koje su usred leta izlazile na krila aviona kako bi oslobodile zaglavljene bombe. „Kada sam to pročitala, pomislila sam: ’Vi niste normalne! Ovo ide pravo u knjigu!’ Ja se ne bih usudila ni da zamislim sve šta su doživele.“
Kada se malo oslobodila, Kvinova je pitala pilota da li bi mogao na trenutak da ugasi motor, što je bio trik koji su koristile Noćne veštice kako bi se pre ispuštanja svog smrtonosnog tovara nečujno približile neprijatelju. „Nipošto“, odgovorio je ovaj preneraženo. „Ne dolazi u obzir!“
Rizične bombarderske misije su samo jedno od niza uzbuđenja koja očekuju čitaoce ove vešto osmišljene priče o troje junaka koji po završetku Drugog svetskog rata kreću u potragu za Lovkinjom, ljubavnicom esesovskog oficira koja je na obali jednog poljskog jezera likvidirala šest nedužnih duša. Avijatičarka Nina, koja je za dlaku izbegla pogubljenje na jezeru, posle rata upoznaje britanskog novinara Ijana Grejema, brata jedne od Lovkinjinih žrtava, i oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da ratnu zločinku izvedu pred lice pravde.
Posle velikog uspeha romana „Alisina mreža“, takođe istorijskog trilera inspirisanog stvarnim događajima, Kejt Kvin je sa sigurnošću znala samo to da će radnja njene sledeće knjige biti ponovo smeštena u 20. vek i da će imati nekakve veze sa ratom. Kada je sasvim slučajno saznala za Herminu Braunštajner, nacističku ratnu zločinku koja je živela mirnim životom domaćice iz njujorškog Kvinsa sve dok je šezdesetih godina prošlog veka nisu raskrinkali novinari Njujork tajmsa, u njenoj glavi se „upalila lampica“. „Shvatila sam da je upravo to priča koju želim da ispričam“, kaže Kvinova. „Zapitala sam se kako bi izgledalo kada bih otkrila da neki član moje porodice krije takvu prošlost.“
Za konstruisanje tako kompleksne priče bilo joj je potrebno nekoliko različitih zapleta i nekoliko različitih likova koje bi pratila kroz različite istorijske periode. Zbog toga jednu od ključnih uloga u romanu, pored Nine i Ijana, igra i Džordan Mekbrajd, sedamnaestogodišnjakinja iz Bostona koja počinje da sumnja da njena nova maćeha, imigrantkinja iz Austrije, krije nekakvu tajnu.
„Obožavam epiloge“, objašnjava Kvin. „Ne interesuju me samo važni istorijski događaji već i ono što je usledilo. Posle Dana pobede svi su morali da pronađu način da se vrate svakodnevnom životu, ali njihovi životi više nikada nisu bili isti. Kako su živeli posle rata? Mislim da je to veoma interesantno pitanje i interesantan fenomen koji pokušavam da rasvetlim kroz svoje junake.“
Ističe da joj je ljubav prema istoriji usadila majka, diplomirana istoričarka koja ju je pred spavanje redovno zabavljala pričama o Aleksandru Makedonskom, Cezaru i drugim ličnostima iz prohujalih vremena. „Istoriju sam zavolela od malih nogu i zato mi je, kada sam i sama počela da se bavim pripovedanjem, bilo sasvim logično da teme i inspiraciju potražim u prošlosti.“ Priznaje da je oduvek najviše uvažavala majčine kritike i savete: „Ona je zastrašujuće objektivna i nikada mi ne bi progledala kroz prste samo zato što mi je majka.“
Kvinova trenutno živi u Merilendu sa dva udomljena psa (Cezarom i Kalpurnijom) i mužem, aktivnim pripadnikom američke vojne mornarice kome je dala nadimak Prekomorski gladijator. Već neko vreme vredno radi na svojoj sledećoj knjizi, čije će junakinje biti britanske dešifrerke iz Drugog svetskog rata. Roman će nositi naslov The Rose Code.
Na sreću čitalaca, autorka je sasvim sigurna da joj pisanje istorijske proze nikada neće dosaditi. „Istorijskih romana nikad dosta“, kaže sa osmehom. „Kada raspravljamo o aktuelnim problemima, često nismo u stanju da se dovoljno distanciramo. Neka teme su jednostavno suviše osetljive, ili sporne, ili zapaljive... Sagledavajući ih kroz prizmu prošlosti, mi pružamo sebi šansu da prema njima zauzmemo smireniji i objektivniji stav. Tako preispitivanje onoga što bismo inače smatrali suviše tužnim, bolnim ili uvredljivim postaje manje traumatično.“
Autor: Alis Keri
Izvor: bookpage.com
Prevod: Jelena Tanasković
Kada se malo oslobodila, Kvinova je pitala pilota da li bi mogao na trenutak da ugasi motor, što je bio trik koji su koristile Noćne veštice kako bi se pre ispuštanja svog smrtonosnog tovara nečujno približile neprijatelju. „Nipošto“, odgovorio je ovaj preneraženo. „Ne dolazi u obzir!“
Rizične bombarderske misije su samo jedno od niza uzbuđenja koja očekuju čitaoce ove vešto osmišljene priče o troje junaka koji po završetku Drugog svetskog rata kreću u potragu za Lovkinjom, ljubavnicom esesovskog oficira koja je na obali jednog poljskog jezera likvidirala šest nedužnih duša. Avijatičarka Nina, koja je za dlaku izbegla pogubljenje na jezeru, posle rata upoznaje britanskog novinara Ijana Grejema, brata jedne od Lovkinjinih žrtava, i oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da ratnu zločinku izvedu pred lice pravde.
Posle velikog uspeha romana „Alisina mreža“, takođe istorijskog trilera inspirisanog stvarnim događajima, Kejt Kvin je sa sigurnošću znala samo to da će radnja njene sledeće knjige biti ponovo smeštena u 20. vek i da će imati nekakve veze sa ratom. Kada je sasvim slučajno saznala za Herminu Braunštajner, nacističku ratnu zločinku koja je živela mirnim životom domaćice iz njujorškog Kvinsa sve dok je šezdesetih godina prošlog veka nisu raskrinkali novinari Njujork tajmsa, u njenoj glavi se „upalila lampica“. „Shvatila sam da je upravo to priča koju želim da ispričam“, kaže Kvinova. „Zapitala sam se kako bi izgledalo kada bih otkrila da neki član moje porodice krije takvu prošlost.“
Za konstruisanje tako kompleksne priče bilo joj je potrebno nekoliko različitih zapleta i nekoliko različitih likova koje bi pratila kroz različite istorijske periode. Zbog toga jednu od ključnih uloga u romanu, pored Nine i Ijana, igra i Džordan Mekbrajd, sedamnaestogodišnjakinja iz Bostona koja počinje da sumnja da njena nova maćeha, imigrantkinja iz Austrije, krije nekakvu tajnu.
„Obožavam epiloge“, objašnjava Kvin. „Ne interesuju me samo važni istorijski događaji već i ono što je usledilo. Posle Dana pobede svi su morali da pronađu način da se vrate svakodnevnom životu, ali njihovi životi više nikada nisu bili isti. Kako su živeli posle rata? Mislim da je to veoma interesantno pitanje i interesantan fenomen koji pokušavam da rasvetlim kroz svoje junake.“
Ističe da joj je ljubav prema istoriji usadila majka, diplomirana istoričarka koja ju je pred spavanje redovno zabavljala pričama o Aleksandru Makedonskom, Cezaru i drugim ličnostima iz prohujalih vremena. „Istoriju sam zavolela od malih nogu i zato mi je, kada sam i sama počela da se bavim pripovedanjem, bilo sasvim logično da teme i inspiraciju potražim u prošlosti.“ Priznaje da je oduvek najviše uvažavala majčine kritike i savete: „Ona je zastrašujuće objektivna i nikada mi ne bi progledala kroz prste samo zato što mi je majka.“
Kvinova trenutno živi u Merilendu sa dva udomljena psa (Cezarom i Kalpurnijom) i mužem, aktivnim pripadnikom američke vojne mornarice kome je dala nadimak Prekomorski gladijator. Već neko vreme vredno radi na svojoj sledećoj knjizi, čije će junakinje biti britanske dešifrerke iz Drugog svetskog rata. Roman će nositi naslov The Rose Code.
Na sreću čitalaca, autorka je sasvim sigurna da joj pisanje istorijske proze nikada neće dosaditi. „Istorijskih romana nikad dosta“, kaže sa osmehom. „Kada raspravljamo o aktuelnim problemima, često nismo u stanju da se dovoljno distanciramo. Neka teme su jednostavno suviše osetljive, ili sporne, ili zapaljive... Sagledavajući ih kroz prizmu prošlosti, mi pružamo sebi šansu da prema njima zauzmemo smireniji i objektivniji stav. Tako preispitivanje onoga što bismo inače smatrali suviše tužnim, bolnim ili uvredljivim postaje manje traumatično.“
Autor: Alis Keri
Izvor: bookpage.com
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: Kejt Kvin
