Intervju sa Miomirom Petrovićem u Danasu
Miomir Petrović, autor romana „Bakarni bubnjevi“ koji se našao među 15 potencijalnih dobitnika NIN-ove nagrade
Pravi umetnici ne poznaju partijsku disciplinu
Pravi umetnici ne poznaju partijsku disciplinu
Deseti roman Miomira Petrovića, „Bakarni bubnjevi“ u izdanju Lagune, predstavljen na minulom Sajmu knjiga, već je stekao poštovaoce među intelektualno radoznalim čitaocima, a upravo je ušao i u uži izbor za NIN-ovu nagradu, među 14 drugih romana.
Karakterističnim neobaroknim rukopisom, Petrović vešto gradi trilerski zaplet u kome se prepliću alternativna istorija Beograda, zavere tajnih društava i mračna budućnost prestonice. I u ovom delu, autor „Persijskog ogledala“ i „Lisičjeg ludila“ eksperimentiše sa žanrovima u rasponu od poetske proze do horora, podstičući čitaoce da kao i njegovi junaci tragaju za sopstvenim identitetom i smislom u vremenu u kome su mnoge vrednosti obesmišljene.
- Prisustvo mitskih matrica nije tako teško otkriti u mojim knjigama. Mit je, kao termin, u savremenoj civilizaciji izuzetno nepopularan, a budući da se inače u životu bavim nepopularnim stvarima pretvarajući ih u popularne, interesovanje za mit dođe kao sasvim prirodan izbor. Verujem u nevidljive svetove. Mitske matrice jesu odraz jednog nevidljivog i nepojamnog sveta i samim tim verujem u snagu mita. Osećam se kao misionar čija je dužnost da određene slojeve nesvesnog, kolektivnog pamćenja i kulturološkog obrasca održavam živim kroz veoma modernu formu. Problem sa recepcijom mita u savremenom umetničkom delu je ideološke, a ne estetske prirode. Glavni kritizeri prošlog političkog perioda u kome smo živeli vezuju mit sa nazadnim, arhajskim, superkonzervativnim. Ono što oni nažalost ne vide, a ja i te kako vidim, jeste da neminovno i oni sami proizvode nove mitske obrasce, jer svaka epoha pokušava da dokaže svoju vrednost time što pronalazi nukleuse te iste vrednosti u prošlosti svoje zajednice. Mitološko je, dakle, neminovno u svakoj od svih mogućih sadašnjosti.
l U novom romanu pišete i o uličnim sukobima u Beogradu u neodređenoj budućnosti. Plašite li se svojih vizija?
- Kada sam pisao „Bakarne bubnjeve“ nisam mogao da pretpostavim da će se budućnost, predstavljena u romanu, tako brzo poistovetiti sa realnošću. To je roman o borbama antiglobalista i globalista, levih i desnih, borba uličnih grupa u futurističkom Beogradu gde se neprestano sudaraju paravojske s košmarno različitim vrednostima i metodama borbe. Ovaj roman jeste jedna apokaliptična vizija naše sredine i ostaje mi da se nadam da će biti samo vizija i da neće prerasti u realnost.
l U „Bakarnim bubnjevima“, kao i u romanu „Lisičje ludilo“, iznosite stavove o stvarnosti u Srbiji i to činite na suptilan način. Danas su kod nas prilično uvažavani pisci čiji je rukopis angažovan.
- Oduvek sam imao odijum prema otvorenom, brutalnom angažmanu u književnosti. Svaka književnost je angažovana u trenutku u kome nastaje jer je drama o kojoj pisac priča uslovljena spoljnim okolnostima. Kada logoraši u Aušvicu izvode koncert klasične muzike, samom činjenicom u kojim okolnostima taj koncert nastaje, čini izvođenje Baha ili Betovena angažovanim. Ja sam uvek za neki suptilniji, subverzivniji angažman u rasponu od Džojsa pa sve do Kucija. Dakle, za transpoziciju umesto feljtonizma.
l Da li književnost ili umetnost uopšte mora biti bezopasna da bi bila prihvaćena u savremenom potrošačkom društvu?
- To je individualna potreba na koje potrošačko društvo ne vrši nikakav uticaj. Da bi bio slobodan, a čovek tome teži, rešenje traži ili u uslovima u kojima živi ili u samom sebi. Svaki umetnik nužno opominje i u tome je njegova angažovanost. Kad nema opomene - nema ni umetnosti. Dužnost umetnika je da postavlja neprijatna pitanja, a dužnost političara je da daje prijatne odgovore. U tome se nepobitno razlikuju umetnost i politika. Pravi umetnici ne poznaju partijsku disciplinu, oni se ne mogu naći na listama partija, a što su autentičniji, kao umetnici, to je površnije njihovo političko angažovanje. I to su naučili svi oni inteligenti šefovi stranaka u ovoj sredini. Umetnik ne ume da bude poslušan.
Onlajn pisac
Prema sajtu LiteraLog, Miomir Petrović je jedan od retkih domaćih pisaca koji svoja dela i aktivnosti promoviše na internetu. Ima svoju stranicu na Vikipediji, sajt, blog na veb stranici Lagune, a putem grupa na Fejsbuku autor redovno informiše fanove o promocijama i drugim događajima. Njegovi poštovaoci mogu da pročitaju i odlomke iz najnovijeg romana na Fejsbuku. - Onlajn komunikacija omogućava direktan razgovor sa čitaocima i prepoznavanje, da kažemo, „ciljne grupe“. Putem onlajn prezentacije pisac može da oseti koliko je i kakvo interesovanje za to što radi i da dobije povratnu informaciju koja može ili ne mora da utiče na stvaranje sledeće prozne celine, ali koja se mora registrovati, kaže Miomir Petrović.
AUTOR: MAJA VUKADINOVIĆ
Izvor: Danas
Karakterističnim neobaroknim rukopisom, Petrović vešto gradi trilerski zaplet u kome se prepliću alternativna istorija Beograda, zavere tajnih društava i mračna budućnost prestonice. I u ovom delu, autor „Persijskog ogledala“ i „Lisičjeg ludila“ eksperimentiše sa žanrovima u rasponu od poetske proze do horora, podstičući čitaoce da kao i njegovi junaci tragaju za sopstvenim identitetom i smislom u vremenu u kome su mnoge vrednosti obesmišljene.
- Prisustvo mitskih matrica nije tako teško otkriti u mojim knjigama. Mit je, kao termin, u savremenoj civilizaciji izuzetno nepopularan, a budući da se inače u životu bavim nepopularnim stvarima pretvarajući ih u popularne, interesovanje za mit dođe kao sasvim prirodan izbor. Verujem u nevidljive svetove. Mitske matrice jesu odraz jednog nevidljivog i nepojamnog sveta i samim tim verujem u snagu mita. Osećam se kao misionar čija je dužnost da određene slojeve nesvesnog, kolektivnog pamćenja i kulturološkog obrasca održavam živim kroz veoma modernu formu. Problem sa recepcijom mita u savremenom umetničkom delu je ideološke, a ne estetske prirode. Glavni kritizeri prošlog političkog perioda u kome smo živeli vezuju mit sa nazadnim, arhajskim, superkonzervativnim. Ono što oni nažalost ne vide, a ja i te kako vidim, jeste da neminovno i oni sami proizvode nove mitske obrasce, jer svaka epoha pokušava da dokaže svoju vrednost time što pronalazi nukleuse te iste vrednosti u prošlosti svoje zajednice. Mitološko je, dakle, neminovno u svakoj od svih mogućih sadašnjosti.
l U novom romanu pišete i o uličnim sukobima u Beogradu u neodređenoj budućnosti. Plašite li se svojih vizija?
- Kada sam pisao „Bakarne bubnjeve“ nisam mogao da pretpostavim da će se budućnost, predstavljena u romanu, tako brzo poistovetiti sa realnošću. To je roman o borbama antiglobalista i globalista, levih i desnih, borba uličnih grupa u futurističkom Beogradu gde se neprestano sudaraju paravojske s košmarno različitim vrednostima i metodama borbe. Ovaj roman jeste jedna apokaliptična vizija naše sredine i ostaje mi da se nadam da će biti samo vizija i da neće prerasti u realnost.
l U „Bakarnim bubnjevima“, kao i u romanu „Lisičje ludilo“, iznosite stavove o stvarnosti u Srbiji i to činite na suptilan način. Danas su kod nas prilično uvažavani pisci čiji je rukopis angažovan.
- Oduvek sam imao odijum prema otvorenom, brutalnom angažmanu u književnosti. Svaka književnost je angažovana u trenutku u kome nastaje jer je drama o kojoj pisac priča uslovljena spoljnim okolnostima. Kada logoraši u Aušvicu izvode koncert klasične muzike, samom činjenicom u kojim okolnostima taj koncert nastaje, čini izvođenje Baha ili Betovena angažovanim. Ja sam uvek za neki suptilniji, subverzivniji angažman u rasponu od Džojsa pa sve do Kucija. Dakle, za transpoziciju umesto feljtonizma.
l Da li književnost ili umetnost uopšte mora biti bezopasna da bi bila prihvaćena u savremenom potrošačkom društvu?
- To je individualna potreba na koje potrošačko društvo ne vrši nikakav uticaj. Da bi bio slobodan, a čovek tome teži, rešenje traži ili u uslovima u kojima živi ili u samom sebi. Svaki umetnik nužno opominje i u tome je njegova angažovanost. Kad nema opomene - nema ni umetnosti. Dužnost umetnika je da postavlja neprijatna pitanja, a dužnost političara je da daje prijatne odgovore. U tome se nepobitno razlikuju umetnost i politika. Pravi umetnici ne poznaju partijsku disciplinu, oni se ne mogu naći na listama partija, a što su autentičniji, kao umetnici, to je površnije njihovo političko angažovanje. I to su naučili svi oni inteligenti šefovi stranaka u ovoj sredini. Umetnik ne ume da bude poslušan.
Onlajn pisac
Prema sajtu LiteraLog, Miomir Petrović je jedan od retkih domaćih pisaca koji svoja dela i aktivnosti promoviše na internetu. Ima svoju stranicu na Vikipediji, sajt, blog na veb stranici Lagune, a putem grupa na Fejsbuku autor redovno informiše fanove o promocijama i drugim događajima. Njegovi poštovaoci mogu da pročitaju i odlomke iz najnovijeg romana na Fejsbuku. - Onlajn komunikacija omogućava direktan razgovor sa čitaocima i prepoznavanje, da kažemo, „ciljne grupe“. Putem onlajn prezentacije pisac može da oseti koliko je i kakvo interesovanje za to što radi i da dobije povratnu informaciju koja može ili ne mora da utiče na stvaranje sledeće prozne celine, ali koja se mora registrovati, kaže Miomir Petrović.
AUTOR: MAJA VUKADINOVIĆ
Izvor: Danas
Autor: Miomir Petrović
