Intervju sa Milanom Vidojevićem, autorom romana „Princ i fantom“
Posle deset publicističkih knjiga koje su vam donele status vodećeg srpskog eksperta za novi svetski poredak, objavili ste svoj prvi roman „Princ i fantom“ u kome otkrivate tajnu zbog koje je princ Đorđe Karađorđević morao biti uklonjen. Koliko mi danas zapravo znamo o svojoj istoriji?
Znamo manje nego što bi trebalo. Žrtve smo, ne i jedini u svetu, manipulacije istorijom. Istorija je naučna disciplina koja jako teško čuva svoj integritet. Falsifikuje se od vremena drevnog Egipta do naših dana. U Egiptu su brisali imena nepodobnih faraona sa spomenika i iz hramova, kao što je to bio slučaj sa Ahenatenom. Tako je i danas sa našom savremenom istorijom. Istorija Srbije koja je sada „u upotrebi“ pisana je u vreme Tita i prepuna je istorijskih neistina i manipulacija. Nije mi jasno zašto se to ne ispravlja.
Da li postoje dve istorije – javna i tajna?
Naravno. „Javna“ istorija je izmišljena, dopisana i prilagođena dnevno političkim potrebama. To je svetski fenomen. Prava istorija, „tajna“ istorija bi drastično promenila našu percepciju i više ništa ne bi bilo kao što je sada, kada bi se saznala. Mene to privlači, iako nisam istoričar po struci i trudim se da ono što saznam iznesem u svojim knjigama.
Odakle interesovanje za sudbinu princa Đorđa Karađorđevića?
Mislim da smo se kao narod i kao država ogrešili o naše dinastije, i Karađorđeviće i Obrenoviće. To su bili naši vladari, i u dobru i u zlu, i poštovanje naroda prema tradiciji mora da postoji. Bez samopoštovanja nema velikih naroda. Neprimereni su maniri praviti se ravnodušnim prema tuđim pravima a zaboravlja se da Srbija treba da bude primer u regulisanju imovinskih prava dinastije Karađorđević, kako bi tu obavezu imale i ostale bivše republike Jugoslavije, a sada nezavisne države. Očigledno, tragična sudbina Karađorđevića nastavlja se i danas. Princ Đorđe Karađorđević je deo te tragične sudbine jedne dinastije, tačnije jedne porodice. Svakog pisca, pa i mene, privlače tragične ličnosti jer njihov život je „roman koji se sam piše.“
U romanu se istorija i ezoterija prepliću. Da li je ambijent duševne bolnice u Toponici kod Niša u kojoj je smešten nesuđeni srpski kralj predstavljao idealan ambijent o dinastičkom obračunu, o magijskom i okultnom uticaju na ljude i istoriju?
Duševna bolnica u mom romanu je metafora za Evropu u kojoj besni Drugi svetski rat. U prvom planu romana nije dinastički obračun, radnja se dešava 1941.godine, kad obračuna više nije bilo. Nesrećni Đorđe je u Toponici bio zatočen od 1926.godine, i pravo je čudo da je sačuvao zdrav razum. To je moja poenta, a princ se prihvatio neverovatnog zadatka, želi da otkrije „fantoma“ koji u bolnici ubija bolesnike. Ezoterija je dimenzija koja će tek u nastavku ovog romana dobiti centralno mesto u životu mog junaka, koji postaje zamajac zbivanja kojih nije ni svestan.
Znamo manje nego što bi trebalo. Žrtve smo, ne i jedini u svetu, manipulacije istorijom. Istorija je naučna disciplina koja jako teško čuva svoj integritet. Falsifikuje se od vremena drevnog Egipta do naših dana. U Egiptu su brisali imena nepodobnih faraona sa spomenika i iz hramova, kao što je to bio slučaj sa Ahenatenom. Tako je i danas sa našom savremenom istorijom. Istorija Srbije koja je sada „u upotrebi“ pisana je u vreme Tita i prepuna je istorijskih neistina i manipulacija. Nije mi jasno zašto se to ne ispravlja.
Da li postoje dve istorije – javna i tajna?
Naravno. „Javna“ istorija je izmišljena, dopisana i prilagođena dnevno političkim potrebama. To je svetski fenomen. Prava istorija, „tajna“ istorija bi drastično promenila našu percepciju i više ništa ne bi bilo kao što je sada, kada bi se saznala. Mene to privlači, iako nisam istoričar po struci i trudim se da ono što saznam iznesem u svojim knjigama.
Odakle interesovanje za sudbinu princa Đorđa Karađorđevića?
Mislim da smo se kao narod i kao država ogrešili o naše dinastije, i Karađorđeviće i Obrenoviće. To su bili naši vladari, i u dobru i u zlu, i poštovanje naroda prema tradiciji mora da postoji. Bez samopoštovanja nema velikih naroda. Neprimereni su maniri praviti se ravnodušnim prema tuđim pravima a zaboravlja se da Srbija treba da bude primer u regulisanju imovinskih prava dinastije Karađorđević, kako bi tu obavezu imale i ostale bivše republike Jugoslavije, a sada nezavisne države. Očigledno, tragična sudbina Karađorđevića nastavlja se i danas. Princ Đorđe Karađorđević je deo te tragične sudbine jedne dinastije, tačnije jedne porodice. Svakog pisca, pa i mene, privlače tragične ličnosti jer njihov život je „roman koji se sam piše.“
U romanu se istorija i ezoterija prepliću. Da li je ambijent duševne bolnice u Toponici kod Niša u kojoj je smešten nesuđeni srpski kralj predstavljao idealan ambijent o dinastičkom obračunu, o magijskom i okultnom uticaju na ljude i istoriju?
Duševna bolnica u mom romanu je metafora za Evropu u kojoj besni Drugi svetski rat. U prvom planu romana nije dinastički obračun, radnja se dešava 1941.godine, kad obračuna više nije bilo. Nesrećni Đorđe je u Toponici bio zatočen od 1926.godine, i pravo je čudo da je sačuvao zdrav razum. To je moja poenta, a princ se prihvatio neverovatnog zadatka, želi da otkrije „fantoma“ koji u bolnici ubija bolesnike. Ezoterija je dimenzija koja će tek u nastavku ovog romana dobiti centralno mesto u životu mog junaka, koji postaje zamajac zbivanja kojih nije ni svestan.
Kad smo kod ezoterije i igre brojeva, pada u oči da je princ Đorđe abdicirao 27. marta 1909. godine, istog datuma 1941. godine još jednom će srpska istorija XX veka promeniti tok. Da li je to slučajnost?
Jeste interesantan sinhronicitet ali ne bih mogao da kažem da je to neko isplanirao, mada je 27. mart 1941. godine pao na dan pomračenja Sunca pa je, u ezoterijskom smislu, propast onog što se započelo tog dana bila sigurna. Mogu samo da kažem da su dva člana dinastije Karađorđević na te datume doživela svoje gorke trenutke, pric Đorđe 1909. godine a regent princ Pavle 1941. godine. Bili su izigrani od veštijih i mračnijih igrača.
Ako pogledamo u „Politikinu“ arhivu, videćemo da je Prestolonaslednik Đorđe bio vatreni protivnik aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine i da je čak u toku demonstracija spalio austrougarsku zastavu. Da li je uklonjen zato što je hteo rat sa Austrougarskom?
Mislim da nije želeo rat sa Austrougarskom, uostalom prestolonaslednik o tome ne može da odlučuje. Bio je temperamentan, mlad čovek, nacionalista, i njegov intervju je u Evropi sigurno izazvao nelagodnost. Kako je moguće, pitao je, da Evropa to dozvoljava i ne reaguje. Zamerio je i Rusiji na mlakom i neodlučnom stavu. Neverovatno kako ta situacija podseća na današnja zbivanja. Na ono što se dešava Srbima i Srbiji niko ne raguje u Evropi, sem deklarativnih izjava koje su obično praznoslovlje, a naše oklevanje da se sami pozabavimo rešenjem naših problema je alibi koji je Evropi potreban da ovo radi bez griže savesti.
Ili su moćna tajna društva imala svoje interese da se nasledni red dinastije Karađorđević promeni?
Ne znam na koja tajna društva mislite, ima ih mnogo. Sa ove distance, cilj je bio postignut, Austrougarska je bila moćna i velika država tog doba, sumnjam da im je prestolonaslednik Srbije bio ozbiljan problem koji su morali da rešavaju „dinastičkim prevratom.“
Zašto kažete da živimo u istorijskom hologramu?
Zato što je ovo civilizacija bazirana na laži i prevari. To su glavne oznake svetske politike u proteklom veku, i sadašnjem vremenu. Ovo je civilizacija u kojoj se „strvinari“ otimaju o lešinu „slobodnog čoveka,“ koji nezaustavljivo, ponovo, postaje rob, a živi u iluziji da je u posedu „sloboda“ koje samo treba da instrumentalizuje i svet će postati idilično mesto u kome će on biti srećan.
Odakle toliko interesovanje čitalaca za teorije zavere?
Otud što smo žrtve „prakse zavere“ i ljudi to instinktivno isećaju. Interesovanje za ove teme proističe iz straha i to je prvi nivo čovekove samoodbrane od mračnog novog svetskog poretka.
Koliko su ezoterija i politika povezani?
Neraskidivo su povezani. Ezoterija je nevidljivi fluid, pokretač mnogih istorijskih dešavanja, ona je i „začin“ sadašnje svetske politike, pitanje je samo koliko zaista „magovi“ znaju šta rade.
A ezoterija i Karađorđevići?
Naravno, šta je tu neobično? Kraljevska vlast je božanskog karaktera, nema vlasti bez duhovne „dubine.“ Određena znanja se prenose tim linijama, ona su uglavnom ezoterijska, to je jedna od poluga vrhovne vlasti u proteklih nekoliko hiljada godina. Karađorđevići nisu izuzetak.
Da li se vraćanjem posmrtnih ostataka Karađorđevića konačno zatvara jedan istorijski krug?
Da, to je dobro i za porodicu Karađorđević i za Srbiju. I oni i mi na ovaj način otplaćujemo nešto od „starih dugova.“ Drago mi je što se to, napokon, desilo.
Autor: Gordana Radisavljević – Jočić
Izvor: ONA magazin
Jeste interesantan sinhronicitet ali ne bih mogao da kažem da je to neko isplanirao, mada je 27. mart 1941. godine pao na dan pomračenja Sunca pa je, u ezoterijskom smislu, propast onog što se započelo tog dana bila sigurna. Mogu samo da kažem da su dva člana dinastije Karađorđević na te datume doživela svoje gorke trenutke, pric Đorđe 1909. godine a regent princ Pavle 1941. godine. Bili su izigrani od veštijih i mračnijih igrača.
Ako pogledamo u „Politikinu“ arhivu, videćemo da je Prestolonaslednik Đorđe bio vatreni protivnik aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine i da je čak u toku demonstracija spalio austrougarsku zastavu. Da li je uklonjen zato što je hteo rat sa Austrougarskom?
Mislim da nije želeo rat sa Austrougarskom, uostalom prestolonaslednik o tome ne može da odlučuje. Bio je temperamentan, mlad čovek, nacionalista, i njegov intervju je u Evropi sigurno izazvao nelagodnost. Kako je moguće, pitao je, da Evropa to dozvoljava i ne reaguje. Zamerio je i Rusiji na mlakom i neodlučnom stavu. Neverovatno kako ta situacija podseća na današnja zbivanja. Na ono što se dešava Srbima i Srbiji niko ne raguje u Evropi, sem deklarativnih izjava koje su obično praznoslovlje, a naše oklevanje da se sami pozabavimo rešenjem naših problema je alibi koji je Evropi potreban da ovo radi bez griže savesti.
Ili su moćna tajna društva imala svoje interese da se nasledni red dinastije Karađorđević promeni?
Ne znam na koja tajna društva mislite, ima ih mnogo. Sa ove distance, cilj je bio postignut, Austrougarska je bila moćna i velika država tog doba, sumnjam da im je prestolonaslednik Srbije bio ozbiljan problem koji su morali da rešavaju „dinastičkim prevratom.“
Zašto kažete da živimo u istorijskom hologramu?
Zato što je ovo civilizacija bazirana na laži i prevari. To su glavne oznake svetske politike u proteklom veku, i sadašnjem vremenu. Ovo je civilizacija u kojoj se „strvinari“ otimaju o lešinu „slobodnog čoveka,“ koji nezaustavljivo, ponovo, postaje rob, a živi u iluziji da je u posedu „sloboda“ koje samo treba da instrumentalizuje i svet će postati idilično mesto u kome će on biti srećan.
Odakle toliko interesovanje čitalaca za teorije zavere?
Otud što smo žrtve „prakse zavere“ i ljudi to instinktivno isećaju. Interesovanje za ove teme proističe iz straha i to je prvi nivo čovekove samoodbrane od mračnog novog svetskog poretka.
Koliko su ezoterija i politika povezani?
Neraskidivo su povezani. Ezoterija je nevidljivi fluid, pokretač mnogih istorijskih dešavanja, ona je i „začin“ sadašnje svetske politike, pitanje je samo koliko zaista „magovi“ znaju šta rade.
A ezoterija i Karađorđevići?
Naravno, šta je tu neobično? Kraljevska vlast je božanskog karaktera, nema vlasti bez duhovne „dubine.“ Određena znanja se prenose tim linijama, ona su uglavnom ezoterijska, to je jedna od poluga vrhovne vlasti u proteklih nekoliko hiljada godina. Karađorđevići nisu izuzetak.
Da li se vraćanjem posmrtnih ostataka Karađorđevića konačno zatvara jedan istorijski krug?
Da, to je dobro i za porodicu Karađorđević i za Srbiju. I oni i mi na ovaj način otplaćujemo nešto od „starih dugova.“ Drago mi je što se to, napokon, desilo.
Autor: Gordana Radisavljević – Jočić
Izvor: ONA magazin
Autor: Milan Vidojević
