Intervju sa Nilom Gejmenom: novi Masterclass posvećen pripovedanju, „Dobra predskazanja“ i prednosti Tvitera
Romanopisac, autor grafičkih romana i scenarija iskreno o svojoj saradnji sa Terijem Pračetom.
Većini internet-mahera i te kako je poznat MasterClass, platforma namenjena onlajn seminarima koja omogućava običnim smrtnicima da uče od najuspešnijih i najstručnijih ljudi iz raznih oblasti. Vrhunski kuvar Tomas Keler može da vas nauči kako da napravite neki sos; Verner Hercog bi mogao da vam otkrije tajne blende na kameri. I kako je ovo društvo postajalo sve brojnije, jedno ime je počelo sve češće da se pojavljuje – većina onih koji teže da postanu pisci želeli su da uče od Nila Gejmena.
Ovaj višestruko nagrađivani pisac izbio je u prvi plan pre tri decenije, kada je objavljen njegov grafički roman „Sendmen“ – delo koje prevazilazi žanrove i koje je zauvek promenilo svet grafičkih romana. Gejmen još uvek izmiče bilo kakvim klasifikacijama, a u međuvremenu je pokorio ne samo svet stripova, već i kratku fikciju, fikciju, knjige za decu, radio, film i televiziju. Čak i oni kojima nisu poznata njegova štampana dela, znaju za filmove i televizijske serije zasnovane na njegovim izuzetno popularnim pričama, među kojima su „Zvezdana prašina“, „Koralina“ i „Američki bogovi“. A sada, Gejmen se konačno udružio sa portalom MasterClass i pokrenuo svoj prvi onlajn seminar, omogućivši i našem časopisu da zavirimo u ono što planira da radi.
Pored rada na onlajn seminaru, Gejmen vredno radi i na TV adaptaciji svog prvog romana, „Dobra predskazanja“, koji je 1990. napisao u saradnji sa nedavno preminulim Terijem Pračetom. Ovo iskustvo mu je pružilo priliku da se vrati u vreme kada je počinjao da se bavi pisanjem, zbog čega se našao u idealnoj poziciji da pripremi prave lekcije za one koji žele da krenu njegovim stopama – ili, još bolje, da prokrče sopstveni put. I dok vam MasterClass nudi neke vrlo konkretne seminare o pisanju, poput onog koji drži autor „Da Vinčijevog koda“, Den Braun, o tome kako napisati triler, ili seminara o literaturi za mlade koji drži autor serijala „Goosebumps“, R. L. Stajn – Gejmen i ovde prkosi preciznim kategorizacijama. Dakle, Gejmen nudi četiri sata posvećena suštini „pripovedanja“ – što uključuje sve trikove iz njegovog širokog arsenala, kako je sam objasnio.
Zbog čega je Vaš seminar o „pripovedanju“, a ne o „pisanju“?
Ja svakako pričam o pisanju, ali ono čime se detaljnije bavim – jer je to meni mnogo zanimljivije – jeste proces pronalaženja i građenja priče i stvaranja ubedljivih likova. Kako da od neke ideje izgradite kratku priču, kako pri pogledu na neku kratku priču odlučite da li ima dovoljno materijala da je pretvorite u roman. Verovatno je to razlog. Poznajem mnogo romanopisaca. Romanopisci su vrlo fini ljudi. Ali ja nisam romanopisac. Ja sam pripovedač koji nekad napiše roman, nekad grafički roman, ili kratku priču, a nekad piše za film ili televiziju.
Da li to znači da je na pravac u kojem ste osmislili seminar uticalo to što ste u poslednje vreme okupirani radom na TV projektu?
Razgovaramo o tome, ali dosta pričamo i o stripovima, što je meni naročito zabavno – vraćam se na neke od mojih omiljenih tema iz „Sendmena“, posebno iz „Zemlje snova“. To analiziram i objašnjavam kako se piše tekst za strip. A to su stvari koje mogu da se primene na pričanje priče i na ekranu i na stranicama grafičkog romana, na bilo koju vrstu proze. Postoje ljudi koji rade genijalne seminare o pisanju TV serije i drugim stvarima. Nisam siguran da bih ja mogao da podučavam ljude kako da pišu scenarije za televiziju, ali stvarno sam dobar u pričanju priča, tako da ću im pričati o tome.
Možete li da nam otkrijete kako izgleda plan Vašeg seminara?
Jedna od stvari koje radim – trenutno, ne onoliko koliko bih voleo – jeste da držim predavanja na Bard koledžu. Poslednjih pet-šest godina držim seminare o pisanju fantastike i adaptiranju Šekspirovih dela. Ali, u suštini, tokom godine imam najviše 25 do 26 studenata. Dakle, ono što sam želeo da uradim jeste da te seminare prenesem na ovu platformu, ali da ih izložim na malo uvrnutiji, luđi, jezgrovitiji način. Pokušavam da objasnim jednostavne stvari, stvari koje su toliko jednostavne da nam često promaknu. Takođe, pokušavam da objasnim i sve one finese, nijanse, detalje.
U kojoj ste lekciji na MasterClassu najviše uživali?
Pre nekoliko godina, 2012. ili 2013, napisao sam nešto što sam nazvao „A Calendar of Tales“ („Kalendar priča“). Na Tviteru sam postavio 12 pitanja: šta ste najčudnije videli u februaru? Šta biste voleli da možete da poklonite? A šta biste želeli da zapalite u novembru? Dobio sam na hiljade odgovora, a onda sam nakon uglavnom nasumičnog izbora, napisao kratku priču zasnovanu na svakom od njih. Napisao sam 12 kratkih priča u roku od tri dana.
I tako sam za MasterClass uzeo martovsku kratku priču iz zbirke „A Calendar of tales“, koja se odnosi na jedan trenutak iz istorije. Postavio sam pitanje: koja biste poznata osoba voleli da budete u martu? Neko je naveo En Boni, kraljicu pirata. Napisao sam divnu kratku priču o penzionisanoj kraljici pirata koja vodi miran život i niko ne zna da je nakada davno bila kraljica pirata. I ovde postavljam pitanje, u redu, ako želite da od toga napravite roman, kako ćete to da uradite? Šta ćete da uradite sa penzionisanom kraljicom pirata?
Ako bi trebalo da izaberete jednu osobu od koje biste voleli da učite na MasterClassu, ko bi to bio?
Ja sam imao mnogo sreće, jer sam kao dvadesetčetvorogodišnjak imao priliku da radim sa Terijem Pračetom, koji mi je slao svoje knjige i radne verzije rukopisa na svake dve-tri nedelje. Koristio je diskete, u to vreme smo se oslanjali na te nepouzdane spravice. Dakle, on bi mi poslao disketu, na njoj bi bilo u proseku 10.000 reči, ja bih to pročitao, a onda bismo Teri i ja razgovarali o tome što sam pročitao.
I tako, imao sam priliku da to radim za veliki broj njegovih romana, i mogao sam da razgovaram sa Terijem o njegovom stvaralačkom procesu i građenju priče. I zato smo, nekoliko godina kasnije, kada smo počeli da pišemo zajedno „Dobra predskazanja“, već bili dobro uhodani, a ja sam se osećao kao šegrt koji radi uz majstora svog zanata. Voleo bih da sam mogao da imam master klas sa Terijem Pračetom jer je Teri znao o pričanju priče mnogo više od većine pisaca.
Još neko?
Voleo bih da sam mogao da imam seminar sa Daglasom Adamsom, on bi verovatno nameravao da održi jedan takav kurs. A onda bi prošli svi rokovi da sastavi i preda svoje beleške, i neko bi ga na kraju zaključao u sobu sa kamerom i rekao: „A sad, Daglase, pričaj.“
Daglas – imao sam tu sreću da pišem knjigu o njemu i „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“, tako da sam imao pristup njegovim spisima i pročitao sam sve različite verzije njegovih knjiga. Ono što mi je Daglas rekao kad sam imao 22 ili 23 godine, primenjujem i danas. Sećam se da mi je rekao da sve što radim radim iskreno. Ili radite tako ili nikako. Ali nikada ne treba da dozvolite sebi da ostavite utisak da ste iznad onoga što ste napisali.
Šta za Vas znači to što sada radite na TV adaptaciji knjige „Dobra predskazanja“, i to što ste se vratili u taj stvaralački period vašeg života?
Mislim da je moj omiljeni trenutak istovremeno bio i jedan od najmučnijih trenutaka – verovatno zato i imam potrebu da to spomenem. Sedeli smo u sobi, mesecima smo radili na prvoj epizodi, i nikako nam nije polazilo za rukom da je završimo. Imali smo čitav, predivan, genijalan uvod o likovima koji sam napisao i koji je snimljen, ali iz nekog razloga nije valjao.
A onda smo pokušali nešto drugačije. Duboko smo uzdahnuli i uradili onako kako je u knjizi. Izbacili smo sve one pametne stvari koje sam dodao u scenario kako bih sve povezao, i uradili smo tačno po knjizi i bilo je odlično. Negde iznad nas lebdeo sam ja, kao dvadesetogodišnjak i samozadovoljno se cerekao: „Vidiš? Sve vreme sam bio u pravu“. I to je nešto što vas nauči poniznosti, ali u isto vreme, bilo je neverovatno, neverovatno divno što je uspelo.
Aktivni ste na Tviteru. Koliko je značajno za mlade, kreativne ljude što imaju takav pristup onima kojima se dive, zahvaljujući društvenim mrežama i platformama kao što je MasterClass? Da li to što heroji postaju ljudi na neki način menja stvaralačku klimu?
Mislim da je to sjajno. Kada sam bio dete, želeo sam da postanem pisac, ali nisam znao kako. Ja sam zamišljao da su pisci nekakva uzvišena, magična, bogolika stvorenja, koja verovatno hodaju dva metra iznad zemlje. Verovao sam da je dovoljno da pisac napiše pristojnu pesmu, pošalje je u svet, i ne mora da radi nikada više. Kada napišete pesmu, verovatno se pojavi limuzina prepuna namirnica, jer to, očigledno, tako funkcioniše.
Kada sam počeo da se upoznajem pisce postalo mi je malo lakše. Dok sam bio mladi novinar, ideja da stvarno razgovaram sa ljudima kojima sam se divio – poput Džina Vulfa ili Dajane Vejn Džouns – za mene je bilo nešto ogromno. Istovremeno, pokazalo mi je da je to što želim dostižno. Ideja da se, recimo Dž. K. Rouling može dopasti nešto što ste postavili na Tviteru – veoma je važna za mlade ljude danas. To što može da se ode na MasterClass i razgovara sa Margaret Atvud je nešto čarobno. Postovi na Tviteru Džoane Haris su fantastični, a uglavnom deli informacije i objašnjava stvari, što je prilično genijalno.
Izvor: vanityfair.com
Prevod: Maja Horvat
Većini internet-mahera i te kako je poznat MasterClass, platforma namenjena onlajn seminarima koja omogućava običnim smrtnicima da uče od najuspešnijih i najstručnijih ljudi iz raznih oblasti. Vrhunski kuvar Tomas Keler može da vas nauči kako da napravite neki sos; Verner Hercog bi mogao da vam otkrije tajne blende na kameri. I kako je ovo društvo postajalo sve brojnije, jedno ime je počelo sve češće da se pojavljuje – većina onih koji teže da postanu pisci želeli su da uče od Nila Gejmena.
Ovaj višestruko nagrađivani pisac izbio je u prvi plan pre tri decenije, kada je objavljen njegov grafički roman „Sendmen“ – delo koje prevazilazi žanrove i koje je zauvek promenilo svet grafičkih romana. Gejmen još uvek izmiče bilo kakvim klasifikacijama, a u međuvremenu je pokorio ne samo svet stripova, već i kratku fikciju, fikciju, knjige za decu, radio, film i televiziju. Čak i oni kojima nisu poznata njegova štampana dela, znaju za filmove i televizijske serije zasnovane na njegovim izuzetno popularnim pričama, među kojima su „Zvezdana prašina“, „Koralina“ i „Američki bogovi“. A sada, Gejmen se konačno udružio sa portalom MasterClass i pokrenuo svoj prvi onlajn seminar, omogućivši i našem časopisu da zavirimo u ono što planira da radi.
Pored rada na onlajn seminaru, Gejmen vredno radi i na TV adaptaciji svog prvog romana, „Dobra predskazanja“, koji je 1990. napisao u saradnji sa nedavno preminulim Terijem Pračetom. Ovo iskustvo mu je pružilo priliku da se vrati u vreme kada je počinjao da se bavi pisanjem, zbog čega se našao u idealnoj poziciji da pripremi prave lekcije za one koji žele da krenu njegovim stopama – ili, još bolje, da prokrče sopstveni put. I dok vam MasterClass nudi neke vrlo konkretne seminare o pisanju, poput onog koji drži autor „Da Vinčijevog koda“, Den Braun, o tome kako napisati triler, ili seminara o literaturi za mlade koji drži autor serijala „Goosebumps“, R. L. Stajn – Gejmen i ovde prkosi preciznim kategorizacijama. Dakle, Gejmen nudi četiri sata posvećena suštini „pripovedanja“ – što uključuje sve trikove iz njegovog širokog arsenala, kako je sam objasnio.
Zbog čega je Vaš seminar o „pripovedanju“, a ne o „pisanju“?
Ja svakako pričam o pisanju, ali ono čime se detaljnije bavim – jer je to meni mnogo zanimljivije – jeste proces pronalaženja i građenja priče i stvaranja ubedljivih likova. Kako da od neke ideje izgradite kratku priču, kako pri pogledu na neku kratku priču odlučite da li ima dovoljno materijala da je pretvorite u roman. Verovatno je to razlog. Poznajem mnogo romanopisaca. Romanopisci su vrlo fini ljudi. Ali ja nisam romanopisac. Ja sam pripovedač koji nekad napiše roman, nekad grafički roman, ili kratku priču, a nekad piše za film ili televiziju.
Da li to znači da je na pravac u kojem ste osmislili seminar uticalo to što ste u poslednje vreme okupirani radom na TV projektu?
Razgovaramo o tome, ali dosta pričamo i o stripovima, što je meni naročito zabavno – vraćam se na neke od mojih omiljenih tema iz „Sendmena“, posebno iz „Zemlje snova“. To analiziram i objašnjavam kako se piše tekst za strip. A to su stvari koje mogu da se primene na pričanje priče i na ekranu i na stranicama grafičkog romana, na bilo koju vrstu proze. Postoje ljudi koji rade genijalne seminare o pisanju TV serije i drugim stvarima. Nisam siguran da bih ja mogao da podučavam ljude kako da pišu scenarije za televiziju, ali stvarno sam dobar u pričanju priča, tako da ću im pričati o tome.
Možete li da nam otkrijete kako izgleda plan Vašeg seminara?
Jedna od stvari koje radim – trenutno, ne onoliko koliko bih voleo – jeste da držim predavanja na Bard koledžu. Poslednjih pet-šest godina držim seminare o pisanju fantastike i adaptiranju Šekspirovih dela. Ali, u suštini, tokom godine imam najviše 25 do 26 studenata. Dakle, ono što sam želeo da uradim jeste da te seminare prenesem na ovu platformu, ali da ih izložim na malo uvrnutiji, luđi, jezgrovitiji način. Pokušavam da objasnim jednostavne stvari, stvari koje su toliko jednostavne da nam često promaknu. Takođe, pokušavam da objasnim i sve one finese, nijanse, detalje.
U kojoj ste lekciji na MasterClassu najviše uživali?
Pre nekoliko godina, 2012. ili 2013, napisao sam nešto što sam nazvao „A Calendar of Tales“ („Kalendar priča“). Na Tviteru sam postavio 12 pitanja: šta ste najčudnije videli u februaru? Šta biste voleli da možete da poklonite? A šta biste želeli da zapalite u novembru? Dobio sam na hiljade odgovora, a onda sam nakon uglavnom nasumičnog izbora, napisao kratku priču zasnovanu na svakom od njih. Napisao sam 12 kratkih priča u roku od tri dana.
I tako sam za MasterClass uzeo martovsku kratku priču iz zbirke „A Calendar of tales“, koja se odnosi na jedan trenutak iz istorije. Postavio sam pitanje: koja biste poznata osoba voleli da budete u martu? Neko je naveo En Boni, kraljicu pirata. Napisao sam divnu kratku priču o penzionisanoj kraljici pirata koja vodi miran život i niko ne zna da je nakada davno bila kraljica pirata. I ovde postavljam pitanje, u redu, ako želite da od toga napravite roman, kako ćete to da uradite? Šta ćete da uradite sa penzionisanom kraljicom pirata?
Ako bi trebalo da izaberete jednu osobu od koje biste voleli da učite na MasterClassu, ko bi to bio?
Ja sam imao mnogo sreće, jer sam kao dvadesetčetvorogodišnjak imao priliku da radim sa Terijem Pračetom, koji mi je slao svoje knjige i radne verzije rukopisa na svake dve-tri nedelje. Koristio je diskete, u to vreme smo se oslanjali na te nepouzdane spravice. Dakle, on bi mi poslao disketu, na njoj bi bilo u proseku 10.000 reči, ja bih to pročitao, a onda bismo Teri i ja razgovarali o tome što sam pročitao.
I tako, imao sam priliku da to radim za veliki broj njegovih romana, i mogao sam da razgovaram sa Terijem o njegovom stvaralačkom procesu i građenju priče. I zato smo, nekoliko godina kasnije, kada smo počeli da pišemo zajedno „Dobra predskazanja“, već bili dobro uhodani, a ja sam se osećao kao šegrt koji radi uz majstora svog zanata. Voleo bih da sam mogao da imam master klas sa Terijem Pračetom jer je Teri znao o pričanju priče mnogo više od većine pisaca.
Još neko?
Voleo bih da sam mogao da imam seminar sa Daglasom Adamsom, on bi verovatno nameravao da održi jedan takav kurs. A onda bi prošli svi rokovi da sastavi i preda svoje beleške, i neko bi ga na kraju zaključao u sobu sa kamerom i rekao: „A sad, Daglase, pričaj.“
Daglas – imao sam tu sreću da pišem knjigu o njemu i „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“, tako da sam imao pristup njegovim spisima i pročitao sam sve različite verzije njegovih knjiga. Ono što mi je Daglas rekao kad sam imao 22 ili 23 godine, primenjujem i danas. Sećam se da mi je rekao da sve što radim radim iskreno. Ili radite tako ili nikako. Ali nikada ne treba da dozvolite sebi da ostavite utisak da ste iznad onoga što ste napisali.
Šta za Vas znači to što sada radite na TV adaptaciji knjige „Dobra predskazanja“, i to što ste se vratili u taj stvaralački period vašeg života?
Mislim da je moj omiljeni trenutak istovremeno bio i jedan od najmučnijih trenutaka – verovatno zato i imam potrebu da to spomenem. Sedeli smo u sobi, mesecima smo radili na prvoj epizodi, i nikako nam nije polazilo za rukom da je završimo. Imali smo čitav, predivan, genijalan uvod o likovima koji sam napisao i koji je snimljen, ali iz nekog razloga nije valjao.
A onda smo pokušali nešto drugačije. Duboko smo uzdahnuli i uradili onako kako je u knjizi. Izbacili smo sve one pametne stvari koje sam dodao u scenario kako bih sve povezao, i uradili smo tačno po knjizi i bilo je odlično. Negde iznad nas lebdeo sam ja, kao dvadesetogodišnjak i samozadovoljno se cerekao: „Vidiš? Sve vreme sam bio u pravu“. I to je nešto što vas nauči poniznosti, ali u isto vreme, bilo je neverovatno, neverovatno divno što je uspelo.
Aktivni ste na Tviteru. Koliko je značajno za mlade, kreativne ljude što imaju takav pristup onima kojima se dive, zahvaljujući društvenim mrežama i platformama kao što je MasterClass? Da li to što heroji postaju ljudi na neki način menja stvaralačku klimu?
Mislim da je to sjajno. Kada sam bio dete, želeo sam da postanem pisac, ali nisam znao kako. Ja sam zamišljao da su pisci nekakva uzvišena, magična, bogolika stvorenja, koja verovatno hodaju dva metra iznad zemlje. Verovao sam da je dovoljno da pisac napiše pristojnu pesmu, pošalje je u svet, i ne mora da radi nikada više. Kada napišete pesmu, verovatno se pojavi limuzina prepuna namirnica, jer to, očigledno, tako funkcioniše.
Kada sam počeo da se upoznajem pisce postalo mi je malo lakše. Dok sam bio mladi novinar, ideja da stvarno razgovaram sa ljudima kojima sam se divio – poput Džina Vulfa ili Dajane Vejn Džouns – za mene je bilo nešto ogromno. Istovremeno, pokazalo mi je da je to što želim dostižno. Ideja da se, recimo Dž. K. Rouling može dopasti nešto što ste postavili na Tviteru – veoma je važna za mlade ljude danas. To što može da se ode na MasterClass i razgovara sa Margaret Atvud je nešto čarobno. Postovi na Tviteru Džoane Haris su fantastični, a uglavnom deli informacije i objašnjava stvari, što je prilično genijalno.
Izvor: vanityfair.com
Prevod: Maja Horvat
Autor: Nil Gejmen
