Intervju sa Ričardom Morganom
„Digitalni ugljenik“, debitantski roman Ričarda Morgana objavljen 2002. godine, doneo je mladom britanskom piscu status sajberpank legende i nagradu Filip K. Dik. Usledili su nastavci „Slomljeni anđeli“ (2003) i „Probuđene furije“ (2005). Njegov roman „Black Man“ (2007) ovenčan je nagradom Artur Klark, a „Market Forces“ (2004) nagradom Džon Kembel. Serijalom „A Land Fit For Heroes“ uplivao je u vode grimdarka i osvojio legije novih obožavalaca, a zahvaljujući Netfliksovoj adaptaciji „Digitalnog ugljenika“, njihov broj se iz godine u godinu povećava.
Vaš debitantski roman je konačno dobio televizijsku adaptaciju. Kakvi su vam utisci tim povodom?
Ovo je bilo zaista neverovatno, fantastično iskustvo! Od objavljivanja knjige prošlo je mnogo vremena. Već 2002. godine sam dobio ponudu jednog velikog filmskog studija i, budući da nisam imao nikakvog iskustva sa tom industrijom, očekivao sam da će se proces odvijati prilično brzo. Međutim, to nije bio slučaj. Kada danas razmišljam o tome, čini mi se da sam od početka bio svestan činjenice da studijski film ne bi na odgovarajući način predstavio sadržaj moje knjige. Da je film snimljen recimo 2004, producenti bi najverovatnije uzeli osnovnu ideju, protagonistu, možda nekoliko sporednih likova i napravili standardni holivudski CGI proizvod, namenjen najširem mogućem tržištu. Ali ponudili su mi mnogo novca, tako da se nisam previše opterećivao time. Bilo mi je važno da što više ljudi pročita moju knjigu.
Prilikom snimanja serije, a zatim i kada sam pogledao konačni proizvod, zapanjilo me je to koliko je sadržaja knjige doslovno preneto na ekran. Govorim o čitavim scenama koje su praktično identične onima u knjizi; o sekvencama koje, dok sam pisao, nisam mogao ni da zamislim u nekom drugom formatu. I sada se sve to pojavljuje pred našim očima, kao da mi je neko ušao glavu i sve moje misli i reči pretočio u stvarnost. Oduševljen sam.
Imate li utisak da se u domenu žanrovske fikcije televizijski pejzaž poslednjih godina u velikoj meri promenio i da danas teme, ali i količina seksa i nasilja koju srećemo u vašim knjigama, više ne predstavljaju naročitu prepreku?
Svakako. Interesantno je ipak da se značajan deo negativnih reakcija ticao upravo nasilja: „O, baš je nasilno!“ Stvar je u tome da serija uopšte nije preterano nasilna. Nivo nasilja sličan je onom koji možete videti u većini žanrovskih serija. U našem slučaju, ono ima težinu. Karakteriše ga tekstura kakvu nećete pronaći, recimo, na kanalu Saj-Faj. Na televizijskim stanicama tog tipa publici se prezentuju razvodnjeni sadržaji: i kod njih ćete videti pesničenje, baletski kung fu i pucnjave, ali sve je u osnovi svedeno na nivo prihvatljiv publici uzrasta od trinaest godina pa naviše. U potpunosti se slažem sa Džoelom Kinamanom, koji od početka u intervjuima naglašava da je ovo serija za odrasle. Namenjena je punoletnim gledaocima i nije bilo pokušaja da se njen sadržaj ublaži ili limitira u bilo kom smislu. Mislim da je to sjajno. Ne zato što osećam potrebu da na ekranu vidim ekstremno nasilje, već zato što smatram da je naučnofantastični žanr dovoljno dugo tavorio u bezbednom univerzumu sadržaja prilagođenih mlađoj publici. Njemu tu nije mesto i u prošlosti su stvari stajale potpuno drugačije.
Pogledate li filmove kao što su „Blejd raner“ ili „Osmi putnik“, koji su nastajali krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, u njima ćete prepoznati DNK naše serije. U to vreme je postojala volja i spremnost da se ode korak dalje. Problem je u tome što se naučna fantastika namenjena odraslima krajem osamdesetih negde izgubila i ustupila mesto lakše svarljivoj estetici prepodnevnih vikend filmova. Taj trend je u jednom trenutku dobio logičan nastavak u vidu Marvelovih blokbastera. U tome ne vidim ništa loše i čini mi se da se mnogima to veoma dopada. Očigledno se dobro prodaje, zarade studija su ogromne, ali na nekom najosnovnijem emocionalnom nivou, to su ipak filmovi za decu. To se podrazumeva i sasvim je u redu, jer je i deci potrebna zabava kao i svima drugima.
Smatram da je naučna fantastika protekilh decenija mnogo izgubila zahvaljujući uvreženoj pretpostavci da je reč o sadržajima namenjenim deci i nikom drugom. To nas je dovelo do situacije u kojoj je veoma teško stvoriti naučnofantastičnu priču isključivo za odrasle. „Digitalni ugljenik“ danas pred sobom imamo u formi televizijske serije zbog toga što je Leta Kalgoridis, žena koja je preuzela projekat kada ga se Vorner odrekao, želela da snimi film, ali joj to nikako nije polazilo za rukom. Svaki scenario koji je napisala, a koji je pritom ostajao veran sadržaju knjige, obećavao je film duži od tri sata. Za projekat te dužine nije bio zainteresovan nijedan studio. Jednostavno to nisu želeli. Jer, ako njih pitate, svaki film sa baletskim kung fuom i svemirskim brodovima je film za decu, nešto što bi automatski trebalo ponuditi kanalu Saj-Faj.
Veoma sam zadovoljan činjenicom da smo dobili seriju koja se može pomenuti u istom dahu sa „Porodicom Soprano“ ili „Žicom“ kada je reč o kvalitetu i ozbiljnosti pristupa. Sadržaj je veoma zgusnut i zahteva od gledaoca da dobro obrati pažnju. Radnja je komplikovana zato što je takav i zaplet romana i ne možete je svesti samo na jednog dobrog, jednog lošeg momka i ono što svi očekujemo od takvih priča. Da smo nekim slučajem snimili film, ljudi iz studija bi u nekom trenutku sigurno rekli da je radnja suviše složena i da petnaestogodišnjaci u publici neće biti u stanju da je razumeju. Zato mi je naročito drago što je serija nastala u trenutku kada su duže televizijske forme veoma popularne među odraslom publikom.
„Digitalni ugljenik“ je objavljen 2002. godine. Od tada se mnogo toga promenilo, i u političkom i u tehnološkom smislu. Da li danas drugačije gledate na svoj roman nego u vreme kada ste ga napisali?
Gledano iz današnje perspektive, čini mi se da u to vreme nisam bio dovoljno ciničan. Čitaoci će sigurno primetiti da se serija i roman u izvesnim aspektima prilično razlikuju. Meni je naročito interesantno to koliko je serija brutalna prema Metovima – ili prema 1% najbogatijih, kako ih sada zovemo. Mislim da sam u knjizi bio daleko blaži prema njima. Kovač im u romanu prilazi sa izvesnom dozom prezira. On ne voli bogataše i ne dopada mu se ta vrsta elite, ali njegov moto je uglavnom „živi i pusti druge da žive“. Ako vi mene ostavite na miru, ostaviću i ja vas. Iskreno, kada bih danas pisao ovu knjigu, verujem da ne bih bio toliko blagonaklon. Ali ja sam je pisao devedesetih, a to je bila prilično opuštena decenija. Bili smo svesni da se Hladni rat završio, predstavljano nam je umiveno lice kapitalizma i imali smo osećaj da je na kraju sve ispalo kako treba. Tada nisam ozbiljno analizirao trenutak u kome sam živeo, ali očigledno je da je duh vremena u izvesnoj meri uticao na mene. Knjiga kritikuje ekonomsku nejednakost, ali nema duboke mržnje prema tim ljudima. To je jedna od bitnih promena koje donosi ova serija; osuda 1% je neuporedivo oštrija. Kada se osvrnem na devedesete i setim svih neiskorišćenih prilika, pomislim da je mržnja koja trenutno ključa u određenim slojevima društva sasvim opravdana. Da, knjiga verovatno nije cinična koliko sam mislio da jeste u trenutku kada sam je pisao.
Šta možemo očekivati od Ričarda Morgana u bliskoj budućnosti?
Nastavljam da pišem. Otkako je emitovana prva sezona serije „Digitalni ugljenik“ objavio sam roman „Thin Air“, koji je smešten u isti univerzum u kome se odvija radnja romana „Black Man“. U međuvremenu sam sa kompanijom Dynamite Comics radio na grafičkom romanu koji predstavlja spinof serijala o Kovaču. Sarađivao sam sa scenaristima druge sezone „Digitalnog ugljenika“ i verujem da će se ta saradnja nastaviti ako bude odobrena treća sezona. Biću veoma zauzet.
Autor: Džonatan Tornton
Izvor: fantasy-hive.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Roberta F.
Vaš debitantski roman je konačno dobio televizijsku adaptaciju. Kakvi su vam utisci tim povodom?
Ovo je bilo zaista neverovatno, fantastično iskustvo! Od objavljivanja knjige prošlo je mnogo vremena. Već 2002. godine sam dobio ponudu jednog velikog filmskog studija i, budući da nisam imao nikakvog iskustva sa tom industrijom, očekivao sam da će se proces odvijati prilično brzo. Međutim, to nije bio slučaj. Kada danas razmišljam o tome, čini mi se da sam od početka bio svestan činjenice da studijski film ne bi na odgovarajući način predstavio sadržaj moje knjige. Da je film snimljen recimo 2004, producenti bi najverovatnije uzeli osnovnu ideju, protagonistu, možda nekoliko sporednih likova i napravili standardni holivudski CGI proizvod, namenjen najširem mogućem tržištu. Ali ponudili su mi mnogo novca, tako da se nisam previše opterećivao time. Bilo mi je važno da što više ljudi pročita moju knjigu.
Prilikom snimanja serije, a zatim i kada sam pogledao konačni proizvod, zapanjilo me je to koliko je sadržaja knjige doslovno preneto na ekran. Govorim o čitavim scenama koje su praktično identične onima u knjizi; o sekvencama koje, dok sam pisao, nisam mogao ni da zamislim u nekom drugom formatu. I sada se sve to pojavljuje pred našim očima, kao da mi je neko ušao glavu i sve moje misli i reči pretočio u stvarnost. Oduševljen sam.
Imate li utisak da se u domenu žanrovske fikcije televizijski pejzaž poslednjih godina u velikoj meri promenio i da danas teme, ali i količina seksa i nasilja koju srećemo u vašim knjigama, više ne predstavljaju naročitu prepreku?
Svakako. Interesantno je ipak da se značajan deo negativnih reakcija ticao upravo nasilja: „O, baš je nasilno!“ Stvar je u tome da serija uopšte nije preterano nasilna. Nivo nasilja sličan je onom koji možete videti u većini žanrovskih serija. U našem slučaju, ono ima težinu. Karakteriše ga tekstura kakvu nećete pronaći, recimo, na kanalu Saj-Faj. Na televizijskim stanicama tog tipa publici se prezentuju razvodnjeni sadržaji: i kod njih ćete videti pesničenje, baletski kung fu i pucnjave, ali sve je u osnovi svedeno na nivo prihvatljiv publici uzrasta od trinaest godina pa naviše. U potpunosti se slažem sa Džoelom Kinamanom, koji od početka u intervjuima naglašava da je ovo serija za odrasle. Namenjena je punoletnim gledaocima i nije bilo pokušaja da se njen sadržaj ublaži ili limitira u bilo kom smislu. Mislim da je to sjajno. Ne zato što osećam potrebu da na ekranu vidim ekstremno nasilje, već zato što smatram da je naučnofantastični žanr dovoljno dugo tavorio u bezbednom univerzumu sadržaja prilagođenih mlađoj publici. Njemu tu nije mesto i u prošlosti su stvari stajale potpuno drugačije.
Pogledate li filmove kao što su „Blejd raner“ ili „Osmi putnik“, koji su nastajali krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, u njima ćete prepoznati DNK naše serije. U to vreme je postojala volja i spremnost da se ode korak dalje. Problem je u tome što se naučna fantastika namenjena odraslima krajem osamdesetih negde izgubila i ustupila mesto lakše svarljivoj estetici prepodnevnih vikend filmova. Taj trend je u jednom trenutku dobio logičan nastavak u vidu Marvelovih blokbastera. U tome ne vidim ništa loše i čini mi se da se mnogima to veoma dopada. Očigledno se dobro prodaje, zarade studija su ogromne, ali na nekom najosnovnijem emocionalnom nivou, to su ipak filmovi za decu. To se podrazumeva i sasvim je u redu, jer je i deci potrebna zabava kao i svima drugima.
Smatram da je naučna fantastika protekilh decenija mnogo izgubila zahvaljujući uvreženoj pretpostavci da je reč o sadržajima namenjenim deci i nikom drugom. To nas je dovelo do situacije u kojoj je veoma teško stvoriti naučnofantastičnu priču isključivo za odrasle. „Digitalni ugljenik“ danas pred sobom imamo u formi televizijske serije zbog toga što je Leta Kalgoridis, žena koja je preuzela projekat kada ga se Vorner odrekao, želela da snimi film, ali joj to nikako nije polazilo za rukom. Svaki scenario koji je napisala, a koji je pritom ostajao veran sadržaju knjige, obećavao je film duži od tri sata. Za projekat te dužine nije bio zainteresovan nijedan studio. Jednostavno to nisu želeli. Jer, ako njih pitate, svaki film sa baletskim kung fuom i svemirskim brodovima je film za decu, nešto što bi automatski trebalo ponuditi kanalu Saj-Faj.
Veoma sam zadovoljan činjenicom da smo dobili seriju koja se može pomenuti u istom dahu sa „Porodicom Soprano“ ili „Žicom“ kada je reč o kvalitetu i ozbiljnosti pristupa. Sadržaj je veoma zgusnut i zahteva od gledaoca da dobro obrati pažnju. Radnja je komplikovana zato što je takav i zaplet romana i ne možete je svesti samo na jednog dobrog, jednog lošeg momka i ono što svi očekujemo od takvih priča. Da smo nekim slučajem snimili film, ljudi iz studija bi u nekom trenutku sigurno rekli da je radnja suviše složena i da petnaestogodišnjaci u publici neće biti u stanju da je razumeju. Zato mi je naročito drago što je serija nastala u trenutku kada su duže televizijske forme veoma popularne među odraslom publikom.
„Digitalni ugljenik“ je objavljen 2002. godine. Od tada se mnogo toga promenilo, i u političkom i u tehnološkom smislu. Da li danas drugačije gledate na svoj roman nego u vreme kada ste ga napisali?
Gledano iz današnje perspektive, čini mi se da u to vreme nisam bio dovoljno ciničan. Čitaoci će sigurno primetiti da se serija i roman u izvesnim aspektima prilično razlikuju. Meni je naročito interesantno to koliko je serija brutalna prema Metovima – ili prema 1% najbogatijih, kako ih sada zovemo. Mislim da sam u knjizi bio daleko blaži prema njima. Kovač im u romanu prilazi sa izvesnom dozom prezira. On ne voli bogataše i ne dopada mu se ta vrsta elite, ali njegov moto je uglavnom „živi i pusti druge da žive“. Ako vi mene ostavite na miru, ostaviću i ja vas. Iskreno, kada bih danas pisao ovu knjigu, verujem da ne bih bio toliko blagonaklon. Ali ja sam je pisao devedesetih, a to je bila prilično opuštena decenija. Bili smo svesni da se Hladni rat završio, predstavljano nam je umiveno lice kapitalizma i imali smo osećaj da je na kraju sve ispalo kako treba. Tada nisam ozbiljno analizirao trenutak u kome sam živeo, ali očigledno je da je duh vremena u izvesnoj meri uticao na mene. Knjiga kritikuje ekonomsku nejednakost, ali nema duboke mržnje prema tim ljudima. To je jedna od bitnih promena koje donosi ova serija; osuda 1% je neuporedivo oštrija. Kada se osvrnem na devedesete i setim svih neiskorišćenih prilika, pomislim da je mržnja koja trenutno ključa u određenim slojevima društva sasvim opravdana. Da, knjiga verovatno nije cinična koliko sam mislio da jeste u trenutku kada sam je pisao.
Šta možemo očekivati od Ričarda Morgana u bliskoj budućnosti?
Nastavljam da pišem. Otkako je emitovana prva sezona serije „Digitalni ugljenik“ objavio sam roman „Thin Air“, koji je smešten u isti univerzum u kome se odvija radnja romana „Black Man“. U međuvremenu sam sa kompanijom Dynamite Comics radio na grafičkom romanu koji predstavlja spinof serijala o Kovaču. Sarađivao sam sa scenaristima druge sezone „Digitalnog ugljenika“ i verujem da će se ta saradnja nastaviti ako bude odobrena treća sezona. Biću veoma zauzet.
Autor: Džonatan Tornton
Izvor: fantasy-hive.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Roberta F.
Autor: Ričard Morgan
