Ivan Ivačković: Štulić se plašio da će proći kao Lenon
Ivan Ivačković, dugogodišnji novinar, publicista i rok kritičar, objavio je novu knjigu „Između krajnosti“ (Laguna). Knjiga govori o legendarnoj grupi „Azra“ i njenom vođi Branimiru Džoniju Štuliću. Objavljena je povodom četrdeset godina od izlaska prvog singla „Azre“, na kojem su bili hitovi „Balkan“ i „A, šta da radim“.
Foto: Z. Jovanović
„Pripadam generaciji koja je rasla i sazrevala uz 'Azru', tako da je knjiga 'Između krajnosti' prisećanje na nezaboravno doba naših prvih ozbiljnih zanosa i velikih ideala“, kaže Ivačković. „Nadam se da će poslužiti i kao putokaz onima koji su mladi danas. Ipak, pre svega je namenjena pravim, ozbiljnim poštovaocima 'Azre' i Štulića. Ljudima koji, baš kako je Štulić poručivao početkom osamdesetih, znaju da treba misliti svojom glavom, a ne stvarati idole i klanjati im se.
Svojevremeno ste prvi album „Azre“ proglasili najboljom pločom jugoslovenske rok muzike. Da li i danas tako mislite?
Da, a uz to mislim i da su blistavi svi albumi koje je snimila ona „Azra“ u kojoj su, osim Džonija, bili bubnjar Boris Lajner i basista Mišo Hrnjak. „Sunčana strana ulice“, „Ravno do dna“, „Filigranski pločnici“... To su albumi koji su položili sve testove vremena, a takvi testovi su najteži i najnemilosrdniji. Volim i albume „Kad fazani lete“ i, posebno, „Krivo srastanje“. Nažalost, „Krivo srastanje“ je bilo potcenjeno i prećutano kada je izašlo, što je jedna od mnogih nepravdi koje je kritika nanela Štuliću.
Kakve je još nepravde doživeo?
Mislim da sam ih u knjizi nabrojao sve. Recimo, pisano je da je loš pevač i gitarista. To je zaista smešno. U rokenrolu je dobar onaj pevač koji zvuči uverljivo i onaj gitarista koji sviranje prilagođava ideji. Štulić je sve to umeo. Šteta je što nije uvek ignorisao takve kritike, nego je pokušavao da dokaže kako je brz i spretan gitarista, pa je, na primer, u neke pesme na „Fazanima“ umetao besmislena sola.
Rok kritika je osamdesetih, kada se sve to dešavalo, bila moćna i uticajna. Da li je zbog tog nerazumevanja Štulić otišao iz Jugoslavije?
To je jedan od manjih razloga. O velikim sam posebno pisao. Recimo, o njegovom egu ili paranoji. Štulić se najozbiljnije plašio da će završiti kao Džon Lenon ili Bob Marli, mada to nije imalo nikakvo utemeljenje u realnosti. Dalje, govorio je kako bi mogao da „sruši Ameriku“ i u jednom momentu istinski je poverovao da može napraviti veliku karijeru na Zapadu. Ali nigde osim u Jugoslaviji nije postigao ništa. U Holandiji je postao neka druga osoba, koja se odriče svog prethodnog života. To je velika drama čije činove još gledamo.
„Između krajnosti“ je prva od tri knjige koje ste najavili o „Azri“ i Štuliću.
Izgleda da sam zaražen poznatom Džonijevom megalomanijom, pa sam rešio da snimim trostruki album (smeh). Evo, prva knjiga je izašla, a nadam se da ću uskoro završiti i druge dve.
Džonijevo ljudsko lice
Oko Džonija Štulića se isplela mitomanija koja je i strašna i smešna i štetna. Najštetnija je po njega samog, tim pre što se on još davnih dana zaista iskreno zalagao za kritičku misao. Doduše, Džoni voli kritiku samo dok se ne odnosi na njega. Moja knjiga vrvi od pohvala, ali i od kritika. Mislim da je poštena, da je sastrugala neke mitove i prikazala njegovo ljudsko lice.
Štulić je obavešten kao Koštunica
Povodom ove knjige oglasio se i Džoni Štulić sa prilično oštrom i negativnom kritikom. Jeste li očekivali takvu njegovu reakciju?
Naravno. Nema veze što mu je reakcija oštra i negativna, ali ima veze što Štulić u tom smušenom, zamornom i preopširnom tekstu falsifikuje istoriju i pokazuje frapantno neznanje o stvarima o kojima piše. On je obavešten kao Koštunica. I ja ću za dan-dva, vrlo rado i bez napora, odgovoriti na falsifikate i neobaveštenost Branimira Štulića-Koštunice.
Razgovarao: Neven Džodan
Izvor: Blic
„Pripadam generaciji koja je rasla i sazrevala uz 'Azru', tako da je knjiga 'Između krajnosti' prisećanje na nezaboravno doba naših prvih ozbiljnih zanosa i velikih ideala“, kaže Ivačković. „Nadam se da će poslužiti i kao putokaz onima koji su mladi danas. Ipak, pre svega je namenjena pravim, ozbiljnim poštovaocima 'Azre' i Štulića. Ljudima koji, baš kako je Štulić poručivao početkom osamdesetih, znaju da treba misliti svojom glavom, a ne stvarati idole i klanjati im se.
Svojevremeno ste prvi album „Azre“ proglasili najboljom pločom jugoslovenske rok muzike. Da li i danas tako mislite?
Da, a uz to mislim i da su blistavi svi albumi koje je snimila ona „Azra“ u kojoj su, osim Džonija, bili bubnjar Boris Lajner i basista Mišo Hrnjak. „Sunčana strana ulice“, „Ravno do dna“, „Filigranski pločnici“... To su albumi koji su položili sve testove vremena, a takvi testovi su najteži i najnemilosrdniji. Volim i albume „Kad fazani lete“ i, posebno, „Krivo srastanje“. Nažalost, „Krivo srastanje“ je bilo potcenjeno i prećutano kada je izašlo, što je jedna od mnogih nepravdi koje je kritika nanela Štuliću.
Kakve je još nepravde doživeo?
Mislim da sam ih u knjizi nabrojao sve. Recimo, pisano je da je loš pevač i gitarista. To je zaista smešno. U rokenrolu je dobar onaj pevač koji zvuči uverljivo i onaj gitarista koji sviranje prilagođava ideji. Štulić je sve to umeo. Šteta je što nije uvek ignorisao takve kritike, nego je pokušavao da dokaže kako je brz i spretan gitarista, pa je, na primer, u neke pesme na „Fazanima“ umetao besmislena sola.
Rok kritika je osamdesetih, kada se sve to dešavalo, bila moćna i uticajna. Da li je zbog tog nerazumevanja Štulić otišao iz Jugoslavije?
To je jedan od manjih razloga. O velikim sam posebno pisao. Recimo, o njegovom egu ili paranoji. Štulić se najozbiljnije plašio da će završiti kao Džon Lenon ili Bob Marli, mada to nije imalo nikakvo utemeljenje u realnosti. Dalje, govorio je kako bi mogao da „sruši Ameriku“ i u jednom momentu istinski je poverovao da može napraviti veliku karijeru na Zapadu. Ali nigde osim u Jugoslaviji nije postigao ništa. U Holandiji je postao neka druga osoba, koja se odriče svog prethodnog života. To je velika drama čije činove još gledamo.
„Između krajnosti“ je prva od tri knjige koje ste najavili o „Azri“ i Štuliću.
Izgleda da sam zaražen poznatom Džonijevom megalomanijom, pa sam rešio da snimim trostruki album (smeh). Evo, prva knjiga je izašla, a nadam se da ću uskoro završiti i druge dve.
Džonijevo ljudsko lice
Oko Džonija Štulića se isplela mitomanija koja je i strašna i smešna i štetna. Najštetnija je po njega samog, tim pre što se on još davnih dana zaista iskreno zalagao za kritičku misao. Doduše, Džoni voli kritiku samo dok se ne odnosi na njega. Moja knjiga vrvi od pohvala, ali i od kritika. Mislim da je poštena, da je sastrugala neke mitove i prikazala njegovo ljudsko lice.
Štulić je obavešten kao Koštunica
Povodom ove knjige oglasio se i Džoni Štulić sa prilično oštrom i negativnom kritikom. Jeste li očekivali takvu njegovu reakciju?
Naravno. Nema veze što mu je reakcija oštra i negativna, ali ima veze što Štulić u tom smušenom, zamornom i preopširnom tekstu falsifikuje istoriju i pokazuje frapantno neznanje o stvarima o kojima piše. On je obavešten kao Koštunica. I ja ću za dan-dva, vrlo rado i bez napora, odgovoriti na falsifikate i neobaveštenost Branimira Štulića-Koštunice.
Razgovarao: Neven Džodan
Izvor: Blic
Autor: Ivan Ivačković
