Intervju: Svetlana Aleksijevič – melodija glasova
Zahvaljujući svojoj prijemčivosti za ratna svedočanstva i ljudske nevolje, Svetlana Aleksijevič je dobila Nobelovu nagradu. U ovom intervjuu, ona otkriva kako je sjedinila veštinu novinarstva sa književnošću.
U prostranoj, promajnoj hali Sajma knjiga u Minsku, stotine ljudi stoje u redu. Red prolazi pored štanda sa dečjim knjigama i oko lažne crvene telefonske govornice koju je postavila britanska ambasada. Ljudi su ovde već satima. Na drugom kraju hale, sitna žena sedi za stolom i u tišini potpisuje knjige. Povremeno, sa nelagodom, pozira fotografima. Biće to dug dan.
Kada je Svetlana Aleksijevič dobila Nobelovu nagradu za književnost 2015. godine, malo je ljudi van ruskog govornog područja čulo za nju. Neki su se pitali da li slabo poznata istoričarka iz Belorusije zaslužuje nagradu. Ali ovde, u prestonici Minsku, Aleksijevičeva je slavna i poštovana jer je njeno pisanje bacilo svetlo na ovaj zanemareni i izmučeni deo Evrope. Iako – ili možda baš zbog toga – što njene knjige nisu godinama bile dostupne, jer je bila žrtva fanatične cenzure, ona je nešto najbliže što ova zemlja ima međunarodno slavnoj osobi.
Ipak, sedam sati kasnije, na večeri u njenu čast, Aleksijevič priznaje da status nacionalnog blaga nije nešto što smatra važnim. „Ne uživam u tome, u svoj toj fami“, poverila mi se, nakrenuvši čašu crnog vina sa očiglednim olakšanjem. Potpisala je 400 autograma na sajmu, i morala da odbiti njih 200. Napravila je izraz lica u stilu: A šta da se radi?
Nije sve loše: 700.000 funti koje je dobila uz nagradu, omogućili su joj da se iz svog stana iz sovjetske ere u Minsku, preseli u novi, veliki stan. Kada može, povlači se na selo van grada, gde je ljudi znaju jednostavno kao Svetlanu. „Mogu da nosim trenerku, vozim bicikl. Znaju da sam dobitnica Nobelove nagrade, ali se ponašaju prema meni isto kao pre.“ Podiže svoju čašu u znak zdravice: „Za obične ljude, veoma dobre ljude“.
U proteklih 30 godina „obični ljudi“ su bili njena opsesija. Njen prvenac „Rat nema žensko lice“ iz 1985. godine, rečit je kolaž ženskih glasova – vojnika, medicinskih sestara, devojaka, radnica, supruga – koje opisuju kakav je bio život Sovjeta tokom Drugog svetskog rata. Prešavši ceo Sovjetski Savez kao novinarka, Svetlana Aleksijevič je srela mnoge neverovatne žene iz generacija pre njene: „Postoji na stotine knjiga o ratu, ali niko nije pričao sa tim ženama. One pričaju na naročit način, potpuno iskreno. Pričaju onako kako je bilo.“
Aleksijevič je utkala sakupljeni materijal u šarenu pređu svedočanstava, osvežavajuće drugačiju od zvaničnih, junačkih iskaza muškaraca iz sovjetske istorije. Jedna žena je gledala kako tokom bitke, vatra guta Smolensk, ali je odsjaj belih ljiljana u njenoj bašti bilo to što joj se urezalo u sećanje. Druga, lekarka, seća se pakovanja čokolade koje je ponela na front. Naslovi poglavlja su grubi ali lični („Ne želim da upamtim“, „Nagradili su nas malim medaljama“). Na kraju, knjiga se prodala u preko dva miliona primeraka u Rusiji.
Svetlana Aleksijevič je koristila istu nenametljivu narativnu tehniku u svom narednom delu, koje se bavi kontraverznijim periodom ‒ ratom u Avganistanu, koji je u to vreme bio sovjetski Vijetnam. Lično je svedočila užasima bitki, ali ono što je učinilo nezaboravnim njen pristup jeste moćna karakterizacija vojnika. Ogorčeni, besni, beznadežni: glasovi iskaču sa stranica, hrapavi i živopisni, svaki izrazito prepoznatljiv. Objavljen 1989. godine, godine kada se SSSR konačno povukao iz Avganistana, „Limeni dečaci“ su izazvali bes – između ostalih i među onima čije su izjave korišćene za knjigu i koji su bezuspešno tužili autorku na sudu.
Kako uspeva da se približi sagovornicima, da joj se otvore? Ona sleže ramenima. „Morate da budete zainteresovani za tu osobu, da vi priđete njoj. Ne možete samo da kažete: 'Ja sam dobitnica Nobelove nagrade, napisala sam 20 knjiga' ili šta god. Morate da pokažete da želite da uspostavite kontakt. Posle nekog vremena osoba počne da se otvara. Svi imaju neke svoje tajne.“
Njen pristup se tokom godina nije promenio. Zabeležila je na stotine sati razgovora, koji su potom vredno prepisivani (to više ne radi lično, Nobelova nagrada ima nekih prednosti). Onda dolazi na red pipav postupak odabira i sređivanja tekstova. Ona to povezuje sa slikanjem portreta: „Malo se odmaknete… s vremena na vreme dodate novi potez četkicom“, ili vajanjem: „Roden je rekao da se rve sa kamenom. To je posao. Ja volim gustu prozu, gotovo grubu.“
Prihvatila je ovakav pristup pod uticajem svog sunarodnika Alesa Adamoviča, čije su istorije Rusa u 20. veku, takođe sastavljene iz živopisnih svedočanstava. Ali još više joj pristaje poređenje sa usmenim istoričarima kao što su Stads Terkel i Toni Parker, koji su pokušali da zabeleže glasove ljudi sa kojima su razgovarali onoliko živo i verno, koliko je to moguće. Aleksijevič insistira da je njen posao da pusti svedoke da pričaju svoju priču. „Ako bih nešto menjala, izgubila bih bitku sa svojim materijalom. Moji komentari bi brzo zastareli za razliku od onoga što moji sagovornici pričaju.“
Još jedna tema sa kojom se uhvatila ukoštac bila je katastrofa, bukvalna i emotivna, nuklearne elektrane u Černobilju aprila 1986. godine. Iako se događaj odigrao s druge strane granice u Ukrajini, oko 70 odsto radioaktivnosti palo je na Belorusiju. Ubrzo pošto se nesreća desila, Aleksijevič je znala da će imati duboke posledice na njenu domovinu. Procenjeno je da je sedam od deset ljudi bilo na neki način pogođeno.
U prostranoj, promajnoj hali Sajma knjiga u Minsku, stotine ljudi stoje u redu. Red prolazi pored štanda sa dečjim knjigama i oko lažne crvene telefonske govornice koju je postavila britanska ambasada. Ljudi su ovde već satima. Na drugom kraju hale, sitna žena sedi za stolom i u tišini potpisuje knjige. Povremeno, sa nelagodom, pozira fotografima. Biće to dug dan.
Kada je Svetlana Aleksijevič dobila Nobelovu nagradu za književnost 2015. godine, malo je ljudi van ruskog govornog područja čulo za nju. Neki su se pitali da li slabo poznata istoričarka iz Belorusije zaslužuje nagradu. Ali ovde, u prestonici Minsku, Aleksijevičeva je slavna i poštovana jer je njeno pisanje bacilo svetlo na ovaj zanemareni i izmučeni deo Evrope. Iako – ili možda baš zbog toga – što njene knjige nisu godinama bile dostupne, jer je bila žrtva fanatične cenzure, ona je nešto najbliže što ova zemlja ima međunarodno slavnoj osobi.
Ipak, sedam sati kasnije, na večeri u njenu čast, Aleksijevič priznaje da status nacionalnog blaga nije nešto što smatra važnim. „Ne uživam u tome, u svoj toj fami“, poverila mi se, nakrenuvši čašu crnog vina sa očiglednim olakšanjem. Potpisala je 400 autograma na sajmu, i morala da odbiti njih 200. Napravila je izraz lica u stilu: A šta da se radi?
Nije sve loše: 700.000 funti koje je dobila uz nagradu, omogućili su joj da se iz svog stana iz sovjetske ere u Minsku, preseli u novi, veliki stan. Kada može, povlači se na selo van grada, gde je ljudi znaju jednostavno kao Svetlanu. „Mogu da nosim trenerku, vozim bicikl. Znaju da sam dobitnica Nobelove nagrade, ali se ponašaju prema meni isto kao pre.“ Podiže svoju čašu u znak zdravice: „Za obične ljude, veoma dobre ljude“.
U proteklih 30 godina „obični ljudi“ su bili njena opsesija. Njen prvenac „Rat nema žensko lice“ iz 1985. godine, rečit je kolaž ženskih glasova – vojnika, medicinskih sestara, devojaka, radnica, supruga – koje opisuju kakav je bio život Sovjeta tokom Drugog svetskog rata. Prešavši ceo Sovjetski Savez kao novinarka, Svetlana Aleksijevič je srela mnoge neverovatne žene iz generacija pre njene: „Postoji na stotine knjiga o ratu, ali niko nije pričao sa tim ženama. One pričaju na naročit način, potpuno iskreno. Pričaju onako kako je bilo.“
Aleksijevič je utkala sakupljeni materijal u šarenu pređu svedočanstava, osvežavajuće drugačiju od zvaničnih, junačkih iskaza muškaraca iz sovjetske istorije. Jedna žena je gledala kako tokom bitke, vatra guta Smolensk, ali je odsjaj belih ljiljana u njenoj bašti bilo to što joj se urezalo u sećanje. Druga, lekarka, seća se pakovanja čokolade koje je ponela na front. Naslovi poglavlja su grubi ali lični („Ne želim da upamtim“, „Nagradili su nas malim medaljama“). Na kraju, knjiga se prodala u preko dva miliona primeraka u Rusiji.
Svetlana Aleksijevič je koristila istu nenametljivu narativnu tehniku u svom narednom delu, koje se bavi kontraverznijim periodom ‒ ratom u Avganistanu, koji je u to vreme bio sovjetski Vijetnam. Lično je svedočila užasima bitki, ali ono što je učinilo nezaboravnim njen pristup jeste moćna karakterizacija vojnika. Ogorčeni, besni, beznadežni: glasovi iskaču sa stranica, hrapavi i živopisni, svaki izrazito prepoznatljiv. Objavljen 1989. godine, godine kada se SSSR konačno povukao iz Avganistana, „Limeni dečaci“ su izazvali bes – između ostalih i među onima čije su izjave korišćene za knjigu i koji su bezuspešno tužili autorku na sudu.
Kako uspeva da se približi sagovornicima, da joj se otvore? Ona sleže ramenima. „Morate da budete zainteresovani za tu osobu, da vi priđete njoj. Ne možete samo da kažete: 'Ja sam dobitnica Nobelove nagrade, napisala sam 20 knjiga' ili šta god. Morate da pokažete da želite da uspostavite kontakt. Posle nekog vremena osoba počne da se otvara. Svi imaju neke svoje tajne.“
Njen pristup se tokom godina nije promenio. Zabeležila je na stotine sati razgovora, koji su potom vredno prepisivani (to više ne radi lično, Nobelova nagrada ima nekih prednosti). Onda dolazi na red pipav postupak odabira i sređivanja tekstova. Ona to povezuje sa slikanjem portreta: „Malo se odmaknete… s vremena na vreme dodate novi potez četkicom“, ili vajanjem: „Roden je rekao da se rve sa kamenom. To je posao. Ja volim gustu prozu, gotovo grubu.“
Prihvatila je ovakav pristup pod uticajem svog sunarodnika Alesa Adamoviča, čije su istorije Rusa u 20. veku, takođe sastavljene iz živopisnih svedočanstava. Ali još više joj pristaje poređenje sa usmenim istoričarima kao što su Stads Terkel i Toni Parker, koji su pokušali da zabeleže glasove ljudi sa kojima su razgovarali onoliko živo i verno, koliko je to moguće. Aleksijevič insistira da je njen posao da pusti svedoke da pričaju svoju priču. „Ako bih nešto menjala, izgubila bih bitku sa svojim materijalom. Moji komentari bi brzo zastareli za razliku od onoga što moji sagovornici pričaju.“
Još jedna tema sa kojom se uhvatila ukoštac bila je katastrofa, bukvalna i emotivna, nuklearne elektrane u Černobilju aprila 1986. godine. Iako se događaj odigrao s druge strane granice u Ukrajini, oko 70 odsto radioaktivnosti palo je na Belorusiju. Ubrzo pošto se nesreća desila, Aleksijevič je znala da će imati duboke posledice na njenu domovinu. Procenjeno je da je sedam od deset ljudi bilo na neki način pogođeno.
Svedočanstva skupljena u knjizi „Černobiljska molitva“ (prvi put objavljena na ruskom 1997. godine) su intimna, mučno bolna, tim više što su neočekivana. Traumatizovani eksterminator štetočina seća se kako je ubijao pse i mačke otrovane radijacijom. Vojnik opisuje specifičan užas zrelih jagoda i košnica sa kojih se cedi med u pejzažu posutom cezijumom 137.
Spisateljici je bila potrebna gotovo decenija da završi „Černobiljsku molitvu“. Ona voli da pusti materijal da se slegne, dok njeni likovi kopaju po svojim sećanjima. Iako su je često nazivali reporterom, ponekad sa snishodljivim prizvukom, kategorično odbija da sebe tako vidi. Većina novinarskog rada je „banalna“ sikće ona. „Ja prikupljam materijal na novinarski način, ali mu pristupam kao pisac.“
Kako bi opisala razliku? Podigla je glavu kao da će zapevati. „Radi se o intonaciji, o tempu. Oni su veoma važni. To je za mene kao muzika.“ Dostojevski je jedan od pisaca koji je najviše uticao na nju: „Svaki od njegovih likova ima sopstvenu ideju, nešto svoje što želi da ispolji. Dostojevski im samo to dopusti.“
Iako su njene knjige često nazivane „višeglasnim“, ono što je podjednako važno jeste to koliko protivrečne znaju da budu, pune namerno neusklađenih harmonija. Antikomunistički glasovi stoje tik pored onih koji dolaze od fanatičnih sledbenika partije, „beli“ pored nepokolebljivih „crvenih“. Jedan deo knjige „Время секонд-хенд“ iz 2013. godine koja govori o laganom padu Sovjetskog Saveza, uparuje gledišta Elene, bivše pripadnice partijske vrhuške, sa Aninim koja ne oseća ništa osim prezira za komunističke ideale. Uprkos ideološkog raskola među njima, one su dobre prijateljice.
Aleksijevičin pristup materijalu je tako delikatan da se čovek mora upitati da li tu ima još nečega – odraz zbrkane i složene beloruske politike. S jedne strane tu je snažni vladar Aleksander Lukašenko, označen nekom prilikom kao „poslednji evropski diktator“, koji je na poslednjim predsedničkim izborima osvojio zapanjujućih 83,5 odsto glasova. S druge strane, mnogi građani su nervozni zbog gangsterskog postsovjetskog kapitalizma kod njihovih suseda, i brinu se kuda bi ih nesputana demokratija mogla odvesti.
Rusija je glavna stavka u jednačini. Kao najveći beloruski sused, zadržala je značajan uticaj, ali su odnosi između dve zemlje u poslednje vreme uzdržani. U februaru 2017, beloruske vlasti su olabavile vizni režim za strance, što je navelo Moskvu da svoje granice učvrsti, koristeći gas i naftu kao poluge moći.
Aleksijevič i sama balansira. Posle više godina proganjanja od zvaničnih vlasti, 2000. godine preselila se u inostranstvo, i tamo ostala preko jedne decenije. Čak i kada je dobila Nobelovu nagradu, Lukašenko je svesno nije pozvao.
Šta ona misli o nesuglasicama između njega i Putina? Ona sleže ramenima: „Mislim da ne znamo celu istinu. To je neka vrsta igre. Naravno, ako bi Lukašenko prekinuo svoj odnos sa Putinom, Evropska unija ne bi mogla da mu ponudi puno zauzvrat. Bio bi primoran da krene ka demokratiji što bi bio njegov kraj.“ Suvo me je pogledala: „Lukašeno veoma liči na Trampa, jer demokatija i Tramp ne idu zajedno.“
Ostala je čvrsto u opoziciji prema vlasti, a takođe je bila i više nego spremna da se odupre ruskom književnom establišmentu. U januaru prošle godine je napustila ruski PEN centar u znak protesta zbog proterivanja antiputinovskog novinara i aktiviste Sergeja Parkhomenka i optužila je organizaciju da je podlegla „novom patriotizmu“ koji je zarazio Rusiju.
Ali ona želi da u budućnosti njena književnost bude manje politična. Posle tri decenije hvatanja ukoštac sa sukobima i katastrofama, želi da se koristi drugačijom paletom boja. Neko vreme se mučila sa knjigom o ljudima i njihovim ljubimcima, na kraju je odloživši u stranu. Drugi projekat se bavio mentalnim bolestima, sakupljala je intervjue ali opet nije mogla da sjedini materijal. U ovom trenutku su dve knjige na njenom radnom stolu – jedna o starosti, druga o ljubavi. „Ja sam u svojim kasnim šezdesetim, tako da imam nekog iskustva sa starošću“, kaže ona tiho se smejući. „Manje sa ljubavlju.“
Dok smo se pripremali da zauzmemo svoja mesta na večeri, primetio sam da uprkos svoj tami prisutnoj u njenom delu, u njemu takođe ima nekog čudnog, divljeg optimizma ‒ osećaja da će se život nekako nastaviti, čak i u senci rata i katastrofe. Delovala je zadovoljno. „Pokazivati samo tamnu stranu, ne funkcioniše uvek. Važno je pokazati šta je to što možemo naučiti od mračnih stvari, kakvo dobro tamo možemo naći.“
Autor: Endrju Dikson
Izvor: prospectmagazine.co.uk
Spisateljici je bila potrebna gotovo decenija da završi „Černobiljsku molitvu“. Ona voli da pusti materijal da se slegne, dok njeni likovi kopaju po svojim sećanjima. Iako su je često nazivali reporterom, ponekad sa snishodljivim prizvukom, kategorično odbija da sebe tako vidi. Većina novinarskog rada je „banalna“ sikće ona. „Ja prikupljam materijal na novinarski način, ali mu pristupam kao pisac.“
Kako bi opisala razliku? Podigla je glavu kao da će zapevati. „Radi se o intonaciji, o tempu. Oni su veoma važni. To je za mene kao muzika.“ Dostojevski je jedan od pisaca koji je najviše uticao na nju: „Svaki od njegovih likova ima sopstvenu ideju, nešto svoje što želi da ispolji. Dostojevski im samo to dopusti.“
Iako su njene knjige često nazivane „višeglasnim“, ono što je podjednako važno jeste to koliko protivrečne znaju da budu, pune namerno neusklađenih harmonija. Antikomunistički glasovi stoje tik pored onih koji dolaze od fanatičnih sledbenika partije, „beli“ pored nepokolebljivih „crvenih“. Jedan deo knjige „Время секонд-хенд“ iz 2013. godine koja govori o laganom padu Sovjetskog Saveza, uparuje gledišta Elene, bivše pripadnice partijske vrhuške, sa Aninim koja ne oseća ništa osim prezira za komunističke ideale. Uprkos ideološkog raskola među njima, one su dobre prijateljice.
Aleksijevičin pristup materijalu je tako delikatan da se čovek mora upitati da li tu ima još nečega – odraz zbrkane i složene beloruske politike. S jedne strane tu je snažni vladar Aleksander Lukašenko, označen nekom prilikom kao „poslednji evropski diktator“, koji je na poslednjim predsedničkim izborima osvojio zapanjujućih 83,5 odsto glasova. S druge strane, mnogi građani su nervozni zbog gangsterskog postsovjetskog kapitalizma kod njihovih suseda, i brinu se kuda bi ih nesputana demokratija mogla odvesti.
Rusija je glavna stavka u jednačini. Kao najveći beloruski sused, zadržala je značajan uticaj, ali su odnosi između dve zemlje u poslednje vreme uzdržani. U februaru 2017, beloruske vlasti su olabavile vizni režim za strance, što je navelo Moskvu da svoje granice učvrsti, koristeći gas i naftu kao poluge moći.
Aleksijevič i sama balansira. Posle više godina proganjanja od zvaničnih vlasti, 2000. godine preselila se u inostranstvo, i tamo ostala preko jedne decenije. Čak i kada je dobila Nobelovu nagradu, Lukašenko je svesno nije pozvao.
Šta ona misli o nesuglasicama između njega i Putina? Ona sleže ramenima: „Mislim da ne znamo celu istinu. To je neka vrsta igre. Naravno, ako bi Lukašenko prekinuo svoj odnos sa Putinom, Evropska unija ne bi mogla da mu ponudi puno zauzvrat. Bio bi primoran da krene ka demokratiji što bi bio njegov kraj.“ Suvo me je pogledala: „Lukašeno veoma liči na Trampa, jer demokatija i Tramp ne idu zajedno.“
Ostala je čvrsto u opoziciji prema vlasti, a takođe je bila i više nego spremna da se odupre ruskom književnom establišmentu. U januaru prošle godine je napustila ruski PEN centar u znak protesta zbog proterivanja antiputinovskog novinara i aktiviste Sergeja Parkhomenka i optužila je organizaciju da je podlegla „novom patriotizmu“ koji je zarazio Rusiju.
Ali ona želi da u budućnosti njena književnost bude manje politična. Posle tri decenije hvatanja ukoštac sa sukobima i katastrofama, želi da se koristi drugačijom paletom boja. Neko vreme se mučila sa knjigom o ljudima i njihovim ljubimcima, na kraju je odloživši u stranu. Drugi projekat se bavio mentalnim bolestima, sakupljala je intervjue ali opet nije mogla da sjedini materijal. U ovom trenutku su dve knjige na njenom radnom stolu – jedna o starosti, druga o ljubavi. „Ja sam u svojim kasnim šezdesetim, tako da imam nekog iskustva sa starošću“, kaže ona tiho se smejući. „Manje sa ljubavlju.“
Dok smo se pripremali da zauzmemo svoja mesta na večeri, primetio sam da uprkos svoj tami prisutnoj u njenom delu, u njemu takođe ima nekog čudnog, divljeg optimizma ‒ osećaja da će se život nekako nastaviti, čak i u senci rata i katastrofe. Delovala je zadovoljno. „Pokazivati samo tamnu stranu, ne funkcioniše uvek. Važno je pokazati šta je to što možemo naučiti od mračnih stvari, kakvo dobro tamo možemo naći.“
Autor: Endrju Dikson
Izvor: prospectmagazine.co.uk
Autor: Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič
