Nakon 20 godina kultni antiratni bestseler Nebojše Jovanovića „Idemo na Zagreb“ dobio je novi život u izdanju Lagune. Napisan je bez ustezanja ili ulepšavanja u obliku dnevnika, dopunjen delovima pisama, zasnovan na autorovim ličnim doživljajima sa terena. Ovaj specifičan osvrt sa srpske strane fronta vredno je svedočanstvo o ratnim ciljevima i pogubnom, tragičnom karakteru takvih sukoba. Zato i ne čudi što je svojom autentičnošću pobrao brojne pohvale i kritike i čitalaca.

Autor kaže da je ova knjiga bila njegov dug jednoj generaciji ljudi kojoj i sam pripada, koja je srećno odrastala u jednoj velikoj zemlji koju smo kao generacija prokockali i gledali kako na različite načine nestaje pred našim očima.

„Gajim posebne emocije prema ovoj knjizi, ne samo zbog toga što je mi je prva nego zbog toga što sam ’morao’ da je napišem. O drugim temama ljudi mogu, moraju ili ne moraju da napišu knjigu, ja sam jedne noći pre 25 godina ustao iz kreveta i na belom papiru, rukom i penkalom, počeo da pišem ovo što danas zovemo ’Idemo na Zagreb’. Svi ljudi od ukusa, koji služe istini, prepoznali su vrednost toga što sam započeo da pišem penkalom te noći pre 25 godina. Knjigu su posle napadali ljudi koji ne služe istini, koji su imali razloga da je zbog nečega mrze, a voleli su je iskreni i istinoljubivi čitaoci, jednako na svim prostorima bivše Jugoslavije i zapravo su time pokazali da se ljudi ne dele po nacijama (kao što nas neprestano uveravaju) već po tome ko služi istini i pravdi, a ko laži i zlatnom teletu. U kontekstu ovoga, sasvim je logično da Laguna kao najkvalitetniji izdavač na ovim prostorima prepozna vrednost romana ’Idemo na Zagreb’ i ja sam zbog toga veoma, veoma srećan.“

Kako sa ove distance gledate na život te knjige – njeno prvo srpsko izdanje, zatim na objavljivanje u Hrvatskoj, gde je doživela čak 11 izdanja i bila prvi srpski roman u Hrvatskoj koji se bavio tom tematikom?

Ponekad sa osmehom. Ona je deo mene više nego ijedna druga knjiga koju sam napisao. Normalni i istinoljubivi čitaoci uvek će se vraćati ovom romanu, čitaće ga više puta, u njemu je građa za istoriju našeg vremena pa će je čitati i istoričari, a jezik i književna vrednost će je približavati ljudima najrazličitijeg profesionalnog profila, kao i do sada. Nijedna druga knjiga mi nije donela više radosti i više glavobolje u isto vreme. Zašto je ona do sada bila više čitana u Hrvatskoj? Možda su tamo ljudi mnogo spremniji da se suoče sa istinom, ne znam pouzdano, ali biće da je tako. Oni imaju jedan, kako se to sad popularno kaže – narativ, o svom Domovinskom ratu, koji se poprilično razlikuje od verzije rata koja je na snazi u Srbiji. Nama se taj narativ recimo ne sviđa, ali oni imaju pravo na njega, moraju da ga ižive, da ga svare kao nacija, kao što su Srbi imali pravo da ižive svoju pobedu u Prvom svetskom ratu, pa im je to neko uskratio pre nego što je stasala nova generacija, pre isteka tih čuvenih 25 godina, kao minimumom, pa im još i poništi sve te pobede. Oni vole roman „Idemo na Zagreb“, jer u njemu prepoznaju JNA u stvarnom obliku (vojsku koju su i sami služili), vide jednu njenu jedinicu koja „nikoga nije mrzela“, a morala je da ispuca svoje topove i haubice po jednom gradu koji takođe nije mrzela (zašto bi?), pod opravdanjem da mora da oslobodi opkoljene kasarne u njemu, što je i učinila, ali novi zadatak nije dobila pa se vratila kući. I to je realnost. Ljudi su bili srećni kad su krenuli da se vraćaju, pljuckajući od muke što su i do tada radili to što su morali. I to su prepoznali čitaoci u Hrvatskoj. I znali su da je to istina. Istina se ne dokazuje mnogo, ona se prepozna i – to je to. To se, doduše, razlikuje od tog njihovog narativa o Domovinskom ratu, ali je tačno i ne može da se ospori. A ljudi uvek više vole autentičnost od zvaničnih verzija koje im nameće država ili zvanična ideologija.

Gde je u romanu granica između dokumentovanog i imaginativnog i kako ste je uspostavili?

Imena svih ljudi u knjizi su drugačija od pravih imena. Svi geografski pojmovi su pod pravim imenima, do najsitnijih detalja na topografskoj karti. Sva dešavanja u knjizi su autentična i verodostojna, do najsitnijih detalja. Lične epizode mojih junaka, van ratišta, i njihov odabir, imaju delom imaginativni karakter, samo toliko da posluže vezivnom i književnom tkivu knjige.

Šta su pojedinci u ratu, kakve posledice rat ostavlja na one koji u njemu učestvuju i da li je i kako Vama književnost, odnosno iskustvo pretočeno u knjigu pomoglo da se sa nekim stvarima posle tog strašnog iskustva izborite?

Nisam bio dobrovoljac i nisam bio aktivni vojnik. Bio sam rezervista koji je već odslužio svoj vojni rok i nekoliko vojnih vežbi posle toga, i u rat sam otišao jer sam mobilisan. Za sve što sam u ratu uradio mogu svakome da pogledam u oči. Ukupno sam tamo proveo oko sedam meseci, po smenama koje su trajale po 45 dana. U romanu sam se vratio na prvih 45 dana, tačnije u detaljnijem opisu na prva 33 dana, do dana kada su ljudi počeli da ginu i kada je stvarno rat počeo. Taj psihološki prelaz iz mirnodopskog stanja i opuštenog života do vojnog poziva i neverice da ćemo stvarno završiti u nekakvom ratu osnova je razmišljanja svih mojih junaka. Kada se ceo rat na tim zapadnim prostorima završio, seo sam da pišem o tome „kako je sve to počelo“ i kako je to izgledalo među mobilisanim ljudima jednog dana krajem leta 1991. kad se obznanilo da krećemo u Hrvatsku. Niko od tih ljudi nije hteo rat ni tada ni posle, nijednog trena. Ja sam spontano progovorio u ime cele te generacije mladih ljudi koja je bukvalno morala da ide u rat, protiv svih svojih uverenja i protiv svoje volje. Kao što rat mora da se iživi, i u stomaku i u mozgu, tako mora i da se opiše. Reč je uvek lekovita, istina još više. A reč i istina, po Bibliji, zna se od koga su.

Šta današnje generacije iz Vaše knjige mogu da nauče o tadašnjem vremenu, o tom konkretnom sukobu, kakve poruke da izvuku?

Današnje generacije trebalo bi pre svega da shvate da je generaciju njihovih roditelja neko žrtvovao „zbog bolje budućnosti nekih narednih pokolenja“, ali bez osnovnog ljudskog osećaja prema samoj sudbini žrtvovanih, kao konkretnih ljudi, kao ljudi od krvi i mesa, kao ljudi koji su sami sebi svrha, a ne sredstvo u nečijim rukama, nekih konkretnih političara, koji su ih na kraju bahato žrtvovali bez ikakvog „garantnog lista“ da će neka naredna pokolenja zaista živeti bolje.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11