Šta za tebe predstavlja Amerika?

Specifična su mi leta i snovi. 20 godina za redom, svako leto sam provodio u Mejnu, u kući moga strica na okeanu. A leto je posebno vreme za svakoga. Nekako je tiho i ne brineš ni o čemu. Škola kao da nikad nije ni postojala. Bio sam slobodan da sanjam i zamišljam šta bih želeo da budem. Zato je Amerika zemlja snova za mene. Što nije isto što i američki san. Kada sam u Ženevi i pišem, maštanje o odlasku u Ameriku mi daje elan.

Da li je pričanje priča za tebe prirodno? Da li pričom zabavljaš svoje prijatelje?

Moji prijatelji mi obično kažu da skratim priču jer u suprotnom, mojoj priči nikad kraja! Na papiru sam efikasniji. Kada razmišljam o romanu koji treba da objavim, onda moram da razmišljam o onome što je bitno, naročito što radnja šeta napred-nazad u vremenu. Najbitnije mi je da čitalac uživa i da se onda pita šta će sledeće da čita.

Jedan stariji lik iz „Knjige o Baltimorcima‟, Leo, nailazi na teškoće u svom pokušaju da postane pisac. Da li to znači da je pisanje teže nego što se misli?

Postoje ljudi koji dođu i kažu mi kako imaju na umu super priču za roman. Tako je i sa Leom. Pitaju me kako da napišu tu priču, i ja im kažem da moraju sami da nađu način. Pričaju mi kako godinama rade na knjizi, a ipak su napisali samo deset strana. Ako su toliko bez inspiracije da dolaze kod mene za pomoć, možda nije suđeno da od toga išta bude. S druge strane, dobro je što ljudi hoće da se izraze kroz knjige. Bolje tako, nego preko Fejsbuka.

Da li ti je sećanje na detinjstvo podjednako važno u životu kao i u knjigama?

MI živimo kroz svoju prošlost. Ona stvara to što smo danas. Nažalost, imam jako dobro pamćenje i sećam se mnogih nebitnih detalja. Prijatelji misle da sam čudak. Sećam se datuma, pa čak i dana u nedelji kada su se desile neke stvari, čak se sećam i šta su nosili od odeće!

Da li ti se i u svakodnevnom životu dešavaju misteriozni događaji?

Svi mi možemo da vidimo misteriju u svom životu ako izaberemo taj ugao posmatranja. Svi smo radoznali i volimo da tračarimo. Na taj način svi pomalo uživamo u ulozi detektiva. Umemo da pozovemo nekoga i pitamo: „Hej, jesi li čuo? Da li je to istina?‟ A pošto nam je potrebna neka sigurnost u životu, odemo da radimo i držimo se rutine. Pa nađemo nešto drugo oko čega ćemo da izgradimo priču. Možda oko nekoga koga sretnemo u restoranu: „Da li on to vara svoju ženu?‟ Neke od tih stvari su samo način na koji mi posmatramo stvari i o njima ne razgovaramo sa drugima. Držimo ih za sebe dugo vremena pre nego što shvatimo da su bile samo jedna strana priče.

Izgleda da je zavist među prijateljima bitna tema tvojih dela...

Mnogo volim da se takmičim. Ako odem u park na trčanje i primetim da neko trči brže od mene pa će me prestići, ja stanem i pretvaram se da radim sklekove. I moram da priznam da sam ljubomoran. Ali, to može imati pozitivne strane. Tako možemo da testiramo naše odnose. Trebalo bi da dozvolimo sebi da budemo ljubomorni na prijatelja kada mu se osmehne sreća, a onda da pomislimo: „Pa dobro, blago njemu‟.

Ako izađe film po romanu „Istina o slučaju Harija Keberta‟ kao što je planirano, misliš li da će te ljudi onda još više mešati sa tvojim junakom Markusom Goldmanom?

Pišem knjige da bih pobegao od realnosti, dok Markus to radi da bi objasnio sopstveni život sebi samom. Kada bih pisao o svom životu, to bi bilo baš dosadno. Želim da pišem o ljudima koji nikada nisu postojali. I nikada nemam plan po kome pišem. Jedna ideja vodi drugoj i priča se menja iz dana u dan. Za sada, Markus nije u mojoj sledećoj knjizi, ali ipak moram da je napišem pre nego što budem siguran u to.

Autor: Vanesa Torp
Izvor: www.theguardian.com