Kažu da novih priča nema i da je sve već odavno napisano. Možda je tako, ali prizma kroz koju Levi posmatra svet (delimično sastavljena od francuske kulture, njegovog rada u Crvenom krstu, porodice i prijatelja) zaista je jedinstvena. Niko ne može da ispriča „levijevsku“ priču onako kako to radi Mark Levi.

Kako dolazite do ideja za romane?

Ideje dolaze iz svakodnevnog života, jer život je maštovitiji od mene. Volim da gledam i slušam, volim da posmatram svet oko sebe. Čak i sitnica može da se pretvori u ideju. Ali sama ideja nije odmah priča, a možda nikada to ne postane. Dugo živim okružen svojim likovima, dok se njihovi karakteri razvijaju i zaplet dobija oblik. Kada završim istraživanje – kada mogu da odgovorim na pitanje „Šta zapravo želim da kažem ovom pričom?“ – tada sam spreman da krenem na to putovanje.

Od svih knjiga koje ste napisali, koja Vam je omiljena i zašto?

Ne verujem da imam omiljenu, sve su različite. Pri pisanju svake od njih uložio sam svestan napor da se ne ograničim na jedan žanr i da nikada ne ispričam istu priču dvaput. Zaista mi pričinjava zadovoljstvo da svaku knjigu započnem sa potpunim osećajem novog početka – bilo da je u pitanju komedija, triler, saga ili avanturistički roman. To je magija moga posla, putovanje na različite kontinente reči. Svaka knjiga za mene predstavlja način da istražim nove horizonte – i još ima mnogo teritorija koje tek treba da istražim... Svaki roman je prilika za susret sa novim likovima koji će, do kraja, postati prijatelji.

Kako objašnjavate svetsku popularnost svojih knjiga?

Zaista ne znam i ne želim da znam. Nisam dovoljno zainteresovan za samog sebe. Recimo da nikada nisam pomišljao da ću biti uspešan. Imao sam neverovatnu sreću, ali sam i mnogo radio da bih to zaslužio. Jer ne postoji čudotvorni recept i svaka knjiga predstavlja hiljade sati rada. Mogu vam dati reč da, pre nego što se ijedna od mojih knjiga objavi, nikada ne znam da li će pronaći publiku. Mnogo radim i nikada ne znam šta će od toga biti. Pisanje je veština. Kroz priče i likove pokušavam da prenesem vrednosti koje su prenete meni. Mnogi dele ove vrednosti, ali one nisu uvek prisutne u svakodnevnom životu.

Kada biste morali da generalizujete, mislite li da Francuzi imaju neke karakteristike (usled svoje kulture i obrazovanja) koje pisci drugih nacionalnosti možda nemaju u istoj meri?

Ne mislim. Ne verujem u granice, pogotovo u književnosti. Dok neki žele da grade zidove, pisci oslikavaju horizonte. Tamo gde kratkovidi političari žele da podele ljude zbog njihove boje, vere ili nacionalnosti – u strahu od različitosti – pisci oberučke prihvataju šarolikost sveta. Povrh toga, da biste dali konačan odgovor na ovo pitanje, morali biste savršeno poznavati sve kulture i sve knjige ikada objavljene...

Imate običaj da kažete: „Uvek mi nedostaju kada završim sa pisanjem“, misleći na likove koje stvarate. Koji Vam najviše nedostaje i zašto?

Napisao sam nastavak romana „A ako je to ipak istina“ zato što su mi mnogo nedostajali glavni junaci Loren i Artur. Na neki način mi nedostaje i Itan Daldri, jer sam prema njemu osećao najveću bliskost. Lako mogu da ga zamislim kao prijatelja.

Koje su Vaše omiljene knjige iz detinjstva?

Romani Žila Verna.

Šta biste radili danas da niste uspešan pisac?

Kada sam bio mlad, sanjao sam da postanem lekar, ali nisam bio dovoljno dobar u matematici. I moram da priznam da u toj oblasti ni do danas nisam napredovao. Volim da kuvam za prijatelje, ali to me ne čini kuvarom. Pisanje je moja strast, zato se nadam da neću morati da odgovorim na to pitanje u bliskoj budućnosti.

Možete li nam reći koji deo procesa pisanja Vam je omiljen?

Svaki deo: istraživanje, oblikovanje zapleta, razvijanje likova, provođenje vremena s njima... S druge strane, najneomiljeniji deo mi je kada je roman u procesu objavljivanja, jer sam tada veoma nervozan.

I konačno, koji savet biste dali mladim piscima?

Nikada ne razmišljajte o objavljivanju, pišite zbog slobode koju vam proces pisanja nudi.

Autor: En Makarti
Izvor: francetoday.com
Prevod: Borivoje Dožudić