Intervju sa Patricijom Guči: „Ispričaću vam priču naše porodice“
Patricija, ćerka Paola, i izdanak četvrte generacije porodice Guči, počela je svoju karijeru osamdesetih godina baveći se međunarodnim odnosima sa javnošću brenda Guči, a kasnije je radila i kao dizajner. Napustila je kompaniju 1992. godine i radila kao nezavisni modni dizajner, unutrašnji dekorater, spisateljica i slikarka. U knjizi govori o ljubavi između oca Paola i majke Ivon, o nežnosti engleske bake Olven i o teškom odnosu među Gučijima, očevima, sinovima, braći i rođacima koji će dovesti do prodaje kompanije. Njena ispovest se čita bez daha, defiluju slavne ličnosti njome, i kao i svaka italijanska porodična priča, obiluje brojnim dramatičnim obrtima. Iz privatnog arhiva je izabran veliki broj fotografija: porodični portreti, slike ličnosti iz šezdesetih godina, obožavalaca Gučijevih tašni. U ovom intervjuu Patricija Guči kratko i jasno govori o svojoj porodici.
O Gučiju je mnogo pisano.
Do sada niko nije ispričao istinitu priču moje porodice. Izdate su mnoge knjige ali bez dozvole. Želela sam da ispričam, u formi autobiografije, moje detinjstvo ali i objasnim ko su bili Gučijevi.
Koja neistina Vas najviše boli?
Posle smrti Mauricija Gučija, nastao je pravi medijski rat, tornado lažnih vesti se obrušio na celu porodicu. Opisali su nas kao ubice, baksuze, svađalice.
Ali, ipak ste bili malo svadljivi.
Kao i mnoge italijanske porodice gde sukob generacija ističe karakterne kontraste. Gučijevi su bili očevi čvrste ruke i karaktera, koji su uvek pretili da pregaze decu u njihovim pokušajima da se poslovno ostvare.
Šta je nedostajalo da bi se kompanije spasila?
Došlo je do sukoba dve vizije: s jedne strane je bio mladi Mauricio, koji je živeo u Milanu i imao modernu viziju biznisa, a sa druge strane su bili ostali članovi porodice konzervativnijih pogleda.
Šta se prećutalo o Gučijevima?
Da su bili genijalci, da su izmislili brend i izvozili odlične proizvode u ceo svet zahvaljujući zadovoljnim mušterijama i preporukama od usta do usta. U to vreme nije bilo reklame. Za njih je kompanija bila porodica, totalno su joj se posvetili. A bili su i veoma lepi i elegantni.
A vaš otac, Paolo, kakav je bio?
Strastven, odlučan, kreativan. Od njega sam nasledila isti karakter – snažan i nepokolebljiv, što je često dovodilo do veoma burnih diskusija, kao što se dešava između dve osobe koje osećaju međusobno divljenje ali i strah jedna od druge.
Šta Vas najviše boli?
Najgora godina u mom životu je 1995. Prvo je u martu umro Mauricio, zatim je, u avgustu, umrla moja draga i slatka baka Olven, a u oktobru i moj tata koji je imao samo 63 godine.
Najlepše sećanje?
U firmi postoji jedna uramljena fotokopija čeka sa potpisom Džona Ficdžeralda Kenedija. Početkom sedamdesetih godina moj deda je telefonirao u Ameriku da bi najavio svojim zaposlenima da će stići jedno pismo. Svi su bili veoma zabrinuti plašeći se grdnji. Međutim, stigla je ta fotokopija koja je svedočila o kupovini jednog seta Guči kofera od strane predsednika Sjedinjenih država. To je bio izuzetan događaj koji je svima godio.
Na šta vas podsećaju vaše legendarne tašne?
Prisustvovala sam njihovom nastanku! Ali ona koja me je najviše uzbudila nalazi se na koricama knjige: pronašla sam je u podrumu, pripadala je mom ocu.
Nikad ne dođete u iskušenje da kažete: mogli smo biti kao Feragamovi?
Oni imaju izuzetnu vezu, mamu Vandu. A nama je nedostajao neko ko bi mogao da drži na okupu različite porodične karaktere…
Izvor: ilgiornale.it
O Gučiju je mnogo pisano.
Do sada niko nije ispričao istinitu priču moje porodice. Izdate su mnoge knjige ali bez dozvole. Želela sam da ispričam, u formi autobiografije, moje detinjstvo ali i objasnim ko su bili Gučijevi.
Koja neistina Vas najviše boli?
Posle smrti Mauricija Gučija, nastao je pravi medijski rat, tornado lažnih vesti se obrušio na celu porodicu. Opisali su nas kao ubice, baksuze, svađalice.
Ali, ipak ste bili malo svadljivi.
Kao i mnoge italijanske porodice gde sukob generacija ističe karakterne kontraste. Gučijevi su bili očevi čvrste ruke i karaktera, koji su uvek pretili da pregaze decu u njihovim pokušajima da se poslovno ostvare.
Šta je nedostajalo da bi se kompanije spasila?
Došlo je do sukoba dve vizije: s jedne strane je bio mladi Mauricio, koji je živeo u Milanu i imao modernu viziju biznisa, a sa druge strane su bili ostali članovi porodice konzervativnijih pogleda.
Šta se prećutalo o Gučijevima?
Da su bili genijalci, da su izmislili brend i izvozili odlične proizvode u ceo svet zahvaljujući zadovoljnim mušterijama i preporukama od usta do usta. U to vreme nije bilo reklame. Za njih je kompanija bila porodica, totalno su joj se posvetili. A bili su i veoma lepi i elegantni.
A vaš otac, Paolo, kakav je bio?
Strastven, odlučan, kreativan. Od njega sam nasledila isti karakter – snažan i nepokolebljiv, što je često dovodilo do veoma burnih diskusija, kao što se dešava između dve osobe koje osećaju međusobno divljenje ali i strah jedna od druge.
Šta Vas najviše boli?
Najgora godina u mom životu je 1995. Prvo je u martu umro Mauricio, zatim je, u avgustu, umrla moja draga i slatka baka Olven, a u oktobru i moj tata koji je imao samo 63 godine.
Najlepše sećanje?
U firmi postoji jedna uramljena fotokopija čeka sa potpisom Džona Ficdžeralda Kenedija. Početkom sedamdesetih godina moj deda je telefonirao u Ameriku da bi najavio svojim zaposlenima da će stići jedno pismo. Svi su bili veoma zabrinuti plašeći se grdnji. Međutim, stigla je ta fotokopija koja je svedočila o kupovini jednog seta Guči kofera od strane predsednika Sjedinjenih država. To je bio izuzetan događaj koji je svima godio.
Na šta vas podsećaju vaše legendarne tašne?
Prisustvovala sam njihovom nastanku! Ali ona koja me je najviše uzbudila nalazi se na koricama knjige: pronašla sam je u podrumu, pripadala je mom ocu.
Nikad ne dođete u iskušenje da kažete: mogli smo biti kao Feragamovi?
Oni imaju izuzetnu vezu, mamu Vandu. A nama je nedostajao neko ko bi mogao da drži na okupu različite porodične karaktere…
Izvor: ilgiornale.it
Autor: Patricija Guči
