Intervju iz 2017.

Kako se osećate danas? Da li ste srećni?

Osećao bih se mnogo bolje kada bi ljudi prestali da me pitaju da li sam „srećan“. „Sreća“ je besmislena, kratka reč, koja mi ništa ne znači. Pre bih rekao da uživam u životu. Uživanje je jedanaesta zapovest: Uživaj!

Kada ste se prvi put osetili kao pisac?

U junu 1963. Sećam se da je papa Jovan XXIII je bio na samrti. Imao sam 21 godinu i prilikom pisanja sam prvi put pomislio: „Uspeo si da se izvučeš iz ovog ekspresivnog vrtloga. Ova rečenica istovremeno odiše mirom i treperi.“

Čije knjige su kod vas probudile želju da se bavite pisanjem?

Dobro se sećam: u vreme kada sam imao petnaest ili šestnaest godina, bile su to knjige Vilijama Foknera i Žorža Bernanosa. Mislim da to ima nekakve veze sa činjenicom da sam živeo u internatu od čijih se učenika očekivalo da jednog dana postanu sveštenici. Krišom sam kupovao knjige Bernanosa i Foknera, koje su mi omogućile da zamislim svet koji bi bio alternativa onome što mi je internat pružao. Upravo zato što su bile zabranjene. Svet koji sam pronašao na njihovim stranicama je, za razliku od onog u kome sam živeo, za mene bio slika stvarnog života. Verovao sam da u njima postoji nešto više, nešto što je od mene sakrivano i nešto što sam i sâm oduvek prećutkivao.

Kakvo je danas vaše mišljenje o Kafki?

Postoji nešto što mu jako zameram: to što je završio studije. To što je postao doktor prava, verovatno samo da bi zadovoljio oca. I što je onda zaglavio u tom glupom osiguravajućem društvu, kao bolesnik u bolnici. To što je „našao posao“ i što je čitavo njegovo stvaralaštvo, čiju neverovatnu snagu i dubinu ne dovodim u pitanje, verovatno bilo uslovljeno time.

Kako prepoznajete pravog znalca?

To je osoba koja tačno zna koju reakciju treba da izazove u kom trenutku.

Majstori su proračunati?

Problem je u tome što u umetnosti ne možete znati. Nekada se govorilo da umetnost proističe iz znanja. Ali umetnost nastaje kada pustite uzde. Baviti se umetnošću znači raditi ono što ne znate. Nisam ljubitelj detinjastog ponašanja, ali umetnici u izvesnom smislu podsećaju na decu.

Da li je umetnik i prevarant?

Da. Svaki prevarant dobro zna šta je istina. Čim sednete da napišete dramu, prokleti roman ili nešto slično, vi znate šta radite. Već sesti i napisati : „Džeferson strit je tiha ulica u Providensu“ – kako počinje moj roman „Kratko pismo za dugi rastanak“ – je prevara. Ali vi ste zarobljenik svog prevarantskog posla i nastavljate da ga radite. A onda, iznenada, iz prevare izrasta stvarnost, veličanstvenija od nekakve banalne svakodnevice.

Matijas Matusek se u Špiglu pita da li imate finansijskih problema.

To mi laska.

U kom smislu?

Zato što je baš lepo kad neko gladuje. Šalim se, naravno. Kao dete i adolescent naučio sam šta znači siromaštvo i strah od toga da ću ponovo ostati bez igde ičega je odigrao važnu ulogu u mom životu. Nisam želeo da me neko izdržava – ni žena, ni izdavač. Nisam želeo da prođem kao neki pisci, moji poznanici, pa sam uplaćivao osiguranje i od šezdesete godine života primam penziju. To su hiljade evra mesečno. Neću gladovati.

Vaša putovanja nisu bila izvor uživanja.

Verujte mi, ja sam na ovom svetu da bih uživao.

Zar je uživanje hodati kroz mećavu na Hokaidu?

Naravno! Kada konačno pronađete utočište na nekom bezbednom i toplom mestu, uživanje je pričati o tome. Svaki put kada se nađete u nezgodnoj situaciji, kada mislite da nema izlaza, kada se osetite beznačajno kao ljudsko biće, a onda se nekako izvučete, shvatite šta je život.

Zašto pišete običnom olovkom?

Krajem osamdesetih nisam imao stalno prebivalište zato što sam mnogo putovao po svetu. Jednog dana sam u Andaluziji iznenada pomislio kako bi bilo lepo da kući ponesem nešto što sam napisao tokom svojih putovanja. Ali tamo su prodavali samo pisaće mašine sa španskom tastaturom. Raspored slova je bio drugačiji i usred najdivnijih uzleta mašte stalno sam grešio u kucanju. Pomislio sam: dovraga, pokušaću da pišem rukom. Već posle prve rečenice znao sam da sam doneo ispravnu odluku. Osećao sam se prijatno, zadovoljno, uzbuđeno.

Mogao bih da pišem ode u slavu zvuka koji olovka proizvodi u dodiru sa papirom. Pritom je veoma lepo i korisno to što se napisano začas može obrisati. Imate osećaj da nešto stvarno radite.

Čitate li kritike?

Da, uvek. Ali s vremenom su prestali da mi šalju sve članke.

Da li vas ponekad razbesne?

Ne, kritičari su s vremenom ublažili svoj stav prema meni. Nekada su me dovodili do ludila. To je bilo davno, ali možda će se ponoviti. Verovatno će se ponoviti. Često kažem: „Kada je neko pisac, nije zaštićen zakonom.“ Jednostavno se morate pomiriti sa tim da će vas pratiti u stopu.

Kao ilegalca?

Da. Ja sam ilegalac. Zvuči pomalo kao reklamni slogan.

Mnogi Srbi se sada distanciraju od vas.

Da, ali to je normalno. U svakoj zemlji imate ljude sa različitim pogledima na svet.

Odakle ste dobijali informacije?

O čemu?

Da Milošević nije bio odgovoran za zločine.

Znate već. Ja sam mafijaš. Srpska obaveštajna služba me je podmitila.

Vama je to smešno.

Ne, nimalo. Kupio sam par novih cipela od tog novca. Dobro, uozbiljiću se. Milošević nije bio zločinac kakvim su ga predstavljali. Pogledajte samo šta je bivši predsednik Bosne i Hercegovine Izetbegović napisao u knjizi „Islamska deklaracija“! On tamo predlaže uvođenje islamske teokratije. Još gore stvari su se mogle čuti od hrvatskog predsednika Tuđmana, tog fašiste. To su bili pravi zločinci. Ali Zapad ih je podržavao.

Kako podnosite činjenicu da ćete napuniti 75 godina?

Teško. Zato što me ljudi stalno zapitkuju o tome.

Izvor: peter-handke.de
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Nenad Mihajlovic