Intervju: Vlada Arsić, autor knjige „Neviđena Srbija“
Da li znate da je prva Olimpijada održana na Paliću? Znate li da je Robert de Niro prodavao paradajz na niškoj pijaci? Da li ste čuli da je u Bačkoj postojala grčka država? Da li ste sigurni da znate koja reka protiče ispod Savskog mosta? Znate li za koridu na Tašmajdanu? Jeste li upoznati s tim da je Karađorđe četiri puta sahranjivan? Veliki putnik, pisac i poznavalac naših krajeva, Vlada Arsić je prikupio nesvakidašnje istorijske i savremene priče u zbirci „Neviđena Srbija“. Iako one mogu da posluže kao sjajna zabava, crtice iz „Neviđene Srbije“ mnogo govore o nama samima a u intervjuu za Aferu autor Vlada Arsić govori o „najluđim storijama iz srpske istorije“.
Kako je nastajala knjiga „Neviđena Srbija“?
Tokom niza godina i mahom slučajno. Naime, tragajući za arhivskom građom za neke od prethodnih romana, neretko bi nailazio i na takve podatke koji bi me prosto fascinirali. Beležio sam to sa strane, bez nauma i cilja da se to ikada ukoriči, ali kako se s vremenom materijal gomilao, shvatio sam da pred sobom imam građu koja bi se lako mogla svrstati i u rubriku „Verovali ili ne“.
Koja vas je priča iz ove zbirke najviše fascinirala i zašto?
Zbirka sadrži 90 priča i tematski su razvrstane u sedam poglavlja („Gvozdenim putem kroz Srbiju“, „Kralj je mrtav, živeo kralj“, „Svuda prođi u Srbiju dođi“, „Srbi u svetu“, „Ludo, luđe, najluđe“, „Strašno, strašno, strašnije“, „Kad drveće poludi“, „Dvaput meri, jednom seci“ i „Priče iz starog Beograda“). Trudio sam se da izbegavam opšta mesta, ono za šta sam smatrao da je poznato većini čitalaca, ali je zaista teško izdvojiti šta me je posebno oduševilo. Gotovo svaka priča je neverovatna, počev od toga da smo punih 16 godina pre prvih Olimpijskih igara u Atini, 1896. godine, sve to imali na Paliću, da Sava nije jedina reka koja protiče ispod Savskog mosta, da postoji grad u Srbiji koji duže od pola veka ima zgradu železničke stanice a da nikada nije dobio prugu, da su ovim krajevima jahali i Bufalo Bil, Bik Koji Sedi i Kalamiti Džejn... Fascinantan podatak je i taj da prvi edikt o verskoj tolerancije i zabrani progona hrišćana nije Milanski edikt koji je potpisao car Konstantin, već jedan drugi rimski imperator koji je donet u Srbiji dve godine ranije. Zbirka sadrži i čitav niz geografskih, etnoloških, istorijskih i drugih pikanterija prilično nepoznatim i samim istoričarima, a kamoli široj čitalačkoj publici.
Kako je to vožd Karađorđe četiri puta bio sahranjivan?
Neposredno nakon ubistva u Radovanjskog lugu, 1817. godine, obezglavljeno telo vožda Karađorđa sahranjeno je u neposrednoj blizini mesta zločina. Možda bi tu i ostalo da počinjeni zločin nije počeo da proganja izvršioce, ponajviše onu koja u svemu nije ni učestvovala, knjeginju Ljubicu. Na njen zahtev, telo je dve godine kasnije preneto u Topolu gde je sahranjeno u crkvi koju je podigao sam Karađorđe. Sve vreme knjaz Miloš se pravio nevešt, kao da o svemu ništa nije znao, ali se grdno rasrdio kada je čuo da je sahranjen ispred oltara, kao da je neki svetac i da narod prilazi grobu kao na hodočašće. Po njegovoj naredbi telo je izvađeno i preneto u grobnicu bliže vratima. Najzad, sto godina kasnije, nakon završetka Mauzoleja na Oplencu, posmrtni ostaci su preneti i četvrti put, a zanimljivo je da je lobanja tek tada spojena s ostacima skeleta. Naime, neposredno po ubistvu, koža s kosom je odrana s Karađorđeve glave, napunjena pamukom i poslata u Istambul, a sama lobanja je zakopana u porti Saborne crkve u Beogradu. Po nalogu knjeginje izvađena je i preneta u Topolu, ali nije dozvolila da se spoji sa telom verujući da bi time izazvala neku veliku nesreću svojoj porodici.
Da li je tačno da je jedan od rimskih papa bio Srbin?
Ako je verovati barskom nadbiskupu i primatu srpskom Andriji Zmajeviću (1624-1694), a još više aktu Vrhunskog papinskog suda iz 1655. godine, papa Sikst V bio je Sloven srpskoga roda čiji je otac poticao iz Boke Kotorske, iz sela Kruševica nadomak Perasta. Time se opovrgava i tvrdnja da je poljak Karol Vojtila (Jovan Pavle Drugi) bio prvi Sloven na čelu Vatikana. Naravno, sve vreme pričamo o Srbinu katoličke vere.
Zašto je pruga od Valjeva do Loznice ukleta?
Zato što se gradi duže od jednog veka i svaki put bi radove prekidali ratovi. Naime, radovi su započinjali 1914, 1941, 1990. i 1998. godine i doista, svaki put bi bili prekinuti usled ratnih dejstava. I danas, kada bi neko pomenuo da bi prugu trebalo konačno završiti, žitelji Jadra, Rađevine, Azbukovice i Pocerine sumnjičavo vrte glavom i kažu da ne bi valjalo „čačkati mečku“.
Koja holivudska zvezda je prodavala paradajz na niškoj pijaci a koji je veliki kompozitor svirao u Ečkoj?
Pre nego što je postao svetski slavan glumac ovenčan Oskarom, Robert De Niro je bio običan student koji je, kao i većina njegovih vršnjaka, koristio priliku da proputuje svetom. Sredinom šezdesetih godina prošloga veka stigao je i do Srbije, tačnije do jednog sela u blizini Niša, gde je odseo u kući jednog domaćina. Zadržao se nekoliko dana radeći isto što i njegovi domaćini, između ostalog išao je i na pijacu u Nišu gde su prodavali paprike i paradajz.
Otvaranje lovačkog kaštela u Ečkoj, 1820. godine, okupilo je celokupnu tadašnju ugarsku vlastelu. Najveću pažnju privukao je grof Esterhazi u čijem društvu su bile brojne dame, ali i jedan devetogodišnji dečak na kojeg niko nije obraćao pažnju. Sve dok ga uveče, na balu, nisu postavili za klavir i omogućili mu da odsvira nekoliko kompozicija. Bio je to prvi javni nastup Franca Lista.
Koji je to svetac prodavao novine na Terazijama?
Jedan od najpoštovanijih svetskih duhovnika, od Kine do Severne Amerike, Sveti Jovan Šangajski, jedno vreme je živeo u Beogradu. I ne samo da je živeo, već je u njemu i preživljavao prodavajući novine kao kolporter.
Zbog koje su kraljice Srbi poćebili 30 kilometara puta?
Uobičajen je prizor da se pred krunisanim glavama i ličnostima iz sveta filma i glamura prostire crveni tepih. Ali da neko poćebi 30 kilometara puta samo da bi mogla da prođe kraljičina kočija, zabeleženo je samo u Srbiji. Naime, kada je kraljica Natalija Obrenović najavila da bi rado obišla manastar Vraćevšnicu i Takovski kraj, narod se tome mnogo obradovao. Zbog lošeg vremena i još rđavijeg puta, želela je da odustane od svog nauma, ali ju je narod preduhitrio. Svako je iz kuće izneo sve što je moglo da posluži, od ćebadi do gubera i slamarica i time su zastrli čitav put do manastira. Posle ovoga, kraljica nije imala kud, došla je i ponela vredan dar, ogromno ogledalo koje se i danas može videti u riznici manastira Vraćevšnica.
Možemo li očekivati i drugi deo ove knjige sa novih 90 najluđih storija iz srpske istorije?
Zaista to nisam planirao. Doduše, nisam planirao ni ovu prvu zbirku da objavim, pa je ipak izašla. S toga nikad ne reci nikad, naročito što tek sada, iz raznih delova Srbije, dobijam novu građu i svedočenja o događajima o kojima zaista ništa nisam znao. Neće biti iznenađenje ako se za koju godinu pojavi još neka slična zbirka.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Kako je nastajala knjiga „Neviđena Srbija“?
Tokom niza godina i mahom slučajno. Naime, tragajući za arhivskom građom za neke od prethodnih romana, neretko bi nailazio i na takve podatke koji bi me prosto fascinirali. Beležio sam to sa strane, bez nauma i cilja da se to ikada ukoriči, ali kako se s vremenom materijal gomilao, shvatio sam da pred sobom imam građu koja bi se lako mogla svrstati i u rubriku „Verovali ili ne“.
Koja vas je priča iz ove zbirke najviše fascinirala i zašto?
Zbirka sadrži 90 priča i tematski su razvrstane u sedam poglavlja („Gvozdenim putem kroz Srbiju“, „Kralj je mrtav, živeo kralj“, „Svuda prođi u Srbiju dođi“, „Srbi u svetu“, „Ludo, luđe, najluđe“, „Strašno, strašno, strašnije“, „Kad drveće poludi“, „Dvaput meri, jednom seci“ i „Priče iz starog Beograda“). Trudio sam se da izbegavam opšta mesta, ono za šta sam smatrao da je poznato većini čitalaca, ali je zaista teško izdvojiti šta me je posebno oduševilo. Gotovo svaka priča je neverovatna, počev od toga da smo punih 16 godina pre prvih Olimpijskih igara u Atini, 1896. godine, sve to imali na Paliću, da Sava nije jedina reka koja protiče ispod Savskog mosta, da postoji grad u Srbiji koji duže od pola veka ima zgradu železničke stanice a da nikada nije dobio prugu, da su ovim krajevima jahali i Bufalo Bil, Bik Koji Sedi i Kalamiti Džejn... Fascinantan podatak je i taj da prvi edikt o verskoj tolerancije i zabrani progona hrišćana nije Milanski edikt koji je potpisao car Konstantin, već jedan drugi rimski imperator koji je donet u Srbiji dve godine ranije. Zbirka sadrži i čitav niz geografskih, etnoloških, istorijskih i drugih pikanterija prilično nepoznatim i samim istoričarima, a kamoli široj čitalačkoj publici.
Kako je to vožd Karađorđe četiri puta bio sahranjivan?
Neposredno nakon ubistva u Radovanjskog lugu, 1817. godine, obezglavljeno telo vožda Karađorđa sahranjeno je u neposrednoj blizini mesta zločina. Možda bi tu i ostalo da počinjeni zločin nije počeo da proganja izvršioce, ponajviše onu koja u svemu nije ni učestvovala, knjeginju Ljubicu. Na njen zahtev, telo je dve godine kasnije preneto u Topolu gde je sahranjeno u crkvi koju je podigao sam Karađorđe. Sve vreme knjaz Miloš se pravio nevešt, kao da o svemu ništa nije znao, ali se grdno rasrdio kada je čuo da je sahranjen ispred oltara, kao da je neki svetac i da narod prilazi grobu kao na hodočašće. Po njegovoj naredbi telo je izvađeno i preneto u grobnicu bliže vratima. Najzad, sto godina kasnije, nakon završetka Mauzoleja na Oplencu, posmrtni ostaci su preneti i četvrti put, a zanimljivo je da je lobanja tek tada spojena s ostacima skeleta. Naime, neposredno po ubistvu, koža s kosom je odrana s Karađorđeve glave, napunjena pamukom i poslata u Istambul, a sama lobanja je zakopana u porti Saborne crkve u Beogradu. Po nalogu knjeginje izvađena je i preneta u Topolu, ali nije dozvolila da se spoji sa telom verujući da bi time izazvala neku veliku nesreću svojoj porodici.
Da li je tačno da je jedan od rimskih papa bio Srbin?
Ako je verovati barskom nadbiskupu i primatu srpskom Andriji Zmajeviću (1624-1694), a još više aktu Vrhunskog papinskog suda iz 1655. godine, papa Sikst V bio je Sloven srpskoga roda čiji je otac poticao iz Boke Kotorske, iz sela Kruševica nadomak Perasta. Time se opovrgava i tvrdnja da je poljak Karol Vojtila (Jovan Pavle Drugi) bio prvi Sloven na čelu Vatikana. Naravno, sve vreme pričamo o Srbinu katoličke vere.
Zašto je pruga od Valjeva do Loznice ukleta?
Zato što se gradi duže od jednog veka i svaki put bi radove prekidali ratovi. Naime, radovi su započinjali 1914, 1941, 1990. i 1998. godine i doista, svaki put bi bili prekinuti usled ratnih dejstava. I danas, kada bi neko pomenuo da bi prugu trebalo konačno završiti, žitelji Jadra, Rađevine, Azbukovice i Pocerine sumnjičavo vrte glavom i kažu da ne bi valjalo „čačkati mečku“.
Koja holivudska zvezda je prodavala paradajz na niškoj pijaci a koji je veliki kompozitor svirao u Ečkoj?
Pre nego što je postao svetski slavan glumac ovenčan Oskarom, Robert De Niro je bio običan student koji je, kao i većina njegovih vršnjaka, koristio priliku da proputuje svetom. Sredinom šezdesetih godina prošloga veka stigao je i do Srbije, tačnije do jednog sela u blizini Niša, gde je odseo u kući jednog domaćina. Zadržao se nekoliko dana radeći isto što i njegovi domaćini, između ostalog išao je i na pijacu u Nišu gde su prodavali paprike i paradajz.
Otvaranje lovačkog kaštela u Ečkoj, 1820. godine, okupilo je celokupnu tadašnju ugarsku vlastelu. Najveću pažnju privukao je grof Esterhazi u čijem društvu su bile brojne dame, ali i jedan devetogodišnji dečak na kojeg niko nije obraćao pažnju. Sve dok ga uveče, na balu, nisu postavili za klavir i omogućili mu da odsvira nekoliko kompozicija. Bio je to prvi javni nastup Franca Lista.
Koji je to svetac prodavao novine na Terazijama?
Jedan od najpoštovanijih svetskih duhovnika, od Kine do Severne Amerike, Sveti Jovan Šangajski, jedno vreme je živeo u Beogradu. I ne samo da je živeo, već je u njemu i preživljavao prodavajući novine kao kolporter.
Zbog koje su kraljice Srbi poćebili 30 kilometara puta?
Uobičajen je prizor da se pred krunisanim glavama i ličnostima iz sveta filma i glamura prostire crveni tepih. Ali da neko poćebi 30 kilometara puta samo da bi mogla da prođe kraljičina kočija, zabeleženo je samo u Srbiji. Naime, kada je kraljica Natalija Obrenović najavila da bi rado obišla manastar Vraćevšnicu i Takovski kraj, narod se tome mnogo obradovao. Zbog lošeg vremena i još rđavijeg puta, želela je da odustane od svog nauma, ali ju je narod preduhitrio. Svako je iz kuće izneo sve što je moglo da posluži, od ćebadi do gubera i slamarica i time su zastrli čitav put do manastira. Posle ovoga, kraljica nije imala kud, došla je i ponela vredan dar, ogromno ogledalo koje se i danas može videti u riznici manastira Vraćevšnica.
Možemo li očekivati i drugi deo ove knjige sa novih 90 najluđih storija iz srpske istorije?
Zaista to nisam planirao. Doduše, nisam planirao ni ovu prvu zbirku da objavim, pa je ipak izašla. S toga nikad ne reci nikad, naročito što tek sada, iz raznih delova Srbije, dobijam novu građu i svedočenja o događajima o kojima zaista ništa nisam znao. Neće biti iznenađenje ako se za koju godinu pojavi još neka slična zbirka.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Autor: Vlada Arsić
