Intervju: Vlada Arsić – Karađorđev ubica, prvi zaštićeni svedok u Srbiji
Književnik, novinar i publicista Vlada Arsić u svom novom romanu „Noć arhangela“ u centar zbivanja stavlja neke od najznačjnijih ličnosti koje su stvarale modernu srpsku državu, poput Karađorđa ili Miloša Obrenovića. Koliko je ubistvo vožda u Radovanjskom Lugu uticalo na Srbiju tada, ali i danas, koliko zavisni od istorije, kuda danas stremimo i još mnoga toga u intervju za Aferu otkriva književnik Vlada Arsić.
„Noć arhangela“ je istorijska drama koja u rasponu od 150 godina prati sudbinu potomaka Karađorđevih ubica. Zasnovana je na arhivskoj građi i narodnim predanjima koja se i danas mogu čuti širom Srbije. U središtu priče je devedesetogodišnja starica koja pamti svog pradedu i njegova dela, ali je stigla da sagleda i sav užas svoje praunuke koja, očito, plaća davnašnji danak predaka. U paralelnom toku romana, priča prati najkobnije trenutke u životu svih vladara moderne Srbije, počev od vožda Karađorđa do kralja Aleksandra Karađorđevića. I dok se za jedan deo radnje, premda ne i nužno, može reći da je mašta autora, drugi deo se oslanja na istorijske činjenice, malo ili potpuno nepoznate široj čitalačkoj publici, kaže na početku razgovora za „Aferu“ Vlada Arsić.
Vaš roman počinje jednim od prvih terorističkih napada u tadašnjoj Jugoslaviji i Beogradu, eksplozijom bombe u bisokopu 20. Oktobar, jula meseca 1968. Šta se tada po vašim saznanjima zapravo desilo i kako je taj napad u „Noći arhangela“ povezan sa Karađorđem i Milošem Obrenovićem?
Svojevremeno sam čuo zanimljivu priču da je poslednji potomak Nikole Novakovića, Vujičinog momka i neposrednog izvršioca zločina u Radovanjskom lugu, stradao u bioskopu „20. oktobar“. Reč je, da podsetim, o najvećem terorističkom aktu u posleratnoj istoriji Jugoslavije, eksploziji bombe u kojoj su ustaški ekstremisti teže ili lakše povredili više od devedeset lica. Od zadobijenih povreda preminuo je jedan dvadesetpetogodišnji momak, ali on nije bio u srodstvu sa Novakovićima. Međutim, vremenom sam shvatio da je najveća žrtva, zapravo, bila devetnaestogodišnja devojka kojoj su amputirane obe noge ispod pojasa. Reč je o Magdaleni Novaković, ali nažalost, kako to već biva u životu, zvaničnu potvrdu da je zaista reč o potomku Karađorđevog ubice, dobio sam tek kada je knjiga uveliko bila u štampi.
Karađorđe je ubijen 1817. u Radovanjskom Lugu po nalogu svog kuma Miloša Obrenovića. Da li je potonji srpski knez baš morao da ubije vožda prvog ustanka, da li je to bio zahtev velikih sila ili borba za ličnu vlast?
Bio je to sudar dve različite politike i potpuno suprostavljenih pogleda na stvarnost i budućnost Srbije. Karađorđe je mislio da Miloš naivno veruje da se od Turske imperije može izvući milom ono što njemu nije uspelo ni silom. Međutim, vreme je pokazalo da se veštom diplomatijom i vođenjem računa o geostrateškim prilikama u svetu, može ostvariti znatno više nego u klasičnom oružanom sukobu. I naravno, sa znatno manje ljudskih žrtava. S te strane, kada imate tako suprostavljene stavove, nužno je da se jedan eliminiše. Želje pojedinih velikih sila i lične ambicije pojedinih vladara, u ovom slučaju, imaju manje važnu ulogu.
Kako bi Srbija izgledala da je Karađorđe nekim slučajem ostao živ, koliko bi to uticalo na istorijske prilike ne samo na ovim prostorima već i u Evropi?
Ne volim da spekulišem i bavim se pitalicama „šta bi bilo da je bilo“, ali u ovom slučaju plašim se i da zamislim. Ne znam kako bi to uticalo na istorijske prilike u svetu, ali sam siguran da bi u Srbiji buknuo bratoubilački rat sa svim onim posledicama koje on donosi. Međutim, nijednog trenutka ne želim da potcenim ogroman doprinos koji je Karađorđe pružio u buđenju nacionalne svesti i, najzad, u konačnom oslobođenju od turskog ropstva. Rečju, obojica imaju zasluženo mesto u našoj istoriji i zaslužuju svaku slavu i hvalu.
Iznosite i jedan zanimljiv podatak a to je da je Karađorđev neposredni ubica, izvršilac zločina, zapravo bio prvi zaštićeni svedok u istoriji Srbiji?
Zapravo, prvi zaštićeni izvršilac prljavih državnih poslova. Ubrzo nakon zločina, knez Miloš je Nikolu Novakovića premesio iz Jasenice u Levač, promenio mu identitet i za dve čizme pune dukata kupio mu poveliko imanje u Opariću. Od toga je mogao da na miru živi do kraja života. Međutim, njegova sudbina, baš kao i usud ostalih učesnika u zločinu i njihovih potomaka, nije bio nimalo srećan.
Interesantno je da je Karađorđev pratilac Naum, koji je bio uz Vožda kada je ubijen u Radovanjskom Lugu, povezan i sa Majskim prevratom 1903. i krajem dinastije Obrenović?
Naumovići su privrženost Karađorđevićima često plaćali glavom. Baš kao i njegov predak, Karađorđev pratilac i pisar Naum Krnar, tako je i ordonans kralja Aleksandra Obrenovića, pukovnik Mihailo Naumović, ubijen tokom Majskog prevrata svrstavajući se na stranu zaverenika. Paradoks je, međutim, da je stradao greškom, odnosno da su ga ubili upravo pristalice Karađorđevića.
U srpskoj javnosti je nekako uvreženo mišljenje da su Karađorđevići Srbiju vodili ka Rusiji i ratovima a Obrenovići ka Austriji i Evropi i diplomatiji. Kakvo je vaše viđenje?
Zanimljivo, ali površno gledište. Ne možemo generalizovati i olako donositi takve istorijske sudove. Istina, s Rusima nikada nismo ratovali, ali je povesnica naših odnosa odvajkada imala uspone i padove. Bilo je situacija kada su nas bezrezervno podržavali, ali i dana kada bi nas ostavljali na cedilu. Isto tako, ne možemo ni sve Karađorđeviće gurati na jednu, a Obrenoviće na drugu stranu. I među jednima i drugima bilo je onih koji su dorasli vremenu i svojoj ulozi, ali i onih koji to nisu.
Koje smo sve po vašem mišljenju istorijske prilike propustili u protekla dva veka da osnažimo Srbiju i da danas budemo „mala Švajcarska“?
Uh, ponekad se zapitam a koje nismo. Činjenica je da smo platili ogroman danak za nešto što bi docnije olako ispustili. Mislim da je krajnje vreme da se okrenimo sebi i svojim resursima, da se saberemo i prestanemo da gajimo iluzuje da ćemo se svrstavanjem uz bilo šta ili bilo koga rešiti problema. Švajcarska je to što jeste zahvaljujući i tome što je uvek uspevala da zadrži neutralnost. Hajde da pokušamo da barem jedan svetski sukob prođe mimo nas, da pokrenemo privredu, oživimo sela, da zaustavimo pandemiju narkomanije među mladima, odlazak najperspektivnijih, da se više ne hvalimo kako su nam se deca snašla i otišla da žive u London, Kanadu, Skandinaviju, Australiju... Koga to, uopšte, može da čini srećnim? Iako trenutno nismo u rovu i ne lete nam bombe iznad glava, mislim da Srbija i srpski narod upravo u ovom trenutku bije odsudnu bitku.
Koliko kao nacija uopšte poznajemo nacionalnu istoriju?
Onoliko koliko znamo da iz nje izvučemo odgovarajuće pouke. Procenite sami.
U toku je još jedan Sajam knjiga, kako komentarišete činjenicu da sve manje Srba čita a da je Sajam svake godine sve posećeniji?
Sajam knjiga me podseća na svojevrsno spremanje zimnice. Pravi ljubitelji knjige, po pravilu, nemaju previše para, pa koriste sajamske pogodnosti da bi se snabdeli za celu godinu. Onim drugim ionako je svejedno, bilo Sajma ili ne.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: časopis Afera
„Noć arhangela“ je istorijska drama koja u rasponu od 150 godina prati sudbinu potomaka Karađorđevih ubica. Zasnovana je na arhivskoj građi i narodnim predanjima koja se i danas mogu čuti širom Srbije. U središtu priče je devedesetogodišnja starica koja pamti svog pradedu i njegova dela, ali je stigla da sagleda i sav užas svoje praunuke koja, očito, plaća davnašnji danak predaka. U paralelnom toku romana, priča prati najkobnije trenutke u životu svih vladara moderne Srbije, počev od vožda Karađorđa do kralja Aleksandra Karađorđevića. I dok se za jedan deo radnje, premda ne i nužno, može reći da je mašta autora, drugi deo se oslanja na istorijske činjenice, malo ili potpuno nepoznate široj čitalačkoj publici, kaže na početku razgovora za „Aferu“ Vlada Arsić.
Vaš roman počinje jednim od prvih terorističkih napada u tadašnjoj Jugoslaviji i Beogradu, eksplozijom bombe u bisokopu 20. Oktobar, jula meseca 1968. Šta se tada po vašim saznanjima zapravo desilo i kako je taj napad u „Noći arhangela“ povezan sa Karađorđem i Milošem Obrenovićem?
Svojevremeno sam čuo zanimljivu priču da je poslednji potomak Nikole Novakovića, Vujičinog momka i neposrednog izvršioca zločina u Radovanjskom lugu, stradao u bioskopu „20. oktobar“. Reč je, da podsetim, o najvećem terorističkom aktu u posleratnoj istoriji Jugoslavije, eksploziji bombe u kojoj su ustaški ekstremisti teže ili lakše povredili više od devedeset lica. Od zadobijenih povreda preminuo je jedan dvadesetpetogodišnji momak, ali on nije bio u srodstvu sa Novakovićima. Međutim, vremenom sam shvatio da je najveća žrtva, zapravo, bila devetnaestogodišnja devojka kojoj su amputirane obe noge ispod pojasa. Reč je o Magdaleni Novaković, ali nažalost, kako to već biva u životu, zvaničnu potvrdu da je zaista reč o potomku Karađorđevog ubice, dobio sam tek kada je knjiga uveliko bila u štampi.
Karađorđe je ubijen 1817. u Radovanjskom Lugu po nalogu svog kuma Miloša Obrenovića. Da li je potonji srpski knez baš morao da ubije vožda prvog ustanka, da li je to bio zahtev velikih sila ili borba za ličnu vlast?
Bio je to sudar dve različite politike i potpuno suprostavljenih pogleda na stvarnost i budućnost Srbije. Karađorđe je mislio da Miloš naivno veruje da se od Turske imperije može izvući milom ono što njemu nije uspelo ni silom. Međutim, vreme je pokazalo da se veštom diplomatijom i vođenjem računa o geostrateškim prilikama u svetu, može ostvariti znatno više nego u klasičnom oružanom sukobu. I naravno, sa znatno manje ljudskih žrtava. S te strane, kada imate tako suprostavljene stavove, nužno je da se jedan eliminiše. Želje pojedinih velikih sila i lične ambicije pojedinih vladara, u ovom slučaju, imaju manje važnu ulogu.
Kako bi Srbija izgledala da je Karađorđe nekim slučajem ostao živ, koliko bi to uticalo na istorijske prilike ne samo na ovim prostorima već i u Evropi?
Ne volim da spekulišem i bavim se pitalicama „šta bi bilo da je bilo“, ali u ovom slučaju plašim se i da zamislim. Ne znam kako bi to uticalo na istorijske prilike u svetu, ali sam siguran da bi u Srbiji buknuo bratoubilački rat sa svim onim posledicama koje on donosi. Međutim, nijednog trenutka ne želim da potcenim ogroman doprinos koji je Karađorđe pružio u buđenju nacionalne svesti i, najzad, u konačnom oslobođenju od turskog ropstva. Rečju, obojica imaju zasluženo mesto u našoj istoriji i zaslužuju svaku slavu i hvalu.
Iznosite i jedan zanimljiv podatak a to je da je Karađorđev neposredni ubica, izvršilac zločina, zapravo bio prvi zaštićeni svedok u istoriji Srbiji?
Zapravo, prvi zaštićeni izvršilac prljavih državnih poslova. Ubrzo nakon zločina, knez Miloš je Nikolu Novakovića premesio iz Jasenice u Levač, promenio mu identitet i za dve čizme pune dukata kupio mu poveliko imanje u Opariću. Od toga je mogao da na miru živi do kraja života. Međutim, njegova sudbina, baš kao i usud ostalih učesnika u zločinu i njihovih potomaka, nije bio nimalo srećan.
Interesantno je da je Karađorđev pratilac Naum, koji je bio uz Vožda kada je ubijen u Radovanjskom Lugu, povezan i sa Majskim prevratom 1903. i krajem dinastije Obrenović?
Naumovići su privrženost Karađorđevićima često plaćali glavom. Baš kao i njegov predak, Karađorđev pratilac i pisar Naum Krnar, tako je i ordonans kralja Aleksandra Obrenovića, pukovnik Mihailo Naumović, ubijen tokom Majskog prevrata svrstavajući se na stranu zaverenika. Paradoks je, međutim, da je stradao greškom, odnosno da su ga ubili upravo pristalice Karađorđevića.
U srpskoj javnosti je nekako uvreženo mišljenje da su Karađorđevići Srbiju vodili ka Rusiji i ratovima a Obrenovići ka Austriji i Evropi i diplomatiji. Kakvo je vaše viđenje?
Zanimljivo, ali površno gledište. Ne možemo generalizovati i olako donositi takve istorijske sudove. Istina, s Rusima nikada nismo ratovali, ali je povesnica naših odnosa odvajkada imala uspone i padove. Bilo je situacija kada su nas bezrezervno podržavali, ali i dana kada bi nas ostavljali na cedilu. Isto tako, ne možemo ni sve Karađorđeviće gurati na jednu, a Obrenoviće na drugu stranu. I među jednima i drugima bilo je onih koji su dorasli vremenu i svojoj ulozi, ali i onih koji to nisu.
Koje smo sve po vašem mišljenju istorijske prilike propustili u protekla dva veka da osnažimo Srbiju i da danas budemo „mala Švajcarska“?
Uh, ponekad se zapitam a koje nismo. Činjenica je da smo platili ogroman danak za nešto što bi docnije olako ispustili. Mislim da je krajnje vreme da se okrenimo sebi i svojim resursima, da se saberemo i prestanemo da gajimo iluzuje da ćemo se svrstavanjem uz bilo šta ili bilo koga rešiti problema. Švajcarska je to što jeste zahvaljujući i tome što je uvek uspevala da zadrži neutralnost. Hajde da pokušamo da barem jedan svetski sukob prođe mimo nas, da pokrenemo privredu, oživimo sela, da zaustavimo pandemiju narkomanije među mladima, odlazak najperspektivnijih, da se više ne hvalimo kako su nam se deca snašla i otišla da žive u London, Kanadu, Skandinaviju, Australiju... Koga to, uopšte, može da čini srećnim? Iako trenutno nismo u rovu i ne lete nam bombe iznad glava, mislim da Srbija i srpski narod upravo u ovom trenutku bije odsudnu bitku.
Koliko kao nacija uopšte poznajemo nacionalnu istoriju?
Onoliko koliko znamo da iz nje izvučemo odgovarajuće pouke. Procenite sami.
U toku je još jedan Sajam knjiga, kako komentarišete činjenicu da sve manje Srba čita a da je Sajam svake godine sve posećeniji?
Sajam knjiga me podseća na svojevrsno spremanje zimnice. Pravi ljubitelji knjige, po pravilu, nemaju previše para, pa koriste sajamske pogodnosti da bi se snabdeli za celu godinu. Onim drugim ionako je svejedno, bilo Sajma ili ne.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: časopis Afera
Autor: Vlada Arsić
