Intervju – Slaviša Pavlović: Najlepši spomenik se podiže tokom života
Zavet heroja, srpski roman o kom se u poslednje vreme neumorno govori. Njegov autor, Slaviša Pavlović govori za Refleksiju, o sebi, herojima, romanu...
Pričaj nam nastanku romana Zavet heroja?
Zasnovan je na istinitim događajima, ali je ujedno i neki moj omaž Prvom svetskom ratu. To je tema kojom se godinama bavim, koja zavređuje moju pažnju i mislim da je bitna da se danas, 100 godine kasnije podsetimo dostojanstva, hrabrosti i veličine naših predaka, koji su bili mnogo bolji od nas. Naravno, tu postoje još neke pobude, poput pokušaja revizije istorije, pa se roman može posmatrati i kao jedno svedočenje, kako u budućnosti mali ljudi jeftinim politikanstvom ne bi pokvarili velika dela, krivce pretvorili u žrtve, a žrtve u krivce.
Koliko je interesovanje za roman?
Knjiga se od svog izlaska nalazi na Laguninoj top listi, drugo izdanje je nedavno štampano, tako da sve informacije koje imam govore mi da treba da budem više nego zadovoljan. Veliki vetar u leđa je činjenica da je moj izdavač Laguna, koja je u regionu, a i šire najbolja izdavačka kuća, pa njihova profesionalnost i standardi u mnogome omogućavaju da se reč koju autor prenosi čuje na svakom mestu gde je to potrebno.
Zavet heroja je preveden na ruski jezik?
Rusko izdanje je izašlo pre dve nedelje. Uskoro me očekuje promocija u Moskvi i Jaroslavlju, a potom u još nekim gradovima u Rusiji. Još uvek ne znam tačan datum promocije u Moskvi, jer će predsednik ruske državne Dume Sergej Nariškin govoriti na promociji, pa će datum biti vrlo brzo određen u skladu sa njegovim obavezama, kao i obavezama Emira Kusturice, koji bi trebalo takođe da govori na promociji.
Koliko se zadovoljan saradnjom sa Rusima?
Oni su jedan divan narod. Tačni, precizni, poslovni, a kada se posao završi, veliki prijatelji. Nedavno, kada je Putin dolazio u Srbiju, ruski senator Lisicin mi je rekao: “Poneo sam dva primerka knjige da vidiš kako smo je uradili, ali je sada jedna kod predsednika Putina, a druga kod predsednika Nikolića.” Pomislio sam da se šali sa mnom. Kasnije, kada sam čitao njegov intervju u jednom ruskom listu, naglasio je to, kao deo uspešne kulturne saradnje Srbije i Rusije. Pokazao mi je i plakate koje su štampali za promociju knjige, uskoro će biti u Sočiju, gde se održavaju Olimpijske igre.
Koga izdvajaš od regionalnih pisaca?
Mislim da je srpska književna scena ubedljivo najkvalitetnija u regiji, pa u tom nekom kontekstu bih uvek i izdvojio neke naše domaće pisce mlađe generacije, poput Dejana Stojiljkovića. Nedavno je Toni Parsons rekao da Beogradski sajam knjiga treba da bude prvi u Evropi, pre frankfurtskog, jer je bolji i bliži čitaocima, tako da je lepo biti jedan mali deo srpske literature.
Poezija? Daj nam najdraže stihove?
Poezija je duboki izraz duše. Mnogi imaju dar da naprave rime, ali veliki pesnici kroz poeziju čak i tugu pretvaraju u slavu. Volim poeziju, najviše Dučićevu, pa su mi njegovi stihovi omiljeni.
Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno piće slave.
Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.
Da li sloboda pisanja i sloboda govora postoje na našim prostorima?
Sloboda pisanja i govora uvek je bila osnovno pravo svakog čoveka. Bolje je pitanje da li se ono napisano čuje i da li zbog toga postoje kazne. Nikada nisam bio pobornik zabranjivanja, ali ni apsolutne slobode u kojoj svaki idiot može napisati laž ili dobro okarakterisati kao loše, a loše kao dobro. Mislim da u svemu treba imati meru. Nažalost, oduvek je na ovim našim prostorima prisutno odsustvo mere, što je, čini mi se, najviše uticalo na mnoge nepotrebne zabrane, ali i zloupotrebe slobode.
Kako doživljavaš Crnu Goru? Možemo li očekivati crnogorsku promocija "Zaveta heroja"?
Moji preci su se doselili 1836. godine iz crnogorskog Grahova u okolinu Ljubovije, jer je moj predak Pavle Petrović, po kome nosim prezime, ubio turskog agu, pa se porodica morala skloniti zbog moguće odmazde. Tu porodičnu priču sam iskoristio u literaturi i napisao pripovetku “Česma trgovca Alekse”.
Kao ljubitelj istorije, poznajem svoje kompletno porodično stablo, znam da mi se prabaka zvala Itana Petrović, rođena je 1782. godine u Crnoj Gori, pa će sigurno jedan od mojih dolazaka biti inspirisan i potragom za daljim korenima.
Naravno, biće mi zadovoljstvo da dođem i na promociju Zaveta heroja, ali to zavisi od organizatora u Crnoj Gori.
Zasnovan je na istinitim događajima, ali je ujedno i neki moj omaž Prvom svetskom ratu. To je tema kojom se godinama bavim, koja zavređuje moju pažnju i mislim da je bitna da se danas, 100 godine kasnije podsetimo dostojanstva, hrabrosti i veličine naših predaka, koji su bili mnogo bolji od nas. Naravno, tu postoje još neke pobude, poput pokušaja revizije istorije, pa se roman može posmatrati i kao jedno svedočenje, kako u budućnosti mali ljudi jeftinim politikanstvom ne bi pokvarili velika dela, krivce pretvorili u žrtve, a žrtve u krivce.
Koliko je interesovanje za roman?
Knjiga se od svog izlaska nalazi na Laguninoj top listi, drugo izdanje je nedavno štampano, tako da sve informacije koje imam govore mi da treba da budem više nego zadovoljan. Veliki vetar u leđa je činjenica da je moj izdavač Laguna, koja je u regionu, a i šire najbolja izdavačka kuća, pa njihova profesionalnost i standardi u mnogome omogućavaju da se reč koju autor prenosi čuje na svakom mestu gde je to potrebno.
Zavet heroja je preveden na ruski jezik?
Rusko izdanje je izašlo pre dve nedelje. Uskoro me očekuje promocija u Moskvi i Jaroslavlju, a potom u još nekim gradovima u Rusiji. Još uvek ne znam tačan datum promocije u Moskvi, jer će predsednik ruske državne Dume Sergej Nariškin govoriti na promociji, pa će datum biti vrlo brzo određen u skladu sa njegovim obavezama, kao i obavezama Emira Kusturice, koji bi trebalo takođe da govori na promociji.
Koliko se zadovoljan saradnjom sa Rusima?
Oni su jedan divan narod. Tačni, precizni, poslovni, a kada se posao završi, veliki prijatelji. Nedavno, kada je Putin dolazio u Srbiju, ruski senator Lisicin mi je rekao: “Poneo sam dva primerka knjige da vidiš kako smo je uradili, ali je sada jedna kod predsednika Putina, a druga kod predsednika Nikolića.” Pomislio sam da se šali sa mnom. Kasnije, kada sam čitao njegov intervju u jednom ruskom listu, naglasio je to, kao deo uspešne kulturne saradnje Srbije i Rusije. Pokazao mi je i plakate koje su štampali za promociju knjige, uskoro će biti u Sočiju, gde se održavaju Olimpijske igre.
Koga izdvajaš od regionalnih pisaca?
Mislim da je srpska književna scena ubedljivo najkvalitetnija u regiji, pa u tom nekom kontekstu bih uvek i izdvojio neke naše domaće pisce mlađe generacije, poput Dejana Stojiljkovića. Nedavno je Toni Parsons rekao da Beogradski sajam knjiga treba da bude prvi u Evropi, pre frankfurtskog, jer je bolji i bliži čitaocima, tako da je lepo biti jedan mali deo srpske literature.
Poezija? Daj nam najdraže stihove?
Poezija je duboki izraz duše. Mnogi imaju dar da naprave rime, ali veliki pesnici kroz poeziju čak i tugu pretvaraju u slavu. Volim poeziju, najviše Dučićevu, pa su mi njegovi stihovi omiljeni.
Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno piće slave.
Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.
Da li sloboda pisanja i sloboda govora postoje na našim prostorima?
Sloboda pisanja i govora uvek je bila osnovno pravo svakog čoveka. Bolje je pitanje da li se ono napisano čuje i da li zbog toga postoje kazne. Nikada nisam bio pobornik zabranjivanja, ali ni apsolutne slobode u kojoj svaki idiot može napisati laž ili dobro okarakterisati kao loše, a loše kao dobro. Mislim da u svemu treba imati meru. Nažalost, oduvek je na ovim našim prostorima prisutno odsustvo mere, što je, čini mi se, najviše uticalo na mnoge nepotrebne zabrane, ali i zloupotrebe slobode.
Kako doživljavaš Crnu Goru? Možemo li očekivati crnogorsku promocija "Zaveta heroja"?
Moji preci su se doselili 1836. godine iz crnogorskog Grahova u okolinu Ljubovije, jer je moj predak Pavle Petrović, po kome nosim prezime, ubio turskog agu, pa se porodica morala skloniti zbog moguće odmazde. Tu porodičnu priču sam iskoristio u literaturi i napisao pripovetku “Česma trgovca Alekse”.
Kao ljubitelj istorije, poznajem svoje kompletno porodično stablo, znam da mi se prabaka zvala Itana Petrović, rođena je 1782. godine u Crnoj Gori, pa će sigurno jedan od mojih dolazaka biti inspirisan i potragom za daljim korenima.
Naravno, biće mi zadovoljstvo da dođem i na promociju Zaveta heroja, ali to zavisi od organizatora u Crnoj Gori.
Šta sanjaš, a šta ti se dešava?
Verujem da je jedini promašen put onaj iznad kojeg ne lebde vaši snovi. Sanjam mnogo, a koliko upornosti, volje i želje uložim, toliko su veće šanse da se snovi ostvare. Nije bitna samo želja, bitna je strast prema snu. Što je ta strast veća, veće su šanse da se jedan lep san pretvori u stvarnost. Za to su potrebna odricanja, iskušenja, borbe, ali na kraju, svako odricanje donese nagradu. Verujem u ravnotežu među zvezdama, odnosno verujem da Bog naposletku podari nagradu za svaki trud, ukoliko je čist i iskren.
Čega sve ima kada preturaš po snovima ?
Ponajviše ljubavi, slave i osmeha. Ponekad i straha, međutim ljubav pobeđuje svaki strah.
Da li se zaljubljen i koliko često?
Od kada znam za sebe, zaljubljenost postoji, samo u različitim oblicima, bilo da se radi o ženi, životu ili nečem trećem. Čovek koji nije zaljubljen ne može biti ni srećan.
Tvoj put pisanja. Opiši momenat kada počinješ da pišeš? (Šta je na tvom stolu, obavezno prisutno?
Ja sam malo pritajeni hedonista, ne u onom komformističkom smislu, nego volim da se radujem malim stvarima koje su mi simpatične, koje nadanjuju. Često je lula pored mene ili cigarete, nekad jedna čaša nekog kvalitetnog žestokog pića, koje mnogo više posmatram nego koristim, jer misao mora biti čista bez neprirodnog uticaja dodatnih sredstava. Dovoljan je računar.
Može li da se živi od lijepe i jake riječi ... Može li riječ da ubije (B.M)?
Čovek je smrtno biće, ako ga ne ubije reč, ubiće ga godine ili ko zna šta. Ne razmišljam o smrti, razmišljam o životu, a trenutak smrti kad dođe, svaka misao je nebitna, jer ne donosi proizvod kojim će se to promeniti. Bitno je da život bude vredan življenja, da čovek bude srećan, da iza sebe ostavi nešto što će poslužiti novim generacijama. To je najlepši spomenik a on se podiže tokom života.
Autor: Hajdana Simović
Izvor: Magazin Refleksija
Verujem da je jedini promašen put onaj iznad kojeg ne lebde vaši snovi. Sanjam mnogo, a koliko upornosti, volje i želje uložim, toliko su veće šanse da se snovi ostvare. Nije bitna samo želja, bitna je strast prema snu. Što je ta strast veća, veće su šanse da se jedan lep san pretvori u stvarnost. Za to su potrebna odricanja, iskušenja, borbe, ali na kraju, svako odricanje donese nagradu. Verujem u ravnotežu među zvezdama, odnosno verujem da Bog naposletku podari nagradu za svaki trud, ukoliko je čist i iskren.
Čega sve ima kada preturaš po snovima ?
Ponajviše ljubavi, slave i osmeha. Ponekad i straha, međutim ljubav pobeđuje svaki strah.
Da li se zaljubljen i koliko često?
Od kada znam za sebe, zaljubljenost postoji, samo u različitim oblicima, bilo da se radi o ženi, životu ili nečem trećem. Čovek koji nije zaljubljen ne može biti ni srećan.
Tvoj put pisanja. Opiši momenat kada počinješ da pišeš? (Šta je na tvom stolu, obavezno prisutno?
Ja sam malo pritajeni hedonista, ne u onom komformističkom smislu, nego volim da se radujem malim stvarima koje su mi simpatične, koje nadanjuju. Često je lula pored mene ili cigarete, nekad jedna čaša nekog kvalitetnog žestokog pića, koje mnogo više posmatram nego koristim, jer misao mora biti čista bez neprirodnog uticaja dodatnih sredstava. Dovoljan je računar.
Može li da se živi od lijepe i jake riječi ... Može li riječ da ubije (B.M)?
Čovek je smrtno biće, ako ga ne ubije reč, ubiće ga godine ili ko zna šta. Ne razmišljam o smrti, razmišljam o životu, a trenutak smrti kad dođe, svaka misao je nebitna, jer ne donosi proizvod kojim će se to promeniti. Bitno je da život bude vredan življenja, da čovek bude srećan, da iza sebe ostavi nešto što će poslužiti novim generacijama. To je najlepši spomenik a on se podiže tokom života.
Autor: Hajdana Simović
Izvor: Magazin Refleksija
Autor: Slaviša Pavlović
