Intervju: Vuk Drаšković – Ono što nam je bila Jugoslavija, za desetak godina biće nam EU
U novom romanu „Tamo daleko“ Vuka Draškovića stvarnost je neverovatnija od svake fantazije, a košmarna snoviđenja pretaču se u takvu realnost.
U životnoj drami glavnog junaka Vidana ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije, i doba današnje, i obrisi onoga što će se tek dogoditi. Još dok je bio dete Vidana su priče njegovog dede odnosile na dno mora, pored grčkog ostrvca Vido kraj Krfa, gde bi, među algama i školjkama, sanjao sa zaspalom dedinom vojskom.
U životnoj drami glavnog junaka Vidana ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije, i doba današnje, i obrisi onoga što će se tek dogoditi. Još dok je bio dete Vidana su priče njegovog dede odnosile na dno mora, pored grčkog ostrvca Vido kraj Krfa, gde bi, među algama i školjkama, sanjao sa zaspalom dedinom vojskom.
Odatle, iz tog sna, Vidan je video sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Usnuli na dnu mora umiru tek na kraju dvadesetog veka.
Njihovi snovi su potopljeni, pobede prometnute u poraze, slava u stid, a kuća u ruševinu, u kojoj vrači sude po kamenom zakonu. Roman „Tamo daleko“ nedavno je objavila Laguna.
U romanu „Tamo daleko“ obuhvatili ste niz apokaliptičkih događaja iz poslednjeg veka balkanske istorije. Iz vizure vašeg junaka Vidana Maksimovića 20. vek je jedna velika tragedija. Šta to povezuje prošlost i budućnost u vašem romanu?
Upravo je tragedija ta koja povezuje našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Na početku 20. veka, u dva balkanska rata i u Velikom ratu, iz kojih izlazi kao pobednik, i to svetski slavni pobednik, Srbija je biološki poražena, gubi trećinu svojih stanovnika. Iz te velike žrtve Kraljevine Srbije, međutim, niče i najveći poduhvat u istoriji Južnih Slovena: po prvi put od njihovog doseljenja na Balkan, svi se oni (sem Bugara) sjedinjuju u istu državu. Svojim bitkama i ranama, stvaranju Jugoslavije ogromni doprinos daje i Kraljevina Crna Gora.
Krajem 20. veka, na žalost, Srbija i Crna Gora, koja slepo sledi Srbiju, imaju, možda, i presudnu ulogu u razbijanju Jugoslavije, ne razumevajući istorijske razmere te tragedije. Srbija i Crna Gora, dakle, na kraju 20. veka, gube oba balkanska rata, gube Veliki rat, a sve njihove žrtve za vekovima sanjano ujedinjenje bivaju obesmišljene. Mi još ne znamo kakvim smo to gromom sebe ubili. Kao u bunilu nekom, odležu naklapanja da je Jugoslavija bila veštačka država, bure baruta, maska za Veliku Srbiju, ali je, srećom, njenom propašću, svaki bantustan čvrsto zauzeo svoje imanje, pa ćemo, podeljeni i još zakrvljeni, hitati ka Briselu. Beograd je bio predaleko, a Brisel nam je, eto, svima tako blizu.
Otkuda kod Vas začeci pomenutih ideja i kako ih suprostavljate ili uklapate u istorijski narativ?
Stvarnost se, uvek, pretače u mitove, a mitovi porađaju sebi sličnu realnost. Svest i podsvest, java i san, život i smrt... Gde je granica, ima li je, možemo li da to saznamo? Za profesora Artura Cimermana, kosmologa u mom romanu „Tamo daleko“, Đavolu smeta Bog, a Bog ne može bez Đavola. A istorijski narativ? Ja se rugam savremenom kosovskom mitu, koji počiva na stavu da su Lazar i njegova vojska, uoči bitke, odlučili da bitku izgube i da svi izginu. Prezreli su, eto, „zemaljsko carstvo“ i odlučili se za „nebesko carstvo“, za Nebesku Srbiju. Laž, glupost. Lazar i njegova vojska otišli su u boj sa ciljem da pobede.
http://laguna.rs/n2206_knjiga_tamo_daleko_laguna.html
Njihovi snovi su potopljeni, pobede prometnute u poraze, slava u stid, a kuća u ruševinu, u kojoj vrači sude po kamenom zakonu. Roman „Tamo daleko“ nedavno je objavila Laguna.
U romanu „Tamo daleko“ obuhvatili ste niz apokaliptičkih događaja iz poslednjeg veka balkanske istorije. Iz vizure vašeg junaka Vidana Maksimovića 20. vek je jedna velika tragedija. Šta to povezuje prošlost i budućnost u vašem romanu?
Upravo je tragedija ta koja povezuje našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Na početku 20. veka, u dva balkanska rata i u Velikom ratu, iz kojih izlazi kao pobednik, i to svetski slavni pobednik, Srbija je biološki poražena, gubi trećinu svojih stanovnika. Iz te velike žrtve Kraljevine Srbije, međutim, niče i najveći poduhvat u istoriji Južnih Slovena: po prvi put od njihovog doseljenja na Balkan, svi se oni (sem Bugara) sjedinjuju u istu državu. Svojim bitkama i ranama, stvaranju Jugoslavije ogromni doprinos daje i Kraljevina Crna Gora.
Krajem 20. veka, na žalost, Srbija i Crna Gora, koja slepo sledi Srbiju, imaju, možda, i presudnu ulogu u razbijanju Jugoslavije, ne razumevajući istorijske razmere te tragedije. Srbija i Crna Gora, dakle, na kraju 20. veka, gube oba balkanska rata, gube Veliki rat, a sve njihove žrtve za vekovima sanjano ujedinjenje bivaju obesmišljene. Mi još ne znamo kakvim smo to gromom sebe ubili. Kao u bunilu nekom, odležu naklapanja da je Jugoslavija bila veštačka država, bure baruta, maska za Veliku Srbiju, ali je, srećom, njenom propašću, svaki bantustan čvrsto zauzeo svoje imanje, pa ćemo, podeljeni i još zakrvljeni, hitati ka Briselu. Beograd je bio predaleko, a Brisel nam je, eto, svima tako blizu.
Otkuda kod Vas začeci pomenutih ideja i kako ih suprostavljate ili uklapate u istorijski narativ?
Stvarnost se, uvek, pretače u mitove, a mitovi porađaju sebi sličnu realnost. Svest i podsvest, java i san, život i smrt... Gde je granica, ima li je, možemo li da to saznamo? Za profesora Artura Cimermana, kosmologa u mom romanu „Tamo daleko“, Đavolu smeta Bog, a Bog ne može bez Đavola. A istorijski narativ? Ja se rugam savremenom kosovskom mitu, koji počiva na stavu da su Lazar i njegova vojska, uoči bitke, odlučili da bitku izgube i da svi izginu. Prezreli su, eto, „zemaljsko carstvo“ i odlučili se za „nebesko carstvo“, za Nebesku Srbiju. Laž, glupost. Lazar i njegova vojska otišli su u boj sa ciljem da pobede.
http://laguna.rs/n2206_knjiga_tamo_daleko_laguna.html
Jedini put u našoj istoriji, krenuli smo 1999. u kosovski boj protiv NATO, sa ciljem da bitku izgubimo! I, sada, naši duhovni evnusi, pre svega književnici i vladike, prekrajaju stvarni kosovski mit u novi mit što ga je utemeljio Slobodan Milošević. Njima se rugam u „Tamo daleko“. Govore: Kosovo nikad nije bilo ovoliko naše, kao sada kada nije naše! Kažu i ovo: Kosovo nemamo, ali nam je Kosovo sve što imamo! Kažu i da ne priznaju kosovsku kapitulaciju, jer je ta kapitulacija potpisana pod pritiskom! Pa svaka kapitulacija je, otkad se vode ratovi, prihvaćena pod pritiskom, pod prinudom. Nikad niko nije kapitulirao dobrovoljno.
Sadašnja stvarnost u Vašem romanu desila se ranije na planeti Tantalus. Šta Vi mislite o tezi koju zagovaraju neki od vaših junaka: da se život na planeti Zemlji odvija po već utvrđenom planu i da je zasijan „odozgo“? Ili, da su sadašnja zbivanja na zemlji samo refleksija nekih ranijih zbivanja, negde... Negdje na nekom nepoznatom mestu Univerzuma, a možda čak i na Zemlji ali u nekom drugom dobu?
Niko to ne zna. Možemo samo da maštamo. Naučnici neće da priznaju da i oni sanjare o svemu što Vi pitate mene. Nijedan naučnik od ugleda ne usuđuje se da kaže da je nesporno i naše postojanje. Možda smo mi samo replika, možda živimo u nekoj paralelnoj stvarnosti, ili živimo nečije prošle živote.
Onirički segment romana „Tamo daleko“ je veoma važan. Njime su predskazani mnogi budući događaji. Zašto ste se opredelili za ovaj pripovedački postupak?
Teško da mogu da odgovorim. Razmišljao sam i o drukčijem pristupu, ali je glavni junak odlučio da njegova priča bude baš ovakva. U jednom košmarnom snu, njemu se dogodila nesreća. I nije mogao da nesreću spreči niti da je izbegne ili ublaži.
Vaš junak Vidan Maksimović žali za hacijendom Santancija. Može li se u neku ruku Santancija uporediti sa Jugoslavijom?
U snoviđenju Vidana Maksimovića, hacijenda Santancija je livada njegovog dede Avrama. Ona je raskomadana. To je ona država koja je ponikla iz strašnih žrtava vojske deda Avrama u onom Velikom ratu.
Gde se izgubila vojnička čast iz Prvog svetskog rata, zbog čega se buni i tragično strada Boris, sin Vidanov? Kada se desila ta kobna rotacija?
Na kapama rušilaca i ubica Jugoslavije, na početku tragedije, su zvezde petokrake. Generalštabovima svih zaraćenih strana Tito je, za svog života, bio vrhovni komandant. Njegovi oficiri, njegova vojska, njegove tajne službe, njegovi politkomesari, zapucali su u svoju državu. Onda su promenili kape i oznake na ratnim kapama... Eto, kako je osramoćena ona junačka i mučenička Srpska vojska iz dva balkanska i iz Velikog rata. Komunistički generali, udbaši i mafijaši prekrili su svoje glave kapama Stepe, Mišića, Bojovića, Milunke Savić... Pod tim kapama oni čine i polom na Kosovu, u onom nesrećnom danu kad Boris i Vidan, iz Pariza, dolaze na „sveto Kosovo“. Boris, rođen i odrastao u Parizu, a od oca Vidana vaspitavan na ratničkoj tradiciji svog pradede Avrama, sa užasom opaža da se zločini čine pod kapom njegovog mrtvog pradede. Planuo je gnevom, a oni su ga ubili.
Kažete da Srbijom i danas vlada sistem vrednosti neokrznutih komunističkih službi bezbednosti. Neke su zemlje bivšeg socijalizma, možda samo iz preventivnih razloga, davno već sprovele postupak lustracije. Srbija i Crna Gora nisu. Je li to greška? I, šta se moglo postići tim postupkom? Zapravo, koliko bi to koristilo (ili štetilo) našim državama kada bi to bilo učinjeno danas?
Kakva greška? To je sistemska odbrana „svete tajne“, koja je i temelj i krov kontinuiteta jednog poretka, ma kako se on zvao i ma kakve da su mu tobože nove haljine i zastave. Nema Staljina, nema ni Tita, nema ni Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, nema ni Miloševića ni Tuđmana ni Izetbegovića... Jedino ima nedodirljivih i nedostupnih tajnih dosijea Ozne, Udbe i njihovih naslednica u državi koja je ubijena upravo rukama te mašinerije smrti, mržnje i pljačke. Od 1944. pa do danas, u Srbiji niko iz te organizacije, koja je štitila sistem od naroda, nije ni optužen za desetine i desetine hiljada tajno ubijenih ljudi, u miru a ne u ratu ubijenih i bačenih u tajne grobnice, u reke ili jezera!
Znači li to da će nalog za otvaranje tajnih dosijea, ipak, stići iz Brisela?
Hoće, ali formulisan malo drukčije. Podsetiće nas da pravni sistem EU žigoše ne samo zločine nacizma i fašizma, nego da žigoše i zločine totalitarnih režima u državama doskorašnje Istočne Evrope, i zatražiti da to učine i države bivše Jugoslavije. Osuda komunističkih zločina, koja se neće moći izbeći, zahtevaće i osude nalogodavaca i počinilaca zločina, a i zločini i zločinci sada se kriju u tajnim dosijeima.
Sadašnja stvarnost u Vašem romanu desila se ranije na planeti Tantalus. Šta Vi mislite o tezi koju zagovaraju neki od vaših junaka: da se život na planeti Zemlji odvija po već utvrđenom planu i da je zasijan „odozgo“? Ili, da su sadašnja zbivanja na zemlji samo refleksija nekih ranijih zbivanja, negde... Negdje na nekom nepoznatom mestu Univerzuma, a možda čak i na Zemlji ali u nekom drugom dobu?
Niko to ne zna. Možemo samo da maštamo. Naučnici neće da priznaju da i oni sanjare o svemu što Vi pitate mene. Nijedan naučnik od ugleda ne usuđuje se da kaže da je nesporno i naše postojanje. Možda smo mi samo replika, možda živimo u nekoj paralelnoj stvarnosti, ili živimo nečije prošle živote.
Onirički segment romana „Tamo daleko“ je veoma važan. Njime su predskazani mnogi budući događaji. Zašto ste se opredelili za ovaj pripovedački postupak?
Teško da mogu da odgovorim. Razmišljao sam i o drukčijem pristupu, ali je glavni junak odlučio da njegova priča bude baš ovakva. U jednom košmarnom snu, njemu se dogodila nesreća. I nije mogao da nesreću spreči niti da je izbegne ili ublaži.
Vaš junak Vidan Maksimović žali za hacijendom Santancija. Može li se u neku ruku Santancija uporediti sa Jugoslavijom?
U snoviđenju Vidana Maksimovića, hacijenda Santancija je livada njegovog dede Avrama. Ona je raskomadana. To je ona država koja je ponikla iz strašnih žrtava vojske deda Avrama u onom Velikom ratu.
Gde se izgubila vojnička čast iz Prvog svetskog rata, zbog čega se buni i tragično strada Boris, sin Vidanov? Kada se desila ta kobna rotacija?
Na kapama rušilaca i ubica Jugoslavije, na početku tragedije, su zvezde petokrake. Generalštabovima svih zaraćenih strana Tito je, za svog života, bio vrhovni komandant. Njegovi oficiri, njegova vojska, njegove tajne službe, njegovi politkomesari, zapucali su u svoju državu. Onda su promenili kape i oznake na ratnim kapama... Eto, kako je osramoćena ona junačka i mučenička Srpska vojska iz dva balkanska i iz Velikog rata. Komunistički generali, udbaši i mafijaši prekrili su svoje glave kapama Stepe, Mišića, Bojovića, Milunke Savić... Pod tim kapama oni čine i polom na Kosovu, u onom nesrećnom danu kad Boris i Vidan, iz Pariza, dolaze na „sveto Kosovo“. Boris, rođen i odrastao u Parizu, a od oca Vidana vaspitavan na ratničkoj tradiciji svog pradede Avrama, sa užasom opaža da se zločini čine pod kapom njegovog mrtvog pradede. Planuo je gnevom, a oni su ga ubili.
Kažete da Srbijom i danas vlada sistem vrednosti neokrznutih komunističkih službi bezbednosti. Neke su zemlje bivšeg socijalizma, možda samo iz preventivnih razloga, davno već sprovele postupak lustracije. Srbija i Crna Gora nisu. Je li to greška? I, šta se moglo postići tim postupkom? Zapravo, koliko bi to koristilo (ili štetilo) našim državama kada bi to bilo učinjeno danas?
Kakva greška? To je sistemska odbrana „svete tajne“, koja je i temelj i krov kontinuiteta jednog poretka, ma kako se on zvao i ma kakve da su mu tobože nove haljine i zastave. Nema Staljina, nema ni Tita, nema ni Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, nema ni Miloševića ni Tuđmana ni Izetbegovića... Jedino ima nedodirljivih i nedostupnih tajnih dosijea Ozne, Udbe i njihovih naslednica u državi koja je ubijena upravo rukama te mašinerije smrti, mržnje i pljačke. Od 1944. pa do danas, u Srbiji niko iz te organizacije, koja je štitila sistem od naroda, nije ni optužen za desetine i desetine hiljada tajno ubijenih ljudi, u miru a ne u ratu ubijenih i bačenih u tajne grobnice, u reke ili jezera!
Znači li to da će nalog za otvaranje tajnih dosijea, ipak, stići iz Brisela?
Hoće, ali formulisan malo drukčije. Podsetiće nas da pravni sistem EU žigoše ne samo zločine nacizma i fašizma, nego da žigoše i zločine totalitarnih režima u državama doskorašnje Istočne Evrope, i zatražiti da to učine i države bivše Jugoslavije. Osuda komunističkih zločina, koja se neće moći izbeći, zahtevaće i osude nalogodavaca i počinilaca zločina, a i zločini i zločinci sada se kriju u tajnim dosijeima.
Čak je i ruska Duma osudila staljinističke zločine. Hoće li to, u dogledno vreme, učiniti i Skupština Srbije?
Hoće, kad bude prisiljena da to uradi. Tek tada, i to uz kuknjavu da je Srbija izložena novim ucenama i pritiscima. Ruska Duma je osudila i Lenjinov zločin likvidacije cara Nikolaja i njegove porodice, osudila je i zločin u Katinskoj šumi nad hiljadama poljskih vojnika i oficira. Osuda partizanskih i Ozninih zločina ima i u Sloveniji, selektivno i u Hrvatskoj i u Makedoniji, u BiH se plemenske poglavice ne mogu dogovoriti oko bilo čega, a u Srbiji i Crnoj Gori ne samo da nema državnih osuda komunističkih zločina nego se, sve češće i glasnije, veličaju oni koji su ih naređivali. Srbija je država najsmelije i najcrnje fantazije koja je iznad svake literarne imaginacije. To je država u kojoj su komunističke tajne službe i njihovi eskadroni smrti, od oktobra 1944. pa do ljeta 1947, bez suđenja, tajno, poubijale više civila nego svi okupatori Srbije u Prvom i u Drugom svetskom ratu zajedno. U toj državi danas uzdišu za Titom, vrhovnim nalogodavcem tog pomora, i za Aleksandrom Rankovićem, šefom tajnih službi i eskadrona ideološkog holokausta!
Junak Vašeg romana u snoviđenju vidi ponovno ujedinjenje Jugoslavije. Je li to, po Vašem mišljenju, naša nasušna potreba? Uostalom, nije li EU plašt koji će nas opet prikupiti u nekakvo zajedništvo? Ili, zar EU nije „kopija“ bivše Jugoslavije?
Država koju smo ubili, ličila je u dosta čemu na Evropsku Uniju. Šest država imale su i svoje vlade i parlamente i predsednike, a saveznom državom upravljali su konsenzusom i uz rotiranje na čelnim funkcijama. Ono što nam je bila Jugoslavija, biće nam svima EU. Kada? Za desetak godina, možda i duže. Tada će, verovatno, EU biti kao voz sa dva ili tri razreda. Svi mi iz nekadašnje Jugoslavije, bićemo u poslednjem razredu, a za prelazak u bolje evropske vagone moraćemo da se zbližimo i međusobno povežemo mnogo više nego što danas i želimo.
Kako vidite CG na vetrometini svetskih sila? Možete li, kao iskusni diplomata i političar, nazreti njenu budućnost?
Strateški, Crna Gora zna šta je njen interes: stabilnost u svom okruženju, članstvo u NATO i EU. Za razliku od Srbije, Crna Gora vodi politiku koja je saglasna sa njenom budućnošću, a ne sa srednjevekovnim mitovima. Takva Crna Gora, veliki je podstrek i ohrabrenje Srbiji da i ona sledi njen strateški put.
Prema fantastičnom i nadrealnom
Da li se roman „Tamo daleko“ može donekle smatrati nastavkom romana „Doktor Aron“? Likovi jesu drugačiji, ali ih povezuje bliskost za onovremesko, fantastiku, oniričko i onostrano.
„’Tamo daleko’ jeste, svojevrsni, nastavak ’Doktora Arona’, ali i ’Noža’ i ’Molitve’ i ’Noći đenerala’ i ’Via Romana’. U svim tim romanima ima dosta onostranog i snoviđenja. U romanu ’Tamo daleko’, verovatno sam se najsmelije zaputio ka fantastičnom i nadrealnom. Zašto? Zato što stvarnost srpskog dvadesetog veka nadilazi i najcrnje snoviđenje. Istovremeno, smatram da književnost mora da preuzima na sebe i potragu za tajanstvenim i nepoznatim. Savremena nauka je ućutkala filozofiju, ona odbacuje maštu i priznaje samo dokaze. Religija neće dokaze, a neće ni fantaziju koja osporava njene dogme.
Služba, njeni zločini i njena mreža...
Tek pod pretnjama evropskih sankcija, evropska Hrvatska pristala je da nemačkom sudu, zbog optužnice za ubistvo, isporuči čoveka koji je bio jedan od šefova Službe smrti u komunističkoj Jugoslaviji. Strašno. Da su u Srbiji i Hrvatskoj tako odlučno branili zajedničku državu, kao što brane agente i zločine zajedničke Službe smrti i kriminala, Jugoslavija ne bi završila u krvi i jadu u svim njenim bantustanima. Čemu se nadam? Ničemu. Služba, njeni zločini i njena mreža u Srbiji, njenom glavnom uporištu, biće demontirana samo po nalogu iz Brisela, a u Briselu taj nalog neće da napišu. Neće još.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti
Hoće, kad bude prisiljena da to uradi. Tek tada, i to uz kuknjavu da je Srbija izložena novim ucenama i pritiscima. Ruska Duma je osudila i Lenjinov zločin likvidacije cara Nikolaja i njegove porodice, osudila je i zločin u Katinskoj šumi nad hiljadama poljskih vojnika i oficira. Osuda partizanskih i Ozninih zločina ima i u Sloveniji, selektivno i u Hrvatskoj i u Makedoniji, u BiH se plemenske poglavice ne mogu dogovoriti oko bilo čega, a u Srbiji i Crnoj Gori ne samo da nema državnih osuda komunističkih zločina nego se, sve češće i glasnije, veličaju oni koji su ih naređivali. Srbija je država najsmelije i najcrnje fantazije koja je iznad svake literarne imaginacije. To je država u kojoj su komunističke tajne službe i njihovi eskadroni smrti, od oktobra 1944. pa do ljeta 1947, bez suđenja, tajno, poubijale više civila nego svi okupatori Srbije u Prvom i u Drugom svetskom ratu zajedno. U toj državi danas uzdišu za Titom, vrhovnim nalogodavcem tog pomora, i za Aleksandrom Rankovićem, šefom tajnih službi i eskadrona ideološkog holokausta!
Junak Vašeg romana u snoviđenju vidi ponovno ujedinjenje Jugoslavije. Je li to, po Vašem mišljenju, naša nasušna potreba? Uostalom, nije li EU plašt koji će nas opet prikupiti u nekakvo zajedništvo? Ili, zar EU nije „kopija“ bivše Jugoslavije?
Država koju smo ubili, ličila je u dosta čemu na Evropsku Uniju. Šest država imale su i svoje vlade i parlamente i predsednike, a saveznom državom upravljali su konsenzusom i uz rotiranje na čelnim funkcijama. Ono što nam je bila Jugoslavija, biće nam svima EU. Kada? Za desetak godina, možda i duže. Tada će, verovatno, EU biti kao voz sa dva ili tri razreda. Svi mi iz nekadašnje Jugoslavije, bićemo u poslednjem razredu, a za prelazak u bolje evropske vagone moraćemo da se zbližimo i međusobno povežemo mnogo više nego što danas i želimo.
Kako vidite CG na vetrometini svetskih sila? Možete li, kao iskusni diplomata i političar, nazreti njenu budućnost?
Strateški, Crna Gora zna šta je njen interes: stabilnost u svom okruženju, članstvo u NATO i EU. Za razliku od Srbije, Crna Gora vodi politiku koja je saglasna sa njenom budućnošću, a ne sa srednjevekovnim mitovima. Takva Crna Gora, veliki je podstrek i ohrabrenje Srbiji da i ona sledi njen strateški put.
Prema fantastičnom i nadrealnom
Da li se roman „Tamo daleko“ može donekle smatrati nastavkom romana „Doktor Aron“? Likovi jesu drugačiji, ali ih povezuje bliskost za onovremesko, fantastiku, oniričko i onostrano.
„’Tamo daleko’ jeste, svojevrsni, nastavak ’Doktora Arona’, ali i ’Noža’ i ’Molitve’ i ’Noći đenerala’ i ’Via Romana’. U svim tim romanima ima dosta onostranog i snoviđenja. U romanu ’Tamo daleko’, verovatno sam se najsmelije zaputio ka fantastičnom i nadrealnom. Zašto? Zato što stvarnost srpskog dvadesetog veka nadilazi i najcrnje snoviđenje. Istovremeno, smatram da književnost mora da preuzima na sebe i potragu za tajanstvenim i nepoznatim. Savremena nauka je ućutkala filozofiju, ona odbacuje maštu i priznaje samo dokaze. Religija neće dokaze, a neće ni fantaziju koja osporava njene dogme.
Služba, njeni zločini i njena mreža...
Tek pod pretnjama evropskih sankcija, evropska Hrvatska pristala je da nemačkom sudu, zbog optužnice za ubistvo, isporuči čoveka koji je bio jedan od šefova Službe smrti u komunističkoj Jugoslaviji. Strašno. Da su u Srbiji i Hrvatskoj tako odlučno branili zajedničku državu, kao što brane agente i zločine zajedničke Službe smrti i kriminala, Jugoslavija ne bi završila u krvi i jadu u svim njenim bantustanima. Čemu se nadam? Ničemu. Služba, njeni zločini i njena mreža u Srbiji, njenom glavnom uporištu, biće demontirana samo po nalogu iz Brisela, a u Briselu taj nalog neće da napišu. Neće još.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti
Autor: Vuk Drašković
