Šta vas inspiriše da pišete? Postoje li neke knjige ili pisci koji su uticali na vaš rad?

Muzika, naročito filmska i klasična, uglavnom je moj glavni izvor inspiracije. Ali inspirišu me i umetnost (obožavam Pinterest), filmovi, televizija, putovanja i istorija. Što se tiče knjiga i pisaca koji su me inspirisali... Pa, kad sam bila mlađa pročitala sam dve knjige koje su baš podstakle moju ljubav prema čitanju fantastike, a kasnije i pisanju: „Sabriel“ Garta Niksa i „The Hero and the Crown“ Robin Mekinli. Obe priče su smeštene u predivne svetove fantazije i obe imaju snažne, pametne heroine. Tu je i predivna knjiga za decu Roberta Munša „The Paper Bag Princess“, koja me je oblikovala kao ljudsko biće (i koju su mi roditelji čitali nebrojeno mnogo puta kad sam bila mala).

Možete li onima koji nisu čitali serijal „Stakleni presto“ malo da objasnite o čemu se tu radi?

Ukratko, prva knjiga serijala „Stakleni presto“ je priča o ozloglašenom ubici, devojci koja dobija šansu da bude slobodna ako pobedi u smrtonosnom takmičenju za kraljevskog ubicu u korumpiranom kraljevstvu.  U drugoj knjizi „Kruna ponoći“ pratimo njene avanture.

Šta vas je inspirisalo za stvaranje lika Selene Sardotijen, heroine vaših romana?

Selena mi je ušetala u glavu čim sam dobila ideju za serijal. Premda je ona proizvod i moje ljubavi prema seriji „Bafi, ubica vampira“, filmu „Kil Bil“, Hanu Solu iz „Ratova zvezda“ , Diznijevim princezama ali i moje želje da napišem knjigu gde heroina može da radi sve one „zabavne“ stvari koje su uglavnom rezervisane za dečake: razbija zlikovce, ubija čudovišta, spasava svet.

Rekli ste ranije da je Selena – iako snažan i sposoban lik – u nekoj vrsti „moralne sive zone“. Možete li to malo bolje da objasnite?

Pa, ona je ubica. Ubija ljude za novac i ponekad uživa u tome. Zna kako da muči ljude i u tome ponekad uživa. Ali, ona voli i da čita, obožava muziku i umetnost i mislim da joj na kraju svega ljubav prema tim stvarima omogućava da zadrži svoju ljudskost, da se suoči sa užasnom obukom kroz koju je prošla kao dete i svim onim što je uradila kao odrasla. Stoga, ona je obučeni ubica ali ima srce i moralni kodeks koji ponekad menja kako bi dobila šta želi (ponekad sa pogubnim posledicama). Njena konstantna borba između ljudskosti i slojeva tame u njoj samoj čini je interesantnim likom za stvaranje.

Serijal je počeo kao prepričavanje „Pepeljuge“, a vi ste i koautor prepričanih „20.000 milja pod morem“. Koliko klasična literatura utiče na to šta ćete pisati?

Uh, ne mnogo. Ponekad ideje dobijam iz narodnih priča ili klasika, ponekad ne. Sve zavisi od priče i inspiracije. Ako je priča inspirisana klasikom ili folklorom, onda prvo mnogo istražujem, pa odlučim šta ću zadržati a šta odbaciti, i onda smišljam kako da je učinim svojom. Ponekad gotovo ništa ne zadržim a ponekad mnogo toga. Sve zavisi od priče.

Fantastika je veoma uzbudljiv žanr – možete da stvarate nove svetove. Imate li savet za pisce kada grade te svetove? Kako da ih učine autentičnim?

Postavite sebi mnogo pitanja. Ako lik jede neku određenu vrstu hrane ili nosi određenu odeću, zapitajte se odakle dolaze. Kako je došlo do toga da to jedu, odnosno nose. Ne morate to da objasnite na papiru ali razumevanje trgovinskih puteva, granica kraljevstva, geografije, setve i žetve... pomaže u širenju vašeg sveta. Takođe, imajte na umu da izgradnja sveta i likova idu ruku pod ruku: poput vas, vaš lik je proizvod svog sveta. Ponekad najsuptilniji, svakodnevni detalji unose život u lik.

Da li imate pravila za svoj svet? Postoji li proces kroz koji prolazite, a koji vam pomaže da utvrdite ta pravila?

Volela bih da imam ali uglavnom kada mi padne na pamet neka ideja, ja je zapišem i ako ima smisla i funkcioniše sa onim što sam već uspostavila (često to znači videti da li u stvarnom svetu postoji neki istorijski ekvivalent) onda je zadržim. Ako je apsurdna i ne fukncioniše (na šta mi uglavnom ukazuju moj kritičarski nastrojen partner ili urednik) odustanem od nje. Sve je to prilično jednostavno.

„Stakleni presto“ ste najpre objavili na sajtu FictionPress.com. Zašto ste odlučili da prva poglavlja objavite tamo, a ne da potražite književnog agenta?

Pa to je bilo 2002. Imala sam šesnaest godina i nisam ni znala da li želim da moja knjiga bude objavljena. Nisam znala ni da li mogu da napišem roman. Niko oko mene nije čitao niti pisao fantastiku, pa sam samo htela da vidim da li je priča zanimljiva, da li će je neko pročitati. Ispostavilo se da je mnogo ljudi htelo da je pročita. O izdavanju sam počela da razmišljam nekoliko godina kasnije, kada sam već imala mnogo materijala za knjige, i kada su me obožavaoci molili da nađem izdavača.

Imali ste veliki broj pratilaca na FictionPress.com – da li ste se na neki način promovisali u tim prvim fazama ili je sve bilo po preporuci?

Pa, internet je tada bio drugačiji. Nije bio toliko veliki a društveni mediji nisu bili nalik današnjim. Tako da ne, nisam se samopromovisala. Sve je bio rezultat neverovatnih fanova koji su me hvalili.

Da li je za roman bilo dobro što je prva ruka objavljena onlajn? Kako je to uticalo na razvoj priče?

Mislim da sam ja imala najviše koristi o toga. Stekla sam obožavaoce, a svest da se ljudima dopala priča dala mi je, kao mladom piscu, samopouzdanje – omogućila mi je da verujem u sebe i da verujem da će mi se ostvariti san da moj roman bude objavljen. Bez toga mislim da nikada ne bih završila priču.

Došlo je do nekih izmena između verzije objavljene onlajn i zvaničnog izdanja. Da li vam je taj proces bio težak?

Naravno da jeste. Mislim da je za svakog novog pisca uređivanje knjige težak proces. Godinama sam prepravljala knjigu (nacrt za Fiction Press sam, pre nego što sam ga poslala agentu, sama ponovo napisala, prepravila, uredila i dopunila), tako da je rad sa urednikom bio radost i olakšanje. To je težak posao ali ja volim izazove a ideje mog urednika za unapređivanje priče su bile sjajne i totalno u skladu sa pričom koju sam zamislila.

Šta biste čitaocima koji sami objavljuju svoje knjige rekli da su prednosti i mane sa kojima će se susresti?

Postoji razlika između samostalnog izdanja i postavljanja istog na postovanja na FictionPress. Mislim da je Fiction Press sjajno mesto za pisce koji žele da čuju komentare i da se zabave – sve dok štitite priču od plagijatora. Uverena sam da postoji velika prednost samostalnog izdavaštva (u smislu da prodajete svoju knjigu) ali biti svoj izdavač meni izgleda kao mnogo posla i mala je verovatnoća da ćete videti svoj roman u knjižarama. Zbog toga uvek preporučujem tradicionalno izdavanje – to je teži i duži put ali apsolutno vredan svega toga.

Često koristite društvene medije kako biste komunicirali sa čitaocima. Koliko je to važno za uspeh pisca?

Iskreno, ne znam koliki je dugoročni uticaj društvenih medija na moju spisateljsku karijeru ali znam da je onlajn interakcija sa fanovima jedna od najboljih stvari kod izdavanja. Ja to radim zato što mi je zabavno, zato što volim da pričam sa njima, da čujem šta misle i da vidim njihove umetničke radove. Ako ne volite društvene medije onda nemojte da ulazite u to – ima mnogo pisaca koji ne koriste društvene medije a veoma su uspešni, poput Suzan Kolins (autorka serijala „Igre gladi“).

I na kraju, imate li neki savet za pisce?

Volite to što pišete. Mnogi će vam reći da je objavljivanje knjige nerealan cilj ili da to što volite nije „prava“ književnost. Ignorišite ih. Pišite ono što volite i nikada se nemojte zbog toga izvinjavati. Da, dug je put do izdavanja ali je to dobra stvar jer ćete imati priču koju volite srcem i dušom i jedina osoba koja vas može naterati da prestanete sa pisanjem ste vi. Zato, pišite ono što volite i ništa vas drugo ne zanima.

Izvor: writersandartists.co.uk