Intervju sa Metjuom Denisonom o kraljici Elizabeti II
Metju Denison, pisac nekoliko nagrađivanih biografija značajnih istorijskih ličnosti, autor je i knjige „Kraljica“, biografije kraljice Elizabete II.
Kako ste odlučili da napišete biografiju kraljice Elizabete II?
Uoči kraljičinog Platinumskog jubileja, prvog u britanskoj istoriji, želeo sam da saznam da li je moguće napraviti procenu kraljičine vladavine monarhijom i da proslavim njen uspeh očuvanja monarhije kroz sedam decenija.
Moja osećanja prema monarhiji veoma liče na ona koja su pre 70 godina pripisana kraljevskom komentatoru Ričardu Dimblbiju: osećam romantično poštovanje prema ovoj divnoj instituciji koja toliko doprinosi životu u Britaniji i širom Komonvelta.
To ne znači da je moja biografija kraljice sladunjava, sentimentalna i ulizička; nadam se da je ona uravnoteženi prikaz, bez suvišnog cinizma, koji punopravno odaje priznanje ličnosti sa značajnim moralnim autoritetom, koja je veoma poštovana širom sveta.
Šta mislite da su najčešća mišljenja i zablude o njoj?
Delimično se kraljičin uspeh ogleda u tome što je u određenoj meri ostala nepoznata. Ona je bila među najpoznatijim, ali i među najnedostižnijim ženama na svetu.
Znamo da je volela trke, korgije i prirodu, da je više volela čaršave i ćebad od jorgana, da joj je omiljeni nakit bio onaj koji joj je istorijski bio blizak, međutim, o njenim privatnim mislima i ličnim osećanjima ne znamo bukvalno ništa.
Njeno Visočanstvo je ovo namerno izvelo: tako je mogla da zastupa politiku opšte saglasnosti koju je toliko cenila, da bude kraljica svim Britancima, da bude faktor ujedinjenja, a ne raskola.
Čim bi zastupala određeno mišljenje, neko bi se okrenuo protiv nje. Zbog toga je izbegavala kontroverze i čudesno je odolela kulturi slavnih ličnosti i nametljivosti društvenih mreža, koje neizbežno unize ljude koji im se prepuste.
Međutim, kao proizvod ove anonimnosti postoje mnoge zablude o kraljici: da je ona bila hladna, povučena, ozbiljna. Naprotiv, ona je bila nežna, draga i oštroumna.
Pošto je bila u obavezi da čita državne spise koje joj je Parlament dostavljao svakog dana njene vladavine, znala je veoma mnogo o životima običnih ljudi, o njihovim brigama, zebnjama i nadama.
Kako ste odlučili da napišete biografiju kraljice Elizabete II?
Uoči kraljičinog Platinumskog jubileja, prvog u britanskoj istoriji, želeo sam da saznam da li je moguće napraviti procenu kraljičine vladavine monarhijom i da proslavim njen uspeh očuvanja monarhije kroz sedam decenija.
Moja osećanja prema monarhiji veoma liče na ona koja su pre 70 godina pripisana kraljevskom komentatoru Ričardu Dimblbiju: osećam romantično poštovanje prema ovoj divnoj instituciji koja toliko doprinosi životu u Britaniji i širom Komonvelta.
To ne znači da je moja biografija kraljice sladunjava, sentimentalna i ulizička; nadam se da je ona uravnoteženi prikaz, bez suvišnog cinizma, koji punopravno odaje priznanje ličnosti sa značajnim moralnim autoritetom, koja je veoma poštovana širom sveta.
Šta mislite da su najčešća mišljenja i zablude o njoj?
Delimično se kraljičin uspeh ogleda u tome što je u određenoj meri ostala nepoznata. Ona je bila među najpoznatijim, ali i među najnedostižnijim ženama na svetu.
Znamo da je volela trke, korgije i prirodu, da je više volela čaršave i ćebad od jorgana, da joj je omiljeni nakit bio onaj koji joj je istorijski bio blizak, međutim, o njenim privatnim mislima i ličnim osećanjima ne znamo bukvalno ništa.
Njeno Visočanstvo je ovo namerno izvelo: tako je mogla da zastupa politiku opšte saglasnosti koju je toliko cenila, da bude kraljica svim Britancima, da bude faktor ujedinjenja, a ne raskola.
Čim bi zastupala određeno mišljenje, neko bi se okrenuo protiv nje. Zbog toga je izbegavala kontroverze i čudesno je odolela kulturi slavnih ličnosti i nametljivosti društvenih mreža, koje neizbežno unize ljude koji im se prepuste.
Međutim, kao proizvod ove anonimnosti postoje mnoge zablude o kraljici: da je ona bila hladna, povučena, ozbiljna. Naprotiv, ona je bila nežna, draga i oštroumna.
Pošto je bila u obavezi da čita državne spise koje joj je Parlament dostavljao svakog dana njene vladavine, znala je veoma mnogo o životima običnih ljudi, o njihovim brigama, zebnjama i nadama.
Kako ste istraživali njen život i da li Vas je neko saznanje naročito iznenadilo?
Kada istražujete život jedne od najpoznatijih i najstarijih osoba na svetu, problem je u odabiru dostupnih informacija. Ponekad su sećanja ljudi nepouzdana; ponekad, nesvesno ili nenamerno, ljudi ispričaju nešto zaista divno.
Zato sam pričao sa ljudima; čitao sam pisma i dnevnike; pročitao sam neverovatan broj novina, počev od 1920-ih; gledao sam sate i sate filmskog materijala, takođe počevši od vesti iz tog perioda; proučavao sam slike i skulpture, foto-portrete i odeću; čitao sam memoare političara i državnika, službenika, juvelira, dvorjana, krojača, vojnika i farmera.
I postavljao sam pitanja, mnogo pitanja svakome s kim sam se susreo, čak i ako je njihov susret sa kraljicom trajao samo nekoliko minuta.
Najviše me je iznenadilo koliko su se trudili da kraljicu nauče da vlada poput njenog oca i dede; kao da je dobila nacrt vladavine od svojih neposrednih predaka, bez prostora za manevar – dirnulo me je u kojoj meri je ona prihvatila ova očekivanja i koliko je ostala verna porodičnim vrednostima.
U 21. veku pretpostavljamo da ljudi moraju da se iskažu, da su samovoljni i nezavisni. Kraljica je prema tome gajila skromniji pristup.
Bila je veoma samouverena kao vladar, predstavnik istorijski važnog poziva definisanog njenim krunidbenim zakletvama, ali kao čovek je bila veoma skromna; shvatala je da je sama pozicija izvanredna, a ne njena ličnost – koja je sama po sebi postala izuzetna – tako da se nije naprezala da radi stvari po svom, već je radila ono za šta je verovala da se od nje očekuje.
Njeno divljenje i poštovanje prema ocu Džordžu VI i dedi Džordžu V imali su važnu ulogu u njenom pristupu vladavini.
Po čemu mislite da će njena vladavina najviše ostati upamćena?
Kraljičina vladavina se poklopila sa periodom smanjenja globalnog uticaja Britanije: propasti Britanije kao vodeće svetske imperije.
Iako je Britanija manja i manje značajna država nego što je nekada bila, sama kraljica nije pretrpela sličnu sudbinu. Nasledila je kraljevski presto najveće monarhije u Evropi, a ostala jedini svetski monarh pomoću veoma pažljivog odnosa sa Komonveltom i drugim državama koje su je smatrale za vladara: Australijom, Novim Zelandom, Kanadom itd.
Zaslužuje da bude upamćena kao spretna državnica, koja je svoju moć koristila da održava prijateljske međunarodne odnose, ali i koja se neprestano trudila da prikaže i ovekoveči britanski prestiž.
Današnjim Britancima kraljica predstavlja kontinuitet. Na taj način, ona je elemenat jedinstva i sloge u sada vrlo raznolikoj naciji. Mnogi još nisu sigurni šta znači biti Britanac, ali shvataju da je kraljica oličenje ključnih elemenata najboljih britanskih osobina: koncepta službe i integriteta, skromnosti, osećaja za fer-plej.
Mislim da mnogi zaboravljaju da je opstanak monarhije kroz decenije ekonomskog pada nakon Drugog svetskog rata samo po sebi uspeh.
Svaka institucija u životu Britanaca – a ovo se odnosi i na mnoge druge države –trpela je usled sve većeg nepoštovanja autoriteta od 1960-ih naovamo: crkva, parlament, sudstvo, policija, oružane snage.
Ali ne i kraljica, kojoj su svuda ukazivali poštovanje. Njena praprababa, kraljica Viktorija, o kojoj sam takođe pisao, javno je izjavila da je ona „doajen među vladarima“. Elizabeti II ne bi palo na pamet da tako nešto kaže; to su za nju govorili drugi vladari.
Na čemu sada radite?
Trenutno pišem o životu Roalda Dala. Ovo će mi biti četvrta biografija književnika – pre toga sam pisao o Viti Sakvil-Vest, Beatriks Poter i Kenetu Grejemu.
Autor: Debra Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Stuart Bingham
Kada istražujete život jedne od najpoznatijih i najstarijih osoba na svetu, problem je u odabiru dostupnih informacija. Ponekad su sećanja ljudi nepouzdana; ponekad, nesvesno ili nenamerno, ljudi ispričaju nešto zaista divno.
Zato sam pričao sa ljudima; čitao sam pisma i dnevnike; pročitao sam neverovatan broj novina, počev od 1920-ih; gledao sam sate i sate filmskog materijala, takođe počevši od vesti iz tog perioda; proučavao sam slike i skulpture, foto-portrete i odeću; čitao sam memoare političara i državnika, službenika, juvelira, dvorjana, krojača, vojnika i farmera.
I postavljao sam pitanja, mnogo pitanja svakome s kim sam se susreo, čak i ako je njihov susret sa kraljicom trajao samo nekoliko minuta.
Najviše me je iznenadilo koliko su se trudili da kraljicu nauče da vlada poput njenog oca i dede; kao da je dobila nacrt vladavine od svojih neposrednih predaka, bez prostora za manevar – dirnulo me je u kojoj meri je ona prihvatila ova očekivanja i koliko je ostala verna porodičnim vrednostima.
U 21. veku pretpostavljamo da ljudi moraju da se iskažu, da su samovoljni i nezavisni. Kraljica je prema tome gajila skromniji pristup.
Bila je veoma samouverena kao vladar, predstavnik istorijski važnog poziva definisanog njenim krunidbenim zakletvama, ali kao čovek je bila veoma skromna; shvatala je da je sama pozicija izvanredna, a ne njena ličnost – koja je sama po sebi postala izuzetna – tako da se nije naprezala da radi stvari po svom, već je radila ono za šta je verovala da se od nje očekuje.
Njeno divljenje i poštovanje prema ocu Džordžu VI i dedi Džordžu V imali su važnu ulogu u njenom pristupu vladavini.
Po čemu mislite da će njena vladavina najviše ostati upamćena?
Kraljičina vladavina se poklopila sa periodom smanjenja globalnog uticaja Britanije: propasti Britanije kao vodeće svetske imperije.
Iako je Britanija manja i manje značajna država nego što je nekada bila, sama kraljica nije pretrpela sličnu sudbinu. Nasledila je kraljevski presto najveće monarhije u Evropi, a ostala jedini svetski monarh pomoću veoma pažljivog odnosa sa Komonveltom i drugim državama koje su je smatrale za vladara: Australijom, Novim Zelandom, Kanadom itd.
Zaslužuje da bude upamćena kao spretna državnica, koja je svoju moć koristila da održava prijateljske međunarodne odnose, ali i koja se neprestano trudila da prikaže i ovekoveči britanski prestiž.
Današnjim Britancima kraljica predstavlja kontinuitet. Na taj način, ona je elemenat jedinstva i sloge u sada vrlo raznolikoj naciji. Mnogi još nisu sigurni šta znači biti Britanac, ali shvataju da je kraljica oličenje ključnih elemenata najboljih britanskih osobina: koncepta službe i integriteta, skromnosti, osećaja za fer-plej.
Mislim da mnogi zaboravljaju da je opstanak monarhije kroz decenije ekonomskog pada nakon Drugog svetskog rata samo po sebi uspeh.
Svaka institucija u životu Britanaca – a ovo se odnosi i na mnoge druge države –trpela je usled sve većeg nepoštovanja autoriteta od 1960-ih naovamo: crkva, parlament, sudstvo, policija, oružane snage.
Ali ne i kraljica, kojoj su svuda ukazivali poštovanje. Njena praprababa, kraljica Viktorija, o kojoj sam takođe pisao, javno je izjavila da je ona „doajen među vladarima“. Elizabeti II ne bi palo na pamet da tako nešto kaže; to su za nju govorili drugi vladari.
Na čemu sada radite?
Trenutno pišem o životu Roalda Dala. Ovo će mi biti četvrta biografija književnika – pre toga sam pisao o Viti Sakvil-Vest, Beatriks Poter i Kenetu Grejemu.
Autor: Debra Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Stuart Bingham
Autor: Metju Denison
