Intervju sa Kejt Morton o romanu „Časovničareva kći“
Kejt Morton je autorka bestselera Njujork Tajmsa, a romanom „Kuća na jezeru“ postigla je veliki međunarodni uspeh. Njena najnovnija knjiga „Časovničareva kći“ je bogat, očaravajući roman koji nam donosi priču o ljubavnoj aferi i misterioznom ubistvu čije posledice osećaju i kasnije generacije. Radnja je smeštena u Englesku, i odvija se od druge polovine 19. veka pa do današnjeg dana.
Sara Rataro je razgovarala sa autorkom i pružila nam uvid u to kako je Kejt Morton stvorila „Časovničarevu kći“.
Kako ste uspeli da ispletete različite narativne tokove sa takvom lakoćom i bez ijedne greške? Kako pišete i razvijate svoje romane?
Napisala sam roman „Časovničareva kći“ drugačije od bilo kog prethodnog romana. Kada je reč o prošlosti, pisala sam svako poglavlje istim redom kako se nalazi i u krajnjoj verziji knjige; međutim, ovog puta, želela sam da se struktura romana oslanja na tematsko istraživanje vremena. Bilo mi je veoma važno da od početka pokažem na koji način se vreme menjalo na istom mestu. Od početka sam znala da će roman sadržati određen broj kratkih vinjeta – uvida u živote različitih stanovnika Birčvud Manora, kuće u srcu romana – usko povezanih pripovedanjem u prvom licu. Prvo sam napisala istorijske vinjete tako da kada sam stigla do pisanja priče Berdi Bel, ja sam, baš kao i ona, bila svesna svih likova tokom vremena. Kako sam istovremeno pisala umetnute delove sadašnjosti, mogla sam lakše da uklopim srebrne niti koje su ih povezivale.
Jedna od glavnih tema je sećanje, sa značenjem korena identiteta i kao početna tačka nečijeg života. Koji deo sećanje igra u vašem radu? Da li smatrate da je to neophodan instrument da shvatimo gde smo danas krenuli?
Sećanje igra centralnu ulogu u mom pisanju jer sam fascinirana povezanošću prošlosti i sadašnjosti i sećanje je jedno od najvažnijih (i svakako najličnijih) načina na koji se mi, kao ljudska bića, povezujemo sa svojom prošlošću. O shvatanju gde idemo danas, meni se čini da je sećanje – kako individualno tako i kolektivno – imperativ. Sećanje, razmatranje i shvatanje da ono što je prošlo je jedini najbolji metod koji imamo da naslutimo budućnost i donesemo dobre odluke u pravom trenutku.
Kako se rodila vaša strast prema pisanju i kada ste odlučili da je pretvorite u profesiju?
Počela sam kao čitalac. Majka me je naučila da čitam pre nego što sam krenula u školu i od trenutka kada sam shvatila da su ove crne tačke na belim papirima, u stvari, hodnici kroz koje mogu da skliznem u druge svetove, ja sam se upecala. Čitala sam halapljivo i požrtvovano i bila sam u potrazi za povratkom tog osećanja potpune uronjenosti u neki svet, pa sam počela i sama da pišem. Studirala sam pozorište pre nego što sam se okrenula pisanju, ali onoga trenutka kada sam sela i započela sa pisanjem, znala sam da sam pronašla ono čemu me je svaki aspekt mog života vodio. Nastavila bih da pišem čak i da to nije moja profesija. To je osnovni način kroz koji osećam, razumem i cenim ovaj svet.
Junaci vašeg romana su likovi i predmeti: fotografija, skica, dragi kamen. Kako ste baš njih izabrali? Da li su oni delovi legendi koje su vas inspirisale?
Mnogo mi je drago da tako mislite. Uvek u svojim romanima o kućama razmišljam kao da su likovi i drago mi je što ste to primetili. Moja majka je bila prodavačica antikviteta i umetnica dok sam odrastala, tako da je kuća mog detinjstva bila prepuna skica, fotografija i zanimljivih, prašnjavih starih predmeta. Od kada mogu da se setim, bila sam svesna – i fascinirana – prethodnim životima koje su predmeti imali pre nego što su došli kod nas. Kao pisca, takvi predmeti me neverovatno inspirišu.
Postojalo je vreme kada su pisci imali važnu ulogu u društvu, podstičući razumevanje društva kroz svoje misli i ideje. Kakvu ulogu mi, kao pisci, danas imamo? Šta moramo uvek da imamo na umu?
Roman je oblik komunikacije koji leži između umova dvoje ljudi – pisca i čitaoca – koji se spajaju tokom vremena i prostora kako bi stvorili jedinstvenu verziju priče. Na takav način, romani imaju tu moć, čak i kada ih pročita veliki broj ljudi, da stvore intimnu vezu svaki put. Mislim da je jedna od najvećih prednosti ove forme ta što je pisac u stanju da podeli svoje misli i ideje na način koji je ličan, kroz ispričanu priču, bez ikakve potrebe da održi predavanje o tome.
Izvor: blog.hpb.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
Kako ste uspeli da ispletete različite narativne tokove sa takvom lakoćom i bez ijedne greške? Kako pišete i razvijate svoje romane?
Napisala sam roman „Časovničareva kći“ drugačije od bilo kog prethodnog romana. Kada je reč o prošlosti, pisala sam svako poglavlje istim redom kako se nalazi i u krajnjoj verziji knjige; međutim, ovog puta, želela sam da se struktura romana oslanja na tematsko istraživanje vremena. Bilo mi je veoma važno da od početka pokažem na koji način se vreme menjalo na istom mestu. Od početka sam znala da će roman sadržati određen broj kratkih vinjeta – uvida u živote različitih stanovnika Birčvud Manora, kuće u srcu romana – usko povezanih pripovedanjem u prvom licu. Prvo sam napisala istorijske vinjete tako da kada sam stigla do pisanja priče Berdi Bel, ja sam, baš kao i ona, bila svesna svih likova tokom vremena. Kako sam istovremeno pisala umetnute delove sadašnjosti, mogla sam lakše da uklopim srebrne niti koje su ih povezivale.
Jedna od glavnih tema je sećanje, sa značenjem korena identiteta i kao početna tačka nečijeg života. Koji deo sećanje igra u vašem radu? Da li smatrate da je to neophodan instrument da shvatimo gde smo danas krenuli?
Sećanje igra centralnu ulogu u mom pisanju jer sam fascinirana povezanošću prošlosti i sadašnjosti i sećanje je jedno od najvažnijih (i svakako najličnijih) načina na koji se mi, kao ljudska bića, povezujemo sa svojom prošlošću. O shvatanju gde idemo danas, meni se čini da je sećanje – kako individualno tako i kolektivno – imperativ. Sećanje, razmatranje i shvatanje da ono što je prošlo je jedini najbolji metod koji imamo da naslutimo budućnost i donesemo dobre odluke u pravom trenutku.
Kako se rodila vaša strast prema pisanju i kada ste odlučili da je pretvorite u profesiju?
Počela sam kao čitalac. Majka me je naučila da čitam pre nego što sam krenula u školu i od trenutka kada sam shvatila da su ove crne tačke na belim papirima, u stvari, hodnici kroz koje mogu da skliznem u druge svetove, ja sam se upecala. Čitala sam halapljivo i požrtvovano i bila sam u potrazi za povratkom tog osećanja potpune uronjenosti u neki svet, pa sam počela i sama da pišem. Studirala sam pozorište pre nego što sam se okrenula pisanju, ali onoga trenutka kada sam sela i započela sa pisanjem, znala sam da sam pronašla ono čemu me je svaki aspekt mog života vodio. Nastavila bih da pišem čak i da to nije moja profesija. To je osnovni način kroz koji osećam, razumem i cenim ovaj svet.
Junaci vašeg romana su likovi i predmeti: fotografija, skica, dragi kamen. Kako ste baš njih izabrali? Da li su oni delovi legendi koje su vas inspirisale?
Mnogo mi je drago da tako mislite. Uvek u svojim romanima o kućama razmišljam kao da su likovi i drago mi je što ste to primetili. Moja majka je bila prodavačica antikviteta i umetnica dok sam odrastala, tako da je kuća mog detinjstva bila prepuna skica, fotografija i zanimljivih, prašnjavih starih predmeta. Od kada mogu da se setim, bila sam svesna – i fascinirana – prethodnim životima koje su predmeti imali pre nego što su došli kod nas. Kao pisca, takvi predmeti me neverovatno inspirišu.
Postojalo je vreme kada su pisci imali važnu ulogu u društvu, podstičući razumevanje društva kroz svoje misli i ideje. Kakvu ulogu mi, kao pisci, danas imamo? Šta moramo uvek da imamo na umu?
Roman je oblik komunikacije koji leži između umova dvoje ljudi – pisca i čitaoca – koji se spajaju tokom vremena i prostora kako bi stvorili jedinstvenu verziju priče. Na takav način, romani imaju tu moć, čak i kada ih pročita veliki broj ljudi, da stvore intimnu vezu svaki put. Mislim da je jedna od najvećih prednosti ove forme ta što je pisac u stanju da podeli svoje misli i ideje na način koji je ličan, kroz ispričanu priču, bez ikakve potrebe da održi predavanje o tome.
Izvor: blog.hpb.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
