Intervju sa Megan Goldin
Pre nego što je napisala svoj prvi roman, Megan Goldin je radila kao novinar za Asošijejted pres, australijski ABC, Rojters i druge medijske kuće, za koje je izveštavala o ratovima, međunarodnom terorizmu i finanskijskim krizama u Aziji i na Bliskom Istoku. Danas živi u Melburnu, gde odgaja tri sina i brine o mladuncima labradora koji se pripremaju da postanu psi vodiči.
Kako je došla na ideju da napiše „Escape Room“? Koje glumce bi volele da vidi u filmskoj adaptaciji svoje priče? Saznajte u nastavku!
Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Escape Room“?
Nekoliko stvari. Posle rođenja trećeg deteta sam prvi put u svojoj karijeri napravila jednogodišnju pauzu kako bih provela više vremena sa bebom. Kada sam odlučila da ponovo počnem da radim, otišla sam na razgovor za posao za koji sam, po mom mišljenju, bila ozbiljan kandidat. Čovek koji je obavljao intervju sve vreme je jeo grickalice i glasno mljackao dok sam se trudila da odgovorim na njegova pitanja. To je, recimo, bio jedan od događaja koji su me inspirisali kada sam pisala o iskustvima svojih junaka. Osetila sam se bespomoćno. Kada sam se kasnije prijateljicama požalila na ono što sam doživela, sve od reda su počele da mi prepričavaju jezive priče sa svojih radnih mesta. Tako sam došla na ideju da se u svom narednom romanu pozabavim temom seksizma u poslovnom okruženju. Odatle je potekla i inspiracija za priču o osveti. Svidela mi se ideja o kambeku nekoga koga je sistem ponizio.
Otprilike u to vreme mi se dogodilo i da se zaglavim u liftu. Jednog dana sam posle kupovine ušla u lift sa decom i kolicima punim namirnica. Lift je krenuo, a zatim iznenada stao i svetla su se ugasila. To je trajalo nekoliko minuta, ali bilo je mračno, hladno, i proveli smo nekoliko zastrašujućih trenutaka u skučenom prostoru. Odjednom mi je sinula ideja da radnju romana smestim u lift. Znala sam da bi taj detalj odlično poslužio svrsi. Želela sam da svoje junake zatvorim u prostor u kome će pritisak rasti kao u ekspres loncu. Lift je bio savršen izbor.
U knjizi pišete o svetu finansija u Sjedinjenim Državama. Kakvo ste istraživanje sproveli?
Iskustvo koje sam stekla tokom dugogodišnjeg rada u novinarstvu mi mnogo pomaže prilikom istraživanja. To znači da se služim svim informacijama do kojih mogu da dođem. Čitala sam knjige, novinske članke, uputstva za liftove, psihološke žurnale i sl. Pratila sam i forume na kojima pišu zaposleni u finansijskom sektoru, kao i ono što neki od njih objavljuju da društvenim mrežama. Razgovarala sam sa ljudima koji su radili u svetu finansija, a od velike koristi je bio i materijal koji sam prikupljala svih ovih godina. Na primer, u zgradi u kojoj sam nekada radila bile su smeštene i kancelarije nekoliko velikih investicionih fondova i često sam imala priliku da u liftovima i hodnicima čujem razgovore bankara i brokera. Neki od njih su čak bili moje komšije. Uglavnom pišem i istražujem u isto vreme, jer svoje romane ne planiram unapred (osim u osnovnim crtama). Priča evoluira tokom pisanja i često se dešava da napravim pauzu kako bih detaljnije istražila nešto što bi mi moglo biti od koristi. U slučaju romana „Escape Room“ proučavala sam teoriju igara, ali i neke sasvim banalne stvari poput tehničkih priručnika o bezbednosti liftova, oružju i balistici. Istraživanje je jedna od zabavnijih strana celog procesa: uvek naučim nešto novo, a pritom iskoristim priliku i da se odmorim od pisanja.
Imate li književne uzore ili bar pisce koji vas inspirišu?
Spisak pisaca kojima se divim je veoma dugačak. Otkako sam i sama počela da se bavim ovim poslom, podrobnije analiziram knjige koje čitam. Pažljivo proučavam zaplet, strukturu, likove, karaktere i ostale elemente. Čak i dok sam radila kao novinar, na pisanje sam uvek gledala kao na doživotni proces učenja i usavršavanja. Jedan od pisaca koje naročito poštujem je Džon Le Kare. Njegove knjige smatram master klasom saspensa i veoma često im se vraćam. U vreme kada sam pisala „Esacape Room“ čitala sam knjige Juvala Noe Hararija i gledala njegova predavanja na Jutjubu. Zbog njega sam počela da razmišljam o ponašanju ljudi u poslovnom okruženju kroz prizmu evolucione biologije. Radna mesta su habitus modernog čoveka i kancelarijske intrige su zapravo samo jedan vid preživljavanja najsposobnijih.
Ako bi „Escape Room“ dobio filmsku adaptaciju, koga biste želeli da vidite u glavnim ulogama?
Bliska prijateljica mi je nedavno rekla da u ulozi Vinsenta zamišlja Bredlija Kupera. Ili možda Kolin Farel, Rajan Gosling ili Džesi Ajzenberg za Sema i Džulsa. Što se glumica tiče, možda Dženifer Lorens za Silvi i možda En Hatavej ili Margo Robi za Saru Hol. Emili Blant bi mogla da bude Lusi.
Radite li na nekom novom projektu?
Da, radim na novoj knjizi. Ponovo je reč o trileru koji se bavi aktuelnim temama, ali se prilično razlikuje od „Escape Room“. Ne volim previše da otkrivam o knjigama pre nego što ih završim.
Imate li neku poruku za čitaoce?
Izuzetno su me dirnuli podrška i pozitivni komentari čitalaca, blogera i recenzenata. Očigledno je da su se roman i njegovi protagonisti mnogima svideli. Hvala svima od srca.
Izvor: heresthefuckingtwist.com
Prevod: Jelena Tanasković
Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Escape Room“?
Nekoliko stvari. Posle rođenja trećeg deteta sam prvi put u svojoj karijeri napravila jednogodišnju pauzu kako bih provela više vremena sa bebom. Kada sam odlučila da ponovo počnem da radim, otišla sam na razgovor za posao za koji sam, po mom mišljenju, bila ozbiljan kandidat. Čovek koji je obavljao intervju sve vreme je jeo grickalice i glasno mljackao dok sam se trudila da odgovorim na njegova pitanja. To je, recimo, bio jedan od događaja koji su me inspirisali kada sam pisala o iskustvima svojih junaka. Osetila sam se bespomoćno. Kada sam se kasnije prijateljicama požalila na ono što sam doživela, sve od reda su počele da mi prepričavaju jezive priče sa svojih radnih mesta. Tako sam došla na ideju da se u svom narednom romanu pozabavim temom seksizma u poslovnom okruženju. Odatle je potekla i inspiracija za priču o osveti. Svidela mi se ideja o kambeku nekoga koga je sistem ponizio.
Otprilike u to vreme mi se dogodilo i da se zaglavim u liftu. Jednog dana sam posle kupovine ušla u lift sa decom i kolicima punim namirnica. Lift je krenuo, a zatim iznenada stao i svetla su se ugasila. To je trajalo nekoliko minuta, ali bilo je mračno, hladno, i proveli smo nekoliko zastrašujućih trenutaka u skučenom prostoru. Odjednom mi je sinula ideja da radnju romana smestim u lift. Znala sam da bi taj detalj odlično poslužio svrsi. Želela sam da svoje junake zatvorim u prostor u kome će pritisak rasti kao u ekspres loncu. Lift je bio savršen izbor.
U knjizi pišete o svetu finansija u Sjedinjenim Državama. Kakvo ste istraživanje sproveli?
Iskustvo koje sam stekla tokom dugogodišnjeg rada u novinarstvu mi mnogo pomaže prilikom istraživanja. To znači da se služim svim informacijama do kojih mogu da dođem. Čitala sam knjige, novinske članke, uputstva za liftove, psihološke žurnale i sl. Pratila sam i forume na kojima pišu zaposleni u finansijskom sektoru, kao i ono što neki od njih objavljuju da društvenim mrežama. Razgovarala sam sa ljudima koji su radili u svetu finansija, a od velike koristi je bio i materijal koji sam prikupljala svih ovih godina. Na primer, u zgradi u kojoj sam nekada radila bile su smeštene i kancelarije nekoliko velikih investicionih fondova i često sam imala priliku da u liftovima i hodnicima čujem razgovore bankara i brokera. Neki od njih su čak bili moje komšije. Uglavnom pišem i istražujem u isto vreme, jer svoje romane ne planiram unapred (osim u osnovnim crtama). Priča evoluira tokom pisanja i često se dešava da napravim pauzu kako bih detaljnije istražila nešto što bi mi moglo biti od koristi. U slučaju romana „Escape Room“ proučavala sam teoriju igara, ali i neke sasvim banalne stvari poput tehničkih priručnika o bezbednosti liftova, oružju i balistici. Istraživanje je jedna od zabavnijih strana celog procesa: uvek naučim nešto novo, a pritom iskoristim priliku i da se odmorim od pisanja.
Imate li književne uzore ili bar pisce koji vas inspirišu?
Spisak pisaca kojima se divim je veoma dugačak. Otkako sam i sama počela da se bavim ovim poslom, podrobnije analiziram knjige koje čitam. Pažljivo proučavam zaplet, strukturu, likove, karaktere i ostale elemente. Čak i dok sam radila kao novinar, na pisanje sam uvek gledala kao na doživotni proces učenja i usavršavanja. Jedan od pisaca koje naročito poštujem je Džon Le Kare. Njegove knjige smatram master klasom saspensa i veoma često im se vraćam. U vreme kada sam pisala „Esacape Room“ čitala sam knjige Juvala Noe Hararija i gledala njegova predavanja na Jutjubu. Zbog njega sam počela da razmišljam o ponašanju ljudi u poslovnom okruženju kroz prizmu evolucione biologije. Radna mesta su habitus modernog čoveka i kancelarijske intrige su zapravo samo jedan vid preživljavanja najsposobnijih.
Ako bi „Escape Room“ dobio filmsku adaptaciju, koga biste želeli da vidite u glavnim ulogama?
Bliska prijateljica mi je nedavno rekla da u ulozi Vinsenta zamišlja Bredlija Kupera. Ili možda Kolin Farel, Rajan Gosling ili Džesi Ajzenberg za Sema i Džulsa. Što se glumica tiče, možda Dženifer Lorens za Silvi i možda En Hatavej ili Margo Robi za Saru Hol. Emili Blant bi mogla da bude Lusi.
Radite li na nekom novom projektu?
Da, radim na novoj knjizi. Ponovo je reč o trileru koji se bavi aktuelnim temama, ali se prilično razlikuje od „Escape Room“. Ne volim previše da otkrivam o knjigama pre nego što ih završim.
Imate li neku poruku za čitaoce?
Izuzetno su me dirnuli podrška i pozitivni komentari čitalaca, blogera i recenzenata. Očigledno je da su se roman i njegovi protagonisti mnogima svideli. Hvala svima od srca.
Izvor: heresthefuckingtwist.com
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: Megan Goldin
