Kao velika obožavateljka Kolin Huver, pročitala sam roman „9. novembar“ pre nego što se našao u prodaji i mogu samo ovo da vam kažem: NIKAKO GA NE SMETE PROPUSTITI!!! Kolinine jedinstvene romanse, prepoznatljivi smisao za humor, stil i kreativnost čine je jednim od vodećih predstavnika žanra. Bilo je pravo zadovoljstvo razgovarati s autorkom o njenoj najnovijoj knjizi.

Počinjemo razgovor o tvojoj knjizi uz čašu vina...

U mojoj vinskoj čaši je pepsi-kola. Nemoj nikome da kažeš. Za mene je to vrhunac ekstravagancije. [Smeh.]

Dakle, „9. novembar“. Oduševljena sam. Mislim da je to tvoja najbolja knjiga do sada.

Hvala. Zaista se ponosim ovom knjigom.

Krenimo od početka. Šta te je inspirisalo da je napišeš?

Ideja za priču počela je da mi se vrzma u glavi još kada sam pisala prvi roman, ali tada nisam imala dovoljno vremena da je razradim pa sam samo zapisala nekoliko rečenica na parčetu papira, kao neku vrstu podsetnika za kasnije. Ispostavilo se da „kasnije“ znači „nekoliko godina kasnije“, pa je prošle godine konačno došao red i na ovu knjigu. Zaista se ne sećam da li me je inspirisalo nešto konkretno ili mi se u početku jednostavno svidela ideja o datumu u naslovu. Tokom protekle tri godine uglavnom sam razmišljala o mogućim scenarijima i s vremena na vreme beležila te ideje. Znala sam da želim da se moji junaci sreću samo jednom godišnje. Znala sam da želim da „kliknu“ već prilikom prvog susreta, da odmah osete bliskost kakva postoji između ljudi koji se dugo poznaju. Ali osim toga, uopšte nisam bila sigurna u kom pravcu će se priča razvijati. Za mene to nije ništa neuobičajeno. O priči obično počinjem ozbiljno da razmišljam tek kada sednem da pišem i bolje se upoznam sa junacima. Moram priznati da me je ovog puta krajnji rezultat zaista iznenadio. Moja prvobitna namera je bila da napišem toplu i duhovitu knjigu, ali priča se u jednom trenutku jednostavno otela kontroli i shvatila sam da ne bi trebalo da joj pružam otpor. Nimalo se ne kajem zbog toga.

Možeš li mi nešto reći o samom procesu nastanka knjige?

Za razliku od većine mojih knjiga, sve je išlo prilično glatko. Mislim da je pomoglo što sam imala dovoljno vremena da razmislim o čemu želim da pišem pre nego što sam se bacila na posao. Kada sam sela za tastaturu, već sam imala utisak da odlično poznajem Bena i Falon, tako da mi nije bilo teško da razvijem njihove likove. Poglavlja svojih romana nikada do sada nisam pisala određenim redom, ali u ovom slučaju taj proces se odvijao pravolinijski, od prvog do poslednjeg. Kada završim sa pisanjem, obično se vraćam na početak kako bih ispravila greške i doterala tekst. Ovog puta sam tačno znala šta treba da uradim, a to se veoma retko dešava.