Intervju sa Melani Bendžamin, autorkom „Gospodarice 'Rica'“
Danas razgovaramo sa Melani Bendžamin, autorkom romana „Avijatičareva žena“, bestselera Njujork Tajmsa. Izašla je njena nova knjiga, „Gospodarica 'Rica'“, napeta i neizvesna ljubavna priča koja se odvija u legendarnom hotelu „Ric“ za vreme Drugog svetskog rata.
Primetila sam da se u nekoliko knjiga bavite filmovima i 1920-im godinama. Šta vas kod ove teme i ovog vremenskog perioda toliko inspiriše?
Ako bih mogla da putujem kroz vreme, definitivno bih se vratila u dvadesete godine 20. veka. Mnogo mi se dopada taj period; sviđa mi se što su žene bile slobodne i želele da uživaju u životu, da žive po svom. Sviđa mi se moda – haljine sa visokim strukom i frizure na paž. Sviđa mi se pozitivan stav. Sve je bilo u začetku – mjuzikli na Brodveju, filmska industrija, književni časopisi poput Njujorkera. Šta bih dala da sam bila tamo kada je sve, a naročito umetnost, delovalo sjajno i novo i kada su žene prvi put iskusile slobodu.
Pročitala sam kako ste rekli da su informacije o pravim Ozelovima oskudne. Kako ste osmislili njihov odnos? Da li ste planirali da bude buran ili vas je tako usmerilo pisanje?
Zaista postoji veoma malo informacija o njima, ali sve upućuju na to da je njihov brak bio problematičan. Naravno, to je poslastica za pisca. Znala sam da Blanš, kao Amerikanka, nije isto kao Klod doživljavala to što on ima ljubavnicu – jer je on, kao Francuz, verovao kako to nema veze sa njegovim brakom. Zbog toga se njihov odnos pokvario. Pored toga, bili su dve veoma različite osobe čija je veza počela strastveno i dramatično pa sam razmišljala o tome da li brak može da opravda tako grandiozan, izuzetan početak. Taj deo priče sam izmislila. A zatim sam zamislila kako bi se brak pun velikih uspona i padova odvijao u ratu, kada je bilo opasno čuvati tajne jer je to moglo nekome da ugrozi ili spasi život. Sve se to izmešalo sa onim što sam želela da istražim o njihovom braku.
A šta je sa likom egipatskog princa Dž’Alija? Da li o njemu postoji više informacija? Da li je na kraju pronašao ženu iste veroispovesti, kao što je rekao Blanš da će morati?
Jedino mesto gde sam videla da se Dž’Ali pominje je knjiga o Blanš koju je napisao njen rođak, na osnovu njihovih međusobnih razgovora. Druga knjiga koja sadrži informacije o Ozelovima se za većinu informacija oslanja na rođakovu knjigu. Na to mislim kada kažem da se malo zna o Ozelovima. Ne znam šta se desilo sa Dž’Alijem.
Kako su se Lili i Blanš spojile? Da su danas žive, da li mislite da bi njihov odnos bio drugačiji?
Na osnovu toga kako sam zamislila njihove likove, smatram da je Lili predstavljala izazov za Blanš. Blanš je tada bilo potrebno da se spusti na zemlju; poneli su je lakoća i glamur života u „Ricu“, ali i uloga nesrećne žrtve u sopstvenom braku. To je bio krug: pila bi i družila se sa bogatima i slavnima u „Ricu“, a zatim bi pobegla da kazni svog muža, pa bi se vratila i sve bi počelo ispočetka. Kada je upoznala Lili, o kojoj se takođe vrlo malo zna iz pisanih izvora o Blanš, to je bio poziv na otrežnjenje. Ona nije bila bogata ni slavna, život je posvetila borbi protiv fašizma. Lili je naterala Blanš da nađe viši cilj u životu. Da vidi šta se dešava izvan „Rica“. Mislim da bi njihov odnos bio isti u bilo kom istorijskom periodu. Svakome je potreban neko poput Lili; prijatelj koji nas iskreno doživljava i govori nam istinu. Koji nas tera da budemo bolji.
Ako bi Blanš iz vašeg romana mogla da pruži neki bračni savet, kako bi on glasio?
Nikada se nemojte udati za Francuza! Ozbiljno, koliko god da su se Ozelovi voleli, mislim da bi Blanš, pa i Klod, priznali da je teško prebroditi kulturološke razlike.
Stekla sam utisak da u knjizi postoje još dva glavna lika, veoma realistično opisana. To su „Ric“ i rat. Da li mislite da su i druga lepa mesta pretrpela užase kao i „Ric“?
Apsolutno. Čitav Pariz je pretrpeo užase. Sve najbolje hotele su okupirali Nemci; „Ric“ je bio jedini gde se dozvoljavalo naplaćivanje soba, zato je bio tako intrigantan. I naravno, svi znamo za Luvr, kako je narod pokušao da sačuva umetnička dela od nacista sakrivajući ih pre pada Pariza. Mnogi restorani, poput „Maksima“, bili su otvoreni samo za naciste. Svakodnevni život se drastično izmenio čak i za ljude koji nisu strahovali da će završiti u koncentracionom logoru. Građani su morali da čekaju u redovima za hranu jer su većinu dobijali Nemci. Nacisti su mnogo materijala namenili za svoju ratnu mašineriju, pa je retko ko imao automobil, gume za bicikl su se večito krpile, a čak se ni đonovi cipela nisu popravljali jer je guma bila plenjena. Zbog toga su po završetku rata svi imali drvene đonove. Imena ulica su bila na nemačkom, ne na francuskom.
Koko Šanel je u ovoj knjizi prikazana kao negativac. Tek nedavno sam saznala za njene veze sa nacistima. Šta mislite, zašto joj je javnost to oprostila?
Za mene je misterija kako je izbegla odmazdu koju su doživele druge žene, bilo da su svojevoljno ili na silu, sarađivale sa okupatorom. Tokom prvih dana oslobođenja građani su se okrenuli jedni protiv drugih, pa su ženama na koje se sumnjalo da su spavale sa neprijateljem glave obrijane, na primer. Čini mi se da je ona otišla tik pred pad Pariza, pa nije bila tamo tokom prvih dana oslobođenja. A kada se vratila, saveznicima je otvorila vrata „Šanela“ i poklanjala im je bočice parfema da nose svojim ženama; na taj način je kupila njihovu zaštitu. A možda je bila samo simbol Pariza protiv koga građani nisu mogli da se okrenu. Drugi umetnici koji su navodno sarađivali sa okupatorom – poput Morisa Ševalijea, čiji je jedini zločin što je nastupao pred nacistima – bili su nepoželjni posle rata. A Koko Šanel je ipak bila prihvaćena.
Izvor: mnmaloney.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
Primetila sam da se u nekoliko knjiga bavite filmovima i 1920-im godinama. Šta vas kod ove teme i ovog vremenskog perioda toliko inspiriše?
Ako bih mogla da putujem kroz vreme, definitivno bih se vratila u dvadesete godine 20. veka. Mnogo mi se dopada taj period; sviđa mi se što su žene bile slobodne i želele da uživaju u životu, da žive po svom. Sviđa mi se moda – haljine sa visokim strukom i frizure na paž. Sviđa mi se pozitivan stav. Sve je bilo u začetku – mjuzikli na Brodveju, filmska industrija, književni časopisi poput Njujorkera. Šta bih dala da sam bila tamo kada je sve, a naročito umetnost, delovalo sjajno i novo i kada su žene prvi put iskusile slobodu.
Pročitala sam kako ste rekli da su informacije o pravim Ozelovima oskudne. Kako ste osmislili njihov odnos? Da li ste planirali da bude buran ili vas je tako usmerilo pisanje?
Zaista postoji veoma malo informacija o njima, ali sve upućuju na to da je njihov brak bio problematičan. Naravno, to je poslastica za pisca. Znala sam da Blanš, kao Amerikanka, nije isto kao Klod doživljavala to što on ima ljubavnicu – jer je on, kao Francuz, verovao kako to nema veze sa njegovim brakom. Zbog toga se njihov odnos pokvario. Pored toga, bili su dve veoma različite osobe čija je veza počela strastveno i dramatično pa sam razmišljala o tome da li brak može da opravda tako grandiozan, izuzetan početak. Taj deo priče sam izmislila. A zatim sam zamislila kako bi se brak pun velikih uspona i padova odvijao u ratu, kada je bilo opasno čuvati tajne jer je to moglo nekome da ugrozi ili spasi život. Sve se to izmešalo sa onim što sam želela da istražim o njihovom braku.
A šta je sa likom egipatskog princa Dž’Alija? Da li o njemu postoji više informacija? Da li je na kraju pronašao ženu iste veroispovesti, kao što je rekao Blanš da će morati?
Jedino mesto gde sam videla da se Dž’Ali pominje je knjiga o Blanš koju je napisao njen rođak, na osnovu njihovih međusobnih razgovora. Druga knjiga koja sadrži informacije o Ozelovima se za većinu informacija oslanja na rođakovu knjigu. Na to mislim kada kažem da se malo zna o Ozelovima. Ne znam šta se desilo sa Dž’Alijem.
Kako su se Lili i Blanš spojile? Da su danas žive, da li mislite da bi njihov odnos bio drugačiji?
Na osnovu toga kako sam zamislila njihove likove, smatram da je Lili predstavljala izazov za Blanš. Blanš je tada bilo potrebno da se spusti na zemlju; poneli su je lakoća i glamur života u „Ricu“, ali i uloga nesrećne žrtve u sopstvenom braku. To je bio krug: pila bi i družila se sa bogatima i slavnima u „Ricu“, a zatim bi pobegla da kazni svog muža, pa bi se vratila i sve bi počelo ispočetka. Kada je upoznala Lili, o kojoj se takođe vrlo malo zna iz pisanih izvora o Blanš, to je bio poziv na otrežnjenje. Ona nije bila bogata ni slavna, život je posvetila borbi protiv fašizma. Lili je naterala Blanš da nađe viši cilj u životu. Da vidi šta se dešava izvan „Rica“. Mislim da bi njihov odnos bio isti u bilo kom istorijskom periodu. Svakome je potreban neko poput Lili; prijatelj koji nas iskreno doživljava i govori nam istinu. Koji nas tera da budemo bolji.
Ako bi Blanš iz vašeg romana mogla da pruži neki bračni savet, kako bi on glasio?
Nikada se nemojte udati za Francuza! Ozbiljno, koliko god da su se Ozelovi voleli, mislim da bi Blanš, pa i Klod, priznali da je teško prebroditi kulturološke razlike.
Stekla sam utisak da u knjizi postoje još dva glavna lika, veoma realistično opisana. To su „Ric“ i rat. Da li mislite da su i druga lepa mesta pretrpela užase kao i „Ric“?
Apsolutno. Čitav Pariz je pretrpeo užase. Sve najbolje hotele su okupirali Nemci; „Ric“ je bio jedini gde se dozvoljavalo naplaćivanje soba, zato je bio tako intrigantan. I naravno, svi znamo za Luvr, kako je narod pokušao da sačuva umetnička dela od nacista sakrivajući ih pre pada Pariza. Mnogi restorani, poput „Maksima“, bili su otvoreni samo za naciste. Svakodnevni život se drastično izmenio čak i za ljude koji nisu strahovali da će završiti u koncentracionom logoru. Građani su morali da čekaju u redovima za hranu jer su većinu dobijali Nemci. Nacisti su mnogo materijala namenili za svoju ratnu mašineriju, pa je retko ko imao automobil, gume za bicikl su se večito krpile, a čak se ni đonovi cipela nisu popravljali jer je guma bila plenjena. Zbog toga su po završetku rata svi imali drvene đonove. Imena ulica su bila na nemačkom, ne na francuskom.
Koko Šanel je u ovoj knjizi prikazana kao negativac. Tek nedavno sam saznala za njene veze sa nacistima. Šta mislite, zašto joj je javnost to oprostila?
Za mene je misterija kako je izbegla odmazdu koju su doživele druge žene, bilo da su svojevoljno ili na silu, sarađivale sa okupatorom. Tokom prvih dana oslobođenja građani su se okrenuli jedni protiv drugih, pa su ženama na koje se sumnjalo da su spavale sa neprijateljem glave obrijane, na primer. Čini mi se da je ona otišla tik pred pad Pariza, pa nije bila tamo tokom prvih dana oslobođenja. A kada se vratila, saveznicima je otvorila vrata „Šanela“ i poklanjala im je bočice parfema da nose svojim ženama; na taj način je kupila njihovu zaštitu. A možda je bila samo simbol Pariza protiv koga građani nisu mogli da se okrenu. Drugi umetnici koji su navodno sarađivali sa okupatorom – poput Morisa Ševalijea, čiji je jedini zločin što je nastupao pred nacistima – bili su nepoželjni posle rata. A Koko Šanel je ipak bila prihvaćena.
Izvor: mnmaloney.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
Autor: Melani Bendžamin
