Intervju sa Vanjom Bulićem: Mašta može svašta
Srpska srednjovekovna istorija nije puno zastupljena u popularnoj literaturi. Vanja Bulić je prepoznao da se u bogatom nasleđu Nemanjića kriju pitanja koja, ako ih sebi postavi maštovita i lucidna osoba, prerastaju u prave književne trilere, srpsku verziju „hrišćanske fantazije“. Kada može Den Braun, može i Vanja Bulić.
Za svoj novi roman ,,Jovanovo zaveštanje“ Bulić, majstor da iskombinuje legende i istinu, kaže: ,,Bio bih srećan kada bi ova knjiga pokrenula akciju za povratak Miroslavljevog jevanđelja u Hilandar. Svetogorski monasi iskreno veruju da će one koji su izneli Jevanđelje iz Hilandara, pratiti prokletstvo... Dovoljno je podsetiti se kakvu je golgotu prošao, i još prolazi srpski narod u poslednјih 115 godina, pa shvatiti da priča o prokletstvu nije puka igra reči“.
Odakle ideja da pišete o Miroslavljevom jevanđelju?
Još u toku pisanja „Simeonovog pečata“, kada sam došao do dela knjige u kome se pominje način na koji je Aleksandar Obrenović došao do Miroslavljevog jevanđelja, odlučio sam da to bude tema moje naredne knjige. Jevanđelje se sedam vekova nalazilo na Hilandaru i govoreno je da će prokletstvo pratiti onoga ko ga iznese sa Svete Gore. Nakon što je ubijen Aleksandar Obrenović, sa kojim se ugasila dinastija Obrenovića, ovaj značajni spis prelazi u ruke Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marselju. Jednu stranu iz Miroslavljevog jevanđelja nožem je isekao ruski vladika Porfirije Uspenski i predao je ruskom caru. I dinastija Romanov se ugasila u mukama, kasapljenjem carske porodice. U mojoj knjizi, u Beogradu se osniva društvo „Za kralja i otadžbinu“, koje želi da vrati Jevanđelje na Hilandar, kako bi bilo skinuto prokletstvo sa srpskih dinastija.
Knjiga ,,Jovanovo zaveštanje“ je već u prvoj nedelji doživela četiri izdanja. Koja je tajna dobrog istorijsko-političkog trilera?
To nije nikakva tajna, već pravilo: dobro napisan roman sa interesantnom temom ne može čitaoca ostaviti ravnodušnim. Dugo smo u školi učili mnogo nepotrebnih činjenica, posebno kad je reč o istoriji, pa je došlo vreme da se ispravi nepravda. Miroslavljevo jevanđelje se našlo u ediciji UNESCO „Pamćenje sveta“, kao jedno od 120 najvrednijih pokretnih dobara u istoriji čovečanstva. Ja sam smislio trilersku priču u kojoj je, ustvari, glavni junak Miroslavljevo jevanđelje, pa čitalac od prve strane knjige strepi da li će ono biti ukradeno? Knjiga počinje sa dva misteriozna ubistva: u Petrogradu i Čikagu. Ubijeni imaju isto ime i prezime, a u pazušnoj jami su im tetovirani crteži iz Miroslavljevog jevanđelja. Lanac ubistava se nastavlja i počinje traganje za prvobitnim koricama Jevanđelja koje su zamenjene u 14 veku.
Odakle ideja da pišete o Miroslavljevom jevanđelju?
Još u toku pisanja „Simeonovog pečata“, kada sam došao do dela knjige u kome se pominje način na koji je Aleksandar Obrenović došao do Miroslavljevog jevanđelja, odlučio sam da to bude tema moje naredne knjige. Jevanđelje se sedam vekova nalazilo na Hilandaru i govoreno je da će prokletstvo pratiti onoga ko ga iznese sa Svete Gore. Nakon što je ubijen Aleksandar Obrenović, sa kojim se ugasila dinastija Obrenovića, ovaj značajni spis prelazi u ruke Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marselju. Jednu stranu iz Miroslavljevog jevanđelja nožem je isekao ruski vladika Porfirije Uspenski i predao je ruskom caru. I dinastija Romanov se ugasila u mukama, kasapljenjem carske porodice. U mojoj knjizi, u Beogradu se osniva društvo „Za kralja i otadžbinu“, koje želi da vrati Jevanđelje na Hilandar, kako bi bilo skinuto prokletstvo sa srpskih dinastija.
Knjiga ,,Jovanovo zaveštanje“ je već u prvoj nedelji doživela četiri izdanja. Koja je tajna dobrog istorijsko-političkog trilera?
To nije nikakva tajna, već pravilo: dobro napisan roman sa interesantnom temom ne može čitaoca ostaviti ravnodušnim. Dugo smo u školi učili mnogo nepotrebnih činjenica, posebno kad je reč o istoriji, pa je došlo vreme da se ispravi nepravda. Miroslavljevo jevanđelje se našlo u ediciji UNESCO „Pamćenje sveta“, kao jedno od 120 najvrednijih pokretnih dobara u istoriji čovečanstva. Ja sam smislio trilersku priču u kojoj je, ustvari, glavni junak Miroslavljevo jevanđelje, pa čitalac od prve strane knjige strepi da li će ono biti ukradeno? Knjiga počinje sa dva misteriozna ubistva: u Petrogradu i Čikagu. Ubijeni imaju isto ime i prezime, a u pazušnoj jami su im tetovirani crteži iz Miroslavljevog jevanđelja. Lanac ubistava se nastavlja i počinje traganje za prvobitnim koricama Jevanđelja koje su zamenjene u 14 veku.
Vešto ste uklapali poznate istorijske činjenice i legende. Šta je to novo što nam donosi ,,Jovanovo zaveštanje“?
Novina je originalna priča i pristup tretiranju istorijskih činjenica, što podrazumeva preplitanje prošlosti i sadašnjosti, ali tako da sve izgleda uverljivo, kao da se zaista dogodilo ili će se tek dogoditi. Da bi se napisao ovakav roman, neophodno je pročitati obimnu istorijsku i religijsku građu, jer ne sme biti greške koja bi devalvirala celu priču. Novina je i smelo tretiranje činjenica, posebno kad je reč o vizuelnom delu Miroslavljevog jevanđelja. O tome je dosada stidljivo govoreno. Ljudi u crkvi se drže dogme, a istoričari se više bave vremenom i okolnostima kada je Jevanđelje nastalo, a manje skrivenim zamkama koje se u njemu nalaze.
Kakve vam je to korisne primedbe i predloge dao jeromonah Onufrije Hilandarac, čitajući prvu verziju ,,Jovanovog zaveštanja“?
Jeromonaha Onufrija sam upoznao na Hilandaru. On se sada nalazi u jednom šumadijskom manastiru. I u prethodnoj knjizi mi je dao značajna uputstva, jer nisam smeo da napravim religijsku grešku. Kada je pročitao prvu verziju ,,Jovanovog zaveštanja“, bio je ljut. Dobio sam mejl zbog koga sam se postideo. Ispravio sam sve greške i razrešio neke nedoumice. Komentarišući jedno poglavlje, Onufrije je pomenuo Indijanu Džonsa, pa sam brzo korigovao tekst, iako mi je poređenje godilo. Greške sam u prvoj verziji napravio zato što sam suviše slobodno, ponesen literaturom, tretirao pojedine religijske teme.
Recite nam nešto o crtežima iz Miroslavljevog koji igraju ulogu u razotkrivanju ,,Jovanovog zaveštanja“?
Crteži i monogrami u Miroslavljevom jevanđelju preteča su renesansnog slikanja. Sveci, pa i Isus Hristos, predstavljeni su kao obični ljudi. U svim poznatim prepisima jevanđelja, u oslikavanju se koristi jedna ili dve životinje, a u Miroslavljevom jevanđelju je oslikano deset životinja i to uvek na drugačiji način. Njih prati bujna, izmaštana vegetacija. Kada se znaju simbolična značenja pojedinih životinja, dolazi se do neverovatnih saznanja. Posebno je interesantan način oslikavanja svetaca, na pojedinim mestima u katoličkom maniru, pa iznad Jovana Krstitelja ćirilicom piše Žvan Batist.
Likovi koji predstavljaju Hrista i Jovana Krstitelja imaju po šest prstiju na desnoj ruci. Koju tajnu krije šesti prst?
U katoličkoj ikonografiji često se koristi šesti prst da bi se istakla duhovnost, iako to na prvi pogled deluje kontradiktorno. U slovenskoj mitologiji postoji priča o šestoprstom. To su ljudi posebno nadareni, sa natprirodnim moćima. Iznad hilandarske biblioteke, obnovljene 1974. godine, nalazi se uvećan crtež Isusa Hrista sa rukom koja ima šest prstiju. To je crtež prenesen iz Miroslavljevog jevanđelja. Niko ne ume da objasni zašto je korišćen baš taj crtež.
Novina je originalna priča i pristup tretiranju istorijskih činjenica, što podrazumeva preplitanje prošlosti i sadašnjosti, ali tako da sve izgleda uverljivo, kao da se zaista dogodilo ili će se tek dogoditi. Da bi se napisao ovakav roman, neophodno je pročitati obimnu istorijsku i religijsku građu, jer ne sme biti greške koja bi devalvirala celu priču. Novina je i smelo tretiranje činjenica, posebno kad je reč o vizuelnom delu Miroslavljevog jevanđelja. O tome je dosada stidljivo govoreno. Ljudi u crkvi se drže dogme, a istoričari se više bave vremenom i okolnostima kada je Jevanđelje nastalo, a manje skrivenim zamkama koje se u njemu nalaze.
Kakve vam je to korisne primedbe i predloge dao jeromonah Onufrije Hilandarac, čitajući prvu verziju ,,Jovanovog zaveštanja“?
Jeromonaha Onufrija sam upoznao na Hilandaru. On se sada nalazi u jednom šumadijskom manastiru. I u prethodnoj knjizi mi je dao značajna uputstva, jer nisam smeo da napravim religijsku grešku. Kada je pročitao prvu verziju ,,Jovanovog zaveštanja“, bio je ljut. Dobio sam mejl zbog koga sam se postideo. Ispravio sam sve greške i razrešio neke nedoumice. Komentarišući jedno poglavlje, Onufrije je pomenuo Indijanu Džonsa, pa sam brzo korigovao tekst, iako mi je poređenje godilo. Greške sam u prvoj verziji napravio zato što sam suviše slobodno, ponesen literaturom, tretirao pojedine religijske teme.
Recite nam nešto o crtežima iz Miroslavljevog koji igraju ulogu u razotkrivanju ,,Jovanovog zaveštanja“?
Crteži i monogrami u Miroslavljevom jevanđelju preteča su renesansnog slikanja. Sveci, pa i Isus Hristos, predstavljeni su kao obični ljudi. U svim poznatim prepisima jevanđelja, u oslikavanju se koristi jedna ili dve životinje, a u Miroslavljevom jevanđelju je oslikano deset životinja i to uvek na drugačiji način. Njih prati bujna, izmaštana vegetacija. Kada se znaju simbolična značenja pojedinih životinja, dolazi se do neverovatnih saznanja. Posebno je interesantan način oslikavanja svetaca, na pojedinim mestima u katoličkom maniru, pa iznad Jovana Krstitelja ćirilicom piše Žvan Batist.
Likovi koji predstavljaju Hrista i Jovana Krstitelja imaju po šest prstiju na desnoj ruci. Koju tajnu krije šesti prst?
U katoličkoj ikonografiji često se koristi šesti prst da bi se istakla duhovnost, iako to na prvi pogled deluje kontradiktorno. U slovenskoj mitologiji postoji priča o šestoprstom. To su ljudi posebno nadareni, sa natprirodnim moćima. Iznad hilandarske biblioteke, obnovljene 1974. godine, nalazi se uvećan crtež Isusa Hrista sa rukom koja ima šest prstiju. To je crtež prenesen iz Miroslavljevog jevanđelja. Niko ne ume da objasni zašto je korišćen baš taj crtež.
Šta se dešava kada se u potragu za odgonetanjem tajne Miroslavljevog jevanđelja umeša modna novinarka? Da li moda može da nas odvede na suprotan trag?
U roman sam uveo lik novinarke Muške. To je omaž mojim koleginicama iz zlatnog doba časopisa ,,Duga“. Ona je novinar koji prati modu, pa u crtežima i monogramima iz Jevanđelja traži ono čega tamo nema. Zato u celu priču unosi stvaralački haos, koji pomaže glavnom junaku Novaku Ivanoviću da uroni u neka skrivena značenja monograma i crteža.
Koliko danas znamo o nastanku ovog najznačajnijeg spisa Južnih Slovena?
O Miroslavljevom jevanđelju sam znao samo onoliko koliko sam naučio u školi, a to znači – gotovo ništa. Nisam znao šta je jevanđelje! A reč je o svedočenjima četiri apostola o životu i delima Isusa Hrista. Tekst je uvek nepromenljiv, a lepota je u oslikavanju i izboru pisma. Ovo jevanđelje je dobilo ime po naručiocu posla – humskom knezu Miroslavu, bratu Stefana Nemanje. Jevanđelje je pisano i oslikano u crkvi Svetog Petra u Bijelom Polju.
Čuveni engleski moreplovac Džems Kuk u srednjem veku tražio je blago templara u Okeaniji. Iz ,,Jovanovog zaveštanja“, međutim, može se zaključiti da se blaga templara, koje se procenjuje po današnjoj vrednosti na pet milijardi eura, krije na Svetoj gori?
Mapu skrivenog blaga imali su Kolumbo i Magelan, ali blago nisu našli. I danas se istoričari spore da li blago templara predstavlja materijalno bogatstvo ili je reč o Hristovom rodoslovu, koji su templari izneli iz Jerusalima. Da sam živeo u njihovo vreme i da sam dobio zadatak da tražim blago, ja bih se uputio prema Svetoj gori.
Da li se vaša ideja zasniva na istorijskim činjenicama ili je reč o piščevoj slobodi?
Francuski kralj Filip Lepi, uz papinu podršku, 1307. godine (petak, 13.), prvo je pohapsio, pa potom pogubio gotovo sve viđenije templare. U noći pogroma, iz marseljske luke je isplovilo nekoliko galija sa blagom templara. I danas se ne zna na koju stranu su se galije uputile. Ubeđen sam da nisu krenule ka zemljama katolika, jer bi to sigurno bilo dojavljeno papi. Moja teza je da su krenule ka hrišćanima, pravoslavcima, tačnije na Svetu goru. A tamo ima skrivenih mesta do kojih je gotovo nemoguće doći.
Kakva veza postoji između templara, Stefana Nemanje i Svetog Save?
Krstaši i tempalari su prolazili preko Srbije na putu ka Svetoj zemlji. Krajem 12. veka, jedan od vođa krstaša bio je Fridrih Barbarosa. On je u više navrata boravio na dvoru Stefana Nemanje, a lekovitim travama ga je lečio Rastko Nemanjić. Krstaši su plaćali Stefanu Nemanji carinu, što znači da je Stefan bio moćan koliko i templari, prvi evropski carinici i bankari.
A veza Miroslavljevog jevanđelja i templara?
Kakva je prava veza, ako uopšte postoji, trebalo bi da odgovore istoričari. U romanu postoji – literarna veza, čiji sam ja autor.
U roman sam uveo lik novinarke Muške. To je omaž mojim koleginicama iz zlatnog doba časopisa ,,Duga“. Ona je novinar koji prati modu, pa u crtežima i monogramima iz Jevanđelja traži ono čega tamo nema. Zato u celu priču unosi stvaralački haos, koji pomaže glavnom junaku Novaku Ivanoviću da uroni u neka skrivena značenja monograma i crteža.
Koliko danas znamo o nastanku ovog najznačajnijeg spisa Južnih Slovena?
O Miroslavljevom jevanđelju sam znao samo onoliko koliko sam naučio u školi, a to znači – gotovo ništa. Nisam znao šta je jevanđelje! A reč je o svedočenjima četiri apostola o životu i delima Isusa Hrista. Tekst je uvek nepromenljiv, a lepota je u oslikavanju i izboru pisma. Ovo jevanđelje je dobilo ime po naručiocu posla – humskom knezu Miroslavu, bratu Stefana Nemanje. Jevanđelje je pisano i oslikano u crkvi Svetog Petra u Bijelom Polju.
Čuveni engleski moreplovac Džems Kuk u srednjem veku tražio je blago templara u Okeaniji. Iz ,,Jovanovog zaveštanja“, međutim, može se zaključiti da se blaga templara, koje se procenjuje po današnjoj vrednosti na pet milijardi eura, krije na Svetoj gori?
Mapu skrivenog blaga imali su Kolumbo i Magelan, ali blago nisu našli. I danas se istoričari spore da li blago templara predstavlja materijalno bogatstvo ili je reč o Hristovom rodoslovu, koji su templari izneli iz Jerusalima. Da sam živeo u njihovo vreme i da sam dobio zadatak da tražim blago, ja bih se uputio prema Svetoj gori.
Da li se vaša ideja zasniva na istorijskim činjenicama ili je reč o piščevoj slobodi?
Francuski kralj Filip Lepi, uz papinu podršku, 1307. godine (petak, 13.), prvo je pohapsio, pa potom pogubio gotovo sve viđenije templare. U noći pogroma, iz marseljske luke je isplovilo nekoliko galija sa blagom templara. I danas se ne zna na koju stranu su se galije uputile. Ubeđen sam da nisu krenule ka zemljama katolika, jer bi to sigurno bilo dojavljeno papi. Moja teza je da su krenule ka hrišćanima, pravoslavcima, tačnije na Svetu goru. A tamo ima skrivenih mesta do kojih je gotovo nemoguće doći.
Kakva veza postoji između templara, Stefana Nemanje i Svetog Save?
Krstaši i tempalari su prolazili preko Srbije na putu ka Svetoj zemlji. Krajem 12. veka, jedan od vođa krstaša bio je Fridrih Barbarosa. On je u više navrata boravio na dvoru Stefana Nemanje, a lekovitim travama ga je lečio Rastko Nemanjić. Krstaši su plaćali Stefanu Nemanji carinu, što znači da je Stefan bio moćan koliko i templari, prvi evropski carinici i bankari.
A veza Miroslavljevog jevanđelja i templara?
Kakva je prava veza, ako uopšte postoji, trebalo bi da odgovore istoričari. U romanu postoji – literarna veza, čiji sam ja autor.
Da li je kijevski vladika Porfirije Uspinski 1846. godine , dok je knjiga čuvana u srpskom manastiru Hilandar, slučajno isekao baš stranu 166 i odneo je ruskom caru?
Lako je na osnovu datuma utvrditi da je Jevanđelje tog dana bilo otvoreno tako da je iz njega korišćen baš list 166 na kome se nalazi jedini ženski lik. To je Irodijada, koja je od kralja Iroda tražila glavu Jovana Krstitelja. Pritom je taj lik nag. Po jednoj teoriji, stranica je odstranjena zbog ženskog lika, prema drugoj teoriji stranu su Porfiriju poklonili bugarski monasi koji su tada bili u većini u Hilandaru, navodno da bi se uradila naučna laboratorijska ekpertiza spisa. Ako je to istina, zašto list nije vraćen, nego je već 170 godina u Petrogradu? I zašto je nožem izrezan? Vladika je Imperatorskoj biblioteci u Petrogradu poklonio 560 relikvija iz Hilandara, kako je naznačeno – iz njegove lične kolekcije. Između ostalog, tu je i Vukanovo jevanđelje. Otkud jednom ruskom vladiki, koji tako lako poseže nož, toliko blago iz našeg manastira?
U vašoj knjizi se pominje jedno tajno društvo u Beogradu. Posebno je interesantan čin inicijacije novih članova. Istina ili mašta?
Istina je da mašta može svašta.
Izvor: Ona Magazin
Autor: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Zoran Mirčetić
Lako je na osnovu datuma utvrditi da je Jevanđelje tog dana bilo otvoreno tako da je iz njega korišćen baš list 166 na kome se nalazi jedini ženski lik. To je Irodijada, koja je od kralja Iroda tražila glavu Jovana Krstitelja. Pritom je taj lik nag. Po jednoj teoriji, stranica je odstranjena zbog ženskog lika, prema drugoj teoriji stranu su Porfiriju poklonili bugarski monasi koji su tada bili u većini u Hilandaru, navodno da bi se uradila naučna laboratorijska ekpertiza spisa. Ako je to istina, zašto list nije vraćen, nego je već 170 godina u Petrogradu? I zašto je nožem izrezan? Vladika je Imperatorskoj biblioteci u Petrogradu poklonio 560 relikvija iz Hilandara, kako je naznačeno – iz njegove lične kolekcije. Između ostalog, tu je i Vukanovo jevanđelje. Otkud jednom ruskom vladiki, koji tako lako poseže nož, toliko blago iz našeg manastira?
U vašoj knjizi se pominje jedno tajno društvo u Beogradu. Posebno je interesantan čin inicijacije novih članova. Istina ili mašta?
Istina je da mašta može svašta.
Izvor: Ona Magazin
Autor: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Zoran Mirčetić
Autor: Vanja Bulić
