Intervju: Slaviša Pavlović - Osveta zlu je omaž dobroti
Posle nepunih mesec dana od izlaska knjige, izdavačka kuća Laguna štampala je i drugo izdanje romana „Apisov apostol,“ Slaviše Pavlovića. Tim povodom, sa autorom romana, razgovarali smo o misterioznoj organizaciji „Ujedinjenje ili smrt,“ koja je glavna tema triler priče, istoriji i kulturi, kao i o predstavi „Apisov apostol,“ za koju piše scenario.
U samom finalu trilera, glavni lik u romanu, Pavle Govedarica, odlučuje se na osvetu, jer kako kaže „ako moram biti grešan, onda bar imam pravo da izaberem svoj greh.“ Nešto kasnije, osvetnički postupak uspeva da opravda posmatrajući ikonu u crkvi.
Glavni junak je buntovnik čiste duše. Kao i svi ljudi takvog profila, on se stalno preispituje, u želji da ostane pravedan i veran sebi. Nažalost, situacija u kojoj se nalazi, primorava ga na postupke koji mu deluju kao osveta. U tom preispitivanju, videvši ikonu svetog arhangela Mihaila, shvata da je to nije osveta, nego borba protiv zla, borba za pravdu, pa otuda i govori onu rečenicu „Ako čak i vojvoda anđeoske vojske nosi mač u borbi protiv demona, šta drugo nama preostaje? Ako neko ima oblik čoveka, ne znači da je čovek.“
Da li je osveta u tom slučaju legitimna?
Osveta zlu je omaž dobroti.
Cela priča isprepletana je borbom između dobra i zla, pravde i nepravde. Međutim, Pavle je uvek u gardu, bori se čak i protiv svojih saradnika iz Crne ruke, iako mu oni žele dobro.
Njegova nesreća je što je idealista. A ideali su često pogubni po čoveka, što opet ne znači da ih ne treba imati. On je tipičan primer stare garde ratnika - spreman je za borbu legitimnim sredstvima, čojstvom i junaštvom, bez zakulisnih radnji. Nažalost, u današnjem sistemu, to su slabe tačke ratnika. Članovi organizacije to dobro znaju, pa ne biraju sredstva kojim će da poraze protivnika. Zato su uspešni. On doduše, nevoljno, na kraju, prihvata neku njihovu metodologiju, ali sa rečima „nije li jadno što čovek često mora da bude nepravedan da bi doneo pravdu, i lažov da bi saznao istinu“.
Roman prati dve priče, koje su povezane, iako se događaju u različitim vremenskim intervalima. S jedne strane je priča o pukovniku Apisu, dok druga govori o njegovom apostolu Pavlu Govedarici. Koliko su ta dva lika slična?
Obojica su spremni da se bore protiv nepravde, a svako na svoj način. Apis je bio vrhunski obaveštajac, dok je Pavle novinar. Svako od njih puca iz oružja koje mu je blisko. Međutim, žive u različitim vremenima, pa u skladu sa tim tako i postupaju. Takođe, i nesreća im je slična, ali je pukovnik Apis iskusan i svoje planove temelji na mišljenjima saradnika i informacijama koje dobija, dok je Pavle malo više vuk samotnjak.
Pored njih dvojice, u nekoliko navrata se pojavljuje i vladika Nikolaj Velimirović. Kako ste njega povezali sa organizacijom?
Nije tajna da je vladika bio blizak sa mnogim članovima Crne ruke. Predvodio je i paradu elitnih jedinica srpske vojske 1914. godine, zajedno sa Vojom Tankosićem i Vojvodom Vukom, koji su bili istaknuti članovi. Takođe, pronašao sam i primerak novina iz 1941. godine koje su se zvale „Hrvatski narod“ u kojem neki ustaški kvazi novinar piše negativno o vladiki Nikolaju, usput ga nazivajući crnorukcem, dok izveštaj nemačkog Gestapoa takođe aludira koliko ga ljudi bliski organizaciji poštuju.
Kakvo je vaše mišljenje o Nikolaju Velimiroviću?
Moje mišljenje sam napisao u knjizi, samo što tu misao izgovara Apis: Nikolaj Velimirović je vitlejemska zvezda srpskog naroda, putovođa, lekar, iscelitelj i duhovni vođa. Ako je Bog jednom narodu dao oca Nikolaja, onda sigurno ne želi da taj narod nestane.
U prethodnim intervjuima niste govorili o ljubavnoj priči između glavnog junaka i Sare? U nekoliko navrata bavite se malo i ljubavnim odnosima?
Ona je njegov najveći poraz i njegova najveća pobeda. Kada se susretnu dve slične osobe, jednako jakog temperamenta, privlače se jednako koliko se i odbijaju. U toj međusobnoj borbi dve ličnosti, podstaknutom sujetom, ličnim željama i projekcijama, ljudi često zaborave ono najbitnije - da je ona njegova i on njen.
Na šta ste najviše obratili pažnju u knjizi?
Da moja fikcija bude realna i moguća, ostvariva u sistemu i životu. S obzirom da sam imao scene na sudu, u policiji, potom sistem funkcionisanja tajnih službi i prisluškivanje, zatim i u bolnici, za svaku scenu sam konsultovao advokate, obaveštajce, lekare, a takođe tražio slične primere koji su se zaista dogodili, kako bih imao potvrdu stvarnog događaja, da ne napišem nešto što će čitaocu delovati kao bajka.
Koliko vam je pomoglo to što ste i novinar, s obzirom da je glavni lik urednik jednog lista?
Mnogo. Zbog toga sam mom junaku i napravio vrtoglav uspon u karijeri, jer sam se i sam našao sličnoj situaciji, kada sam vrlo mlad postao glavni urednik jednog visokotiražnog lista. Zato je i Pavle prilično nesiguran u početku, ali ga početnička strast gura napred, bez obzira na greške koje se svima događaju.
Kakve su kritike romana?
Veoma pozitivne. Štampano je i drugo izdanje, mesec dana nakon izlaska prvog, a i dobio sam ponudu od jednog pozorišta da knjigu pretvorim u predstavu, što je za mene prava potvrda da to o čemu sam pisao ima svoj put u budućnosti. Nadam se da ću do proleća završiti „prvu ruku“ i da ćemo ozbiljno početi da radimo na pripremi predstave. Jedna negativna kritika o romanu, između ostalog, odnosila se na to da je nemoguće da neko tako brzo napreduje do mesta urednika, a napisao ju je novinar koji je očigledno predugo sedeo u redakciji pre nego što je postao urednik.
Da li ste planirali promocije u Crnoj Gori?
Ukoliko me neko pozove, biće mi drago da dođem. Moji preci su se 1836. godine doselili iz Crne Gore u Srbiju i uporno tragam za porodičnim stablom, što će me sigurno navesti da posetim „Srpsku Spartu.“ S obzirom da je moj predak napustio Crnu Goru u begu odmazde, jer je učestvovao u ubistvu turskog age, želeo bih da saznam mnogo više, a ujedno i da to iskoristim za neku od narednih priča. To je interesantno vreme za literaturu, jer je Crna Gora, u doba Osmanlijskog carstva, bila bastion otpora neprijatelju.
Na čemu sada radite?
Osim predstave, koja je sada primarna, završavam knjigu „Besmrtna prethodnica,“ u kojoj nema fikcije, nego je istorijsko-dokumentarna priča, sa fotografijama, o životima deset heroja Velikog rata.
Koje pisce preporučujete našim čitaocima?
Dejana Stojiljkovića, Aleksandra Diklića, Vladu Kecmanovića, Nikolu Malovića...
Izvor: Princip.me
Novinar: Svetlana Maksović
U samom finalu trilera, glavni lik u romanu, Pavle Govedarica, odlučuje se na osvetu, jer kako kaže „ako moram biti grešan, onda bar imam pravo da izaberem svoj greh.“ Nešto kasnije, osvetnički postupak uspeva da opravda posmatrajući ikonu u crkvi.
Glavni junak je buntovnik čiste duše. Kao i svi ljudi takvog profila, on se stalno preispituje, u želji da ostane pravedan i veran sebi. Nažalost, situacija u kojoj se nalazi, primorava ga na postupke koji mu deluju kao osveta. U tom preispitivanju, videvši ikonu svetog arhangela Mihaila, shvata da je to nije osveta, nego borba protiv zla, borba za pravdu, pa otuda i govori onu rečenicu „Ako čak i vojvoda anđeoske vojske nosi mač u borbi protiv demona, šta drugo nama preostaje? Ako neko ima oblik čoveka, ne znači da je čovek.“
Da li je osveta u tom slučaju legitimna?
Osveta zlu je omaž dobroti.
Cela priča isprepletana je borbom između dobra i zla, pravde i nepravde. Međutim, Pavle je uvek u gardu, bori se čak i protiv svojih saradnika iz Crne ruke, iako mu oni žele dobro.
Njegova nesreća je što je idealista. A ideali su često pogubni po čoveka, što opet ne znači da ih ne treba imati. On je tipičan primer stare garde ratnika - spreman je za borbu legitimnim sredstvima, čojstvom i junaštvom, bez zakulisnih radnji. Nažalost, u današnjem sistemu, to su slabe tačke ratnika. Članovi organizacije to dobro znaju, pa ne biraju sredstva kojim će da poraze protivnika. Zato su uspešni. On doduše, nevoljno, na kraju, prihvata neku njihovu metodologiju, ali sa rečima „nije li jadno što čovek često mora da bude nepravedan da bi doneo pravdu, i lažov da bi saznao istinu“.
Roman prati dve priče, koje su povezane, iako se događaju u različitim vremenskim intervalima. S jedne strane je priča o pukovniku Apisu, dok druga govori o njegovom apostolu Pavlu Govedarici. Koliko su ta dva lika slična?
Obojica su spremni da se bore protiv nepravde, a svako na svoj način. Apis je bio vrhunski obaveštajac, dok je Pavle novinar. Svako od njih puca iz oružja koje mu je blisko. Međutim, žive u različitim vremenima, pa u skladu sa tim tako i postupaju. Takođe, i nesreća im je slična, ali je pukovnik Apis iskusan i svoje planove temelji na mišljenjima saradnika i informacijama koje dobija, dok je Pavle malo više vuk samotnjak.
Pored njih dvojice, u nekoliko navrata se pojavljuje i vladika Nikolaj Velimirović. Kako ste njega povezali sa organizacijom?
Nije tajna da je vladika bio blizak sa mnogim članovima Crne ruke. Predvodio je i paradu elitnih jedinica srpske vojske 1914. godine, zajedno sa Vojom Tankosićem i Vojvodom Vukom, koji su bili istaknuti članovi. Takođe, pronašao sam i primerak novina iz 1941. godine koje su se zvale „Hrvatski narod“ u kojem neki ustaški kvazi novinar piše negativno o vladiki Nikolaju, usput ga nazivajući crnorukcem, dok izveštaj nemačkog Gestapoa takođe aludira koliko ga ljudi bliski organizaciji poštuju.
Kakvo je vaše mišljenje o Nikolaju Velimiroviću?
Moje mišljenje sam napisao u knjizi, samo što tu misao izgovara Apis: Nikolaj Velimirović je vitlejemska zvezda srpskog naroda, putovođa, lekar, iscelitelj i duhovni vođa. Ako je Bog jednom narodu dao oca Nikolaja, onda sigurno ne želi da taj narod nestane.
U prethodnim intervjuima niste govorili o ljubavnoj priči između glavnog junaka i Sare? U nekoliko navrata bavite se malo i ljubavnim odnosima?
Ona je njegov najveći poraz i njegova najveća pobeda. Kada se susretnu dve slične osobe, jednako jakog temperamenta, privlače se jednako koliko se i odbijaju. U toj međusobnoj borbi dve ličnosti, podstaknutom sujetom, ličnim željama i projekcijama, ljudi često zaborave ono najbitnije - da je ona njegova i on njen.
Na šta ste najviše obratili pažnju u knjizi?
Da moja fikcija bude realna i moguća, ostvariva u sistemu i životu. S obzirom da sam imao scene na sudu, u policiji, potom sistem funkcionisanja tajnih službi i prisluškivanje, zatim i u bolnici, za svaku scenu sam konsultovao advokate, obaveštajce, lekare, a takođe tražio slične primere koji su se zaista dogodili, kako bih imao potvrdu stvarnog događaja, da ne napišem nešto što će čitaocu delovati kao bajka.
Koliko vam je pomoglo to što ste i novinar, s obzirom da je glavni lik urednik jednog lista?
Mnogo. Zbog toga sam mom junaku i napravio vrtoglav uspon u karijeri, jer sam se i sam našao sličnoj situaciji, kada sam vrlo mlad postao glavni urednik jednog visokotiražnog lista. Zato je i Pavle prilično nesiguran u početku, ali ga početnička strast gura napred, bez obzira na greške koje se svima događaju.
Kakve su kritike romana?
Veoma pozitivne. Štampano je i drugo izdanje, mesec dana nakon izlaska prvog, a i dobio sam ponudu od jednog pozorišta da knjigu pretvorim u predstavu, što je za mene prava potvrda da to o čemu sam pisao ima svoj put u budućnosti. Nadam se da ću do proleća završiti „prvu ruku“ i da ćemo ozbiljno početi da radimo na pripremi predstave. Jedna negativna kritika o romanu, između ostalog, odnosila se na to da je nemoguće da neko tako brzo napreduje do mesta urednika, a napisao ju je novinar koji je očigledno predugo sedeo u redakciji pre nego što je postao urednik.
Da li ste planirali promocije u Crnoj Gori?
Ukoliko me neko pozove, biće mi drago da dođem. Moji preci su se 1836. godine doselili iz Crne Gore u Srbiju i uporno tragam za porodičnim stablom, što će me sigurno navesti da posetim „Srpsku Spartu.“ S obzirom da je moj predak napustio Crnu Goru u begu odmazde, jer je učestvovao u ubistvu turskog age, želeo bih da saznam mnogo više, a ujedno i da to iskoristim za neku od narednih priča. To je interesantno vreme za literaturu, jer je Crna Gora, u doba Osmanlijskog carstva, bila bastion otpora neprijatelju.
Na čemu sada radite?
Osim predstave, koja je sada primarna, završavam knjigu „Besmrtna prethodnica,“ u kojoj nema fikcije, nego je istorijsko-dokumentarna priča, sa fotografijama, o životima deset heroja Velikog rata.
Koje pisce preporučujete našim čitaocima?
Dejana Stojiljkovića, Aleksandra Diklića, Vladu Kecmanovića, Nikolu Malovića...
Izvor: Princip.me
Novinar: Svetlana Maksović
Autor: Slaviša Pavlović
