Intervju sa Sarom Desen
Sara Desen je jedna od najpopularnijih pisaca za mlade danas u svetu. Pet njenih romana je nagrađeno prestižnim američkim priznanjem Udruženja bibliotekara za najbolju knjigu za mlade, a roman „The Truth About Forever“ je uvršten u prvih deset najboljih knjiga za mlade.
Laguna je objavila dva romana ove autorke – „Samo slušaj“ i „Neko kao ti“. Oba romana su bestseleri Njujork tajmsa, a dobili su i nagradu Američkog udruženja bibliotekara za najbolji roman za mlade.
Nedavno je Sara Desen razgovarala sa svojim obožavateljima na najvećoj društvenoj mreži Fejsbuku. Za vas smo izdvojili najinteresantnija pitanja i odgovore.
Kako ostajete zainteresovani za roman dok ga pišete?
– Nije uvek lako. Prvih pedeset strana je uvek divno, kao zaljubljivanje. Sve teče i sve je novo. Ali onda proces pisanja do 350. strane je obično bolan. Poslednjih dvadesetak su konačni put do kraja. Rastezanje sredinom je teško. Treba da kopaš i da se boriš kroz to. Nije lako, ali se na kraju isplati.
Šta Vas motiviše da pišete i kada niste raspoloženi za to?
– Zaista nekad moram da se nateram. Većinom dana, zapravo. Ja nisam pisac koji hrli za kompjuter, uzbuđena što radim svakim danom. Radije bih gledala Bravo. Ali je zapravo kao vežbanje: možda ću uprskati, ali jednom kada krenem, tako mi bude drago što sam se pojavila. Pogotovo kada mi je dan lep. To je ono što me uvek vraća.
Kako počinjete svoju knjigu? Zapravo, kako se sve smesti u priču i isplanira, da li postoji određena rutina kroz koju prolazi svaka knjiga koju pišete?
– Nikad ne krećem bez mog takozvanog „skeleta“: prva scena, poslednja scena, razrada i prva rečenica. Obično se ove stvari promene dok pišem, ali mislim da je dobro da imam neku ideju pre nego što počnem. To mi daje pravac dok radim, bez potrebe da sam potpuno isplanirana i da ne mogu da pratim inspiraciju kada mi naiđe.
Koji ste bili smer na koledžu? I pre nego ste postali pisac i majka, koji je bio vaš posao?
– Bila sam na smeru Engleskog jezika na UNC Chapel Hillu, na odseku kreativnog pisanja. Nakon koledža sam radila kao konobarica nekoliko godina, a posle toga predavala na UNC-u na odseku kreativnog pisanja pre nego što sam počela da pišem puno radno vreme. Nedostaje mi kontakt s ljudima, ali ne i ocenjivanje radova!
Sada kada imate ćerku, da li ćete pisati knjige za decu?
– Svakako da sada čitam mnogo više dečjih knjiga, ali mislim da je to potpuno drugi način pisanja. Više je kao poezija, a ja nisam sigurna da imam hrabrosti za to. Ali, nikad ne reci nikad.
Kako dolazite na ideju za naslove svojih romana? Prilično je teško naći zanimljiv naslov?
– Da vam odam jednu malu tajnu. Moji originalni naslovi nikad ne ostanu takvi do kraja knjige. Just Listen (Samo slušaj) se zvala Story of my life (Priča mog života), The Truth About Forever (Istina o večnosti) se zvala The Forever (Večnost), Along For The Ride (Zajedno u vožnji) se zvala The World Of Girls (Svet devojčica), What Happened to Goodbye (Šta se desilo sa zbogom) se zvala Being Real (Biti realan). Uvek imam u svom nacrtu omiljeni naslov, ali se onda nikome ne svidi u mojoj izdavačkoj kući. Nekad se borim s njima, ali iskeno, na kraju, moj urednik uvek bude u pravu. Mrzim to! Ali moram odati priznanje, tamo gde treba.
Koja knjiga je po vama najpopularnija među čitaocima i zašto tako mislite?
– Iskreno, nemam predstavu, mada u poslednje vreme sam čula da je to The Truth About Forever. Ranije je to bila Someone Like You. Mislim da se različiti čitaoci povezuju sa različitim piscima. Ali sam srećna što mogu da nađu nešto što će ih povezati za stranice koje čitaju.
Kako birate imena za svoje junake?
– Nalazim ih sa raznih strana, iskreno! Ukradem ih od devojaka koje dolaze na moja predavanja Koli je pohađala jednu godinu, do onih koje čujem i svide mi se. Meklin iz What Happened To Goodbye je porodično ime.
Laguna je objavila dva romana ove autorke – „Samo slušaj“ i „Neko kao ti“. Oba romana su bestseleri Njujork tajmsa, a dobili su i nagradu Američkog udruženja bibliotekara za najbolji roman za mlade.
Nedavno je Sara Desen razgovarala sa svojim obožavateljima na najvećoj društvenoj mreži Fejsbuku. Za vas smo izdvojili najinteresantnija pitanja i odgovore.
Kako ostajete zainteresovani za roman dok ga pišete?
– Nije uvek lako. Prvih pedeset strana je uvek divno, kao zaljubljivanje. Sve teče i sve je novo. Ali onda proces pisanja do 350. strane je obično bolan. Poslednjih dvadesetak su konačni put do kraja. Rastezanje sredinom je teško. Treba da kopaš i da se boriš kroz to. Nije lako, ali se na kraju isplati.
Šta Vas motiviše da pišete i kada niste raspoloženi za to?
– Zaista nekad moram da se nateram. Većinom dana, zapravo. Ja nisam pisac koji hrli za kompjuter, uzbuđena što radim svakim danom. Radije bih gledala Bravo. Ali je zapravo kao vežbanje: možda ću uprskati, ali jednom kada krenem, tako mi bude drago što sam se pojavila. Pogotovo kada mi je dan lep. To je ono što me uvek vraća.
Kako počinjete svoju knjigu? Zapravo, kako se sve smesti u priču i isplanira, da li postoji određena rutina kroz koju prolazi svaka knjiga koju pišete?
– Nikad ne krećem bez mog takozvanog „skeleta“: prva scena, poslednja scena, razrada i prva rečenica. Obično se ove stvari promene dok pišem, ali mislim da je dobro da imam neku ideju pre nego što počnem. To mi daje pravac dok radim, bez potrebe da sam potpuno isplanirana i da ne mogu da pratim inspiraciju kada mi naiđe.
Koji ste bili smer na koledžu? I pre nego ste postali pisac i majka, koji je bio vaš posao?
– Bila sam na smeru Engleskog jezika na UNC Chapel Hillu, na odseku kreativnog pisanja. Nakon koledža sam radila kao konobarica nekoliko godina, a posle toga predavala na UNC-u na odseku kreativnog pisanja pre nego što sam počela da pišem puno radno vreme. Nedostaje mi kontakt s ljudima, ali ne i ocenjivanje radova!
Sada kada imate ćerku, da li ćete pisati knjige za decu?
– Svakako da sada čitam mnogo više dečjih knjiga, ali mislim da je to potpuno drugi način pisanja. Više je kao poezija, a ja nisam sigurna da imam hrabrosti za to. Ali, nikad ne reci nikad.
Kako dolazite na ideju za naslove svojih romana? Prilično je teško naći zanimljiv naslov?
– Da vam odam jednu malu tajnu. Moji originalni naslovi nikad ne ostanu takvi do kraja knjige. Just Listen (Samo slušaj) se zvala Story of my life (Priča mog života), The Truth About Forever (Istina o večnosti) se zvala The Forever (Večnost), Along For The Ride (Zajedno u vožnji) se zvala The World Of Girls (Svet devojčica), What Happened to Goodbye (Šta se desilo sa zbogom) se zvala Being Real (Biti realan). Uvek imam u svom nacrtu omiljeni naslov, ali se onda nikome ne svidi u mojoj izdavačkoj kući. Nekad se borim s njima, ali iskeno, na kraju, moj urednik uvek bude u pravu. Mrzim to! Ali moram odati priznanje, tamo gde treba.
Koja knjiga je po vama najpopularnija među čitaocima i zašto tako mislite?
– Iskreno, nemam predstavu, mada u poslednje vreme sam čula da je to The Truth About Forever. Ranije je to bila Someone Like You. Mislim da se različiti čitaoci povezuju sa različitim piscima. Ali sam srećna što mogu da nađu nešto što će ih povezati za stranice koje čitaju.
Kako birate imena za svoje junake?
– Nalazim ih sa raznih strana, iskreno! Ukradem ih od devojaka koje dolaze na moja predavanja Koli je pohađala jednu godinu, do onih koje čujem i svide mi se. Meklin iz What Happened To Goodbye je porodično ime.
|
|
Autor: Sara Desen
