Vaš trinaesta knjiga, a četvrta u produkciji izdavačke kuće Laguna je obnovljeno izdanje romana „Persijsko ogledalo“. Kako vas je ova knjiga, prvi put objavljena 2001. godine, na neki način izdvojila od ostalih srpskih pisaca mlađe generacije, kažite nam kako ona korespondira sa čitaocima sada, sedam godina kasnije?

 - „Persijsko ogledalo“, objavljeno prvi put 2001. godine u izdavačkoj kući Geopoetika je zaista bila „prelomna“ knjiga u mom dotadašnjem radu. Veliko mi je zadovoljstvo što se novo izdanje sada pojavilo u izdavačkoj kući Laguna, budući da je interesovanje za ovaj roman i dalje veliko. Ogledalo u kome se ogleda glavni junak romana, Miloš Zurbaran, prevodilac sa turskog i arapskog za potrebe UNPROFOR-a, na ratnom prostoru nekadašnje BiH a ogledano u misterioznoj pesmi zarobljenog Mudžahedina odvešće ga u potragu za poreklom ove pesme u Tursku i potom u Iran, tačnije Tabriz. Da će tamo naći odgovore vezane za sopstvenu sudbinu ali i sopstveno poreklo nije samo narativna činjenica već inauguracija poetske proze, autorefleksije kojom odiše ovaj roman. Mislim da sam ovim romanom definisao jednu, veoma snažnu i vitalnu putanju u mom radu – disput poetske proze koja baštini i bitne elemente žanra. S druge strane, nije slučajno jedan od aktera ovog romana nekada kultni beogradski pisac Nemanja Mitrović. Kao poetika koja je veoma uticala na moje rane radove, Mitrovićeva poetika je bila jedan od važnih diskursa u mom promišljanju literature. Eto, ovekovečio sam naše lično i metaliterarno prijateljstvo ovim romanom. U težnji da ostvarim „totalni roman“ iskoristio sam svoju dramaturšku veštinu i udahnuo, čini mi se, poetskom romanu novu mogućnost u značenju.

Čest motiv u vašim romanima je posmatranje traumatičnih događaja naše, Ex Yu političke i sociološke situacije iz vizure nekih drugačijih mesta radnje i tradicija. Šta je to zajedničko između Orijenta i Jugoistočne Evrope?

- U svakom slučaju jedno drugačije poimanje vremena, savremenosti, globalizacije ili antiglobalizacije, od volje vam. Poimanje derta, te neobične, tužne radosti koja je enigma za zapadnoevropskog čoveka. Radnja ovog romana je smeštena u Košnicu Naroda, predele između Kavkaza i Persijskog zaliva i mesto radnje nije slučajno izabrano. Višak sličnosti a ne višak razlika između nas i njih, ako tako hoćete, stvarao je i stvara tenziono polje u kome se ono što je svrha moje literature – univerzalni problem čovekove egzistencije – na najbolji način emanira. Pre svega, prošlogodišnje izdanje mog romana „Libansko leto“ je, nakon pauze, svojevrsni nastavak moje Orijentalne faze. Puno vremena sam, kao profesionalni turista, proveo na tom meridijanu. Sudar civilizacija i kultura je mnogo važniji literarni diskurs u mojim romanima nego što sam i sam pomišljao. Tako, u jednom dijalogizirajućem smislu, „Persijso ogledalo“ prethodi „Libanskom letu“ ali ga i nastavlja.

Ipak, beg od ove sredine je prisutan i u sudbinama glavnih junaka drugih vaših romana. U „Lisičjem ludilu“ je, doduše, radnja smeštena u Beograd devedesetih, ali već u „Staklenoj prašini“, glavni junak se „samoposmatra“ sa Grčkog ostrva Rodos. Šta za vas znači ta geografska promena?

- Verovatno pocrtava čovekovu usamljenost, njegovu odrođenost od društva kome pripada, njegovu potrebu da se udalji, da se iz daljine, i u daljini, s većom lakoćom „obračuna“ sa sopstvenom egzistencijom. To je svojevrstan geopoetički diskurs ali je on istovremeno i antigeopoetički, budući da je individua osuđena na sopstveno postojanje. Ovde ili tamo. Od sebe se ne može pobeći. Mislim da su moji romani namenjeni melanholicima, neprilagođenim, onima koji nisu u stanju da naprave kompromis sa svetom koji ih okružuje. Otuda i jedna gotovo Gothic estetika u mojim romanima – potreba da se o sebi i društvu kome, hteli–ne hteli pripadate, razmisli iz daljine, iz pozicije povlačenja iz sveta. Sa groblja civilizacije. Društva. A ako već moji junaci beže od svoje sredine, zašto da ne pobegnu na mesto koje je najudaljenije u kulturološkom i sociološkom smislu.

U kom smislu takve teme mogu da korespondiraju sa našom čitalačkom publikom?  

- Očigledno je da mogu. O tome govore i tiraži mojih knjiga koji, na jeziku na kome pišem i kome pripadam, iznenađuju sve pa i mene kao autora. U jednom potrošačkom, robnom društvu ljudi su ipak željni bega od trivijalne svakodnevnice, željni literature koja ih ne vraća, poput deus ex machine u blato koje je njihova svakodnevnica. Nikako se, međutim, ne bavim eskapističkim temama, ali je angažovanost mojih romana transponovana. I kao takva prisutna. Mislim da pripovedač mora da bude poeta a ne feljtonista. Na sreću, tako misle i mnogi moji čitaoci.

Da li je to što radite „elitizam“?

- Mnogi to tako nazivaju. Nemam nikakav stav o tome. Pisac ne bira stil kojim piše. On je njegov neodvojiv deo. Umetničko delo može samo biti dobro ili loše. Ono može komunicirati ili ne i tu ne postoji tajna formula. Mislim da su se, tokom poslednjih desetak godina i naši „konceptualisti“ uverili u to. Možete imati unapred formiran populistički koncept a da delo komunicira samo sa žirijima prestižnih nagrada i političkim krugovima a ne i sa publikom. I sam sam dugo verovao da je proza koju stvaram hermetična. Broj čitalaca, statistike pozajmnih biblioteka to jednostavno demantuju.

Vaš roman „Lisičje ludlo“ je prošle godine objavljen na makedonskom jeziku. Imate li neke informacije o njegovoj čitanosti?

- Prijatne i iznenađujuće. Očigledno je problem kojim se bavi taj roman univerzalniji nego što sam i sam mislio. Život u trazicionom društvu i jeste lisičje lukavstvo a, u mnogo čemu je i ludilo. Zapitajmo se koliko smo zaparavo normalni i doći ćemo do neslućenih zaključaka.

Šta je onda spas?

- Mi sami smo spas. Individua. Emanacija duha i nepristajanje na malograđanštinu u robnom i kulturološkom smislu!