Razgovarali smo sa spisateljicom Min Đin Li o njenoj inspiraciji za roman.

Pisanje i karijera

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Pačinko“?

Kada sam imala 19 godina, na fakultetu sam bila na predavanju američkog misionara koji je radio sa korejsko-japanskom zajednicom u Osaki. Bila sam dirnuta pričom koju je ispričao o dečaku koga su maltretirali. Naposletku, nisam mnogo pisala o ovom detetu, ali način na koji su se ophodili prema njemu me je podstakao da naučim više o ovom delu istorije i o pričama njegovog sveta.

Priča obuhvata mnogo generacija i porodica tokom nekoliko decenija. Kako ste odlučili gde da započnete i završite priču?

Isprva sam napisala roman pod nazivom „Otadžbina“, koji se prvenstveno odnosio na jednu generaciju, ali nije bio baš dobar. Dok sam živela u Japanu shvatila sam da poslednju generaciju ne možemo razumeti ako ne znamo priče o njenom poreklu, pa sam morala da se vratim i napišem drugu knjigu. Završila sam „Pačinko“ 1989. i tada sam prvi put saznala o korejsko-japanskom narodu.

Pročitala sam da ste živeli u Tokiju četiri godine dok ste istraživali za „Pačinko“. Koji su najvažniji zaključci koji su dospeli u knjigu?

Kroz intervjue koje sam vodila sa tim ljudima shvatila sam da korejsko-japanski narod na sebe ne gleda kao na pasivne žrtve prema kojima istorija nije bila blagonaklona. Više su na sebe gledali kao na obične ljude. Hteli su da ih doživljavaju kao normalne i da se ophode prema njima kao sebi ravnima. Odbijali su lake kategorizacije i oduševili su me na mnogo načina svojom skromnošću, marljivošću i odlučnošću.

Jedna od omiljenih stvari kod istorijske fikcije mi je što pored priče, čitalac nešto i nauči. Da li ste sa namerom hteli da obrazujete čitaoce po pitanju života Korejaca u Japanu tokom i posle rata ili je to više nusproizvod priče koju ste želeli da ispričate?

Studirala sam istoriju i volim je kao naučnu disciplinu, ali sam želela da napišem roman u kome je istorija više u pozadini, a ne u prvom planu, i kada sam se jednom skoncentrisala na ljude, istorija je legla na pravo mesto. Mnogi ljudi nemaju moć da direktno odgovore na istoriju; umesto toga, većina ljudi živi i radi oko istorijskih događaja.

„Pačinko“ je dobio mnoge pohvale (s pravom!). Koji je najupečatljiviji ili najdirljiviji odgovor koji ste dobili?

Zapanjila me je velikodušnost čitalaca širom sveta. Predsednik Svetske banke i američki ambasador u Japanu su poslali dirljive poruke o knjizi, što me je iznenadilo. Povrh svega, dobila sam divna pisma od mnogo raznih čitalaca širom sveta. Nikada nisam mislila da ću imati toliko pametnih i divnih čitalaca. Veoma sam zahvalna svakom od njih.

Koje savete biste dali drugim ambicioznim spisateljicama?

Mislim da je nemoguće dobro pisati ako ne čitate najbolje knjige. Pazim šta čitam i kako čitam. Cenim dobre knjige,i sve vreme čitam ono o čemu ne znam, jer želim da se unapređujem.

Koja je poslednja knjiga koju ste pročitali u dahu?

Volim zbirku eseja Aleksa Čija, „How to Write an Autobiographical Novel“. On može predivno da piše i fikciju i publicistiku.

Izvor: girlsnightinclub.com
Prevod: Đorđe Radusin