Novi roman Ivana Ivanjija, poetskog naslova – „Usamljenost manjine“, prati Tomija, banatskog Mađara, od njegovog detinjstva zahvaćenog Drugim svetskim ratom, preko bogate internacionalne karijere uspešnog ekonomiste u saradnji sa zapadnonemačkim partnerima pa do starosti koju provodi kao američki građanin. Kao i kod drugih Ivanjijevih likova, i kroz Tomijev životni put odslikava se istorija. U Novosadskoj raciji stradali su mu najbolji drugovi, posle rata gledao je kako Mađari od povlašćenog položaja postaju manjina. On je bio Jugosloven koji se razvijao zajedno sa društvom u razvoju. Možda je od Tomijevog zanimljivog odnosa prema ženama, Evama ili onima od kova Lilit, još intrigantniji odnos prema njegovom ocu, stručnjaku koji je bio hapšen u svakoj vlasti, ali koji je mirno nastavljao da radi svoj posao, u izdvojenosti, u usamljenosti...

Vaš glavni junak je Mađar. Kako se menjao odnos prema položaju Mađara u Kraljevini Jugoslaviji, pa za vreme Drugog svetskog rata u Vojvodini, a zatim u socijalizmu?

Upravo na to sam želeo da ukažem, na našem prostoru ista nacija čas je većina, čas manjina. U kraljevini su Mađari imali svoju štampu, ali ne i više škole, zbog toga nisu bili zastupljeni u vlastima. Za vreme okupacije u Bačkoj, bili su gazde; u Banatu su bolje stajali od Srba, ali gore od Nemaca. Posle rata je bio bonus ako si član manjine, a dobar i poslušan. Želeo sam da opišem razvoj, pre svega, naše zemlje, ali i sveta, vek koji sam doživeo. A pošto je za to junak neophodan, a meni su dosadile priče u kojima su Jevreji junaci, izabrao sam posmatram događaje očima jednog Mađara. Tomi nikako nije tipičan naš vojvođanski Mađar, nego individualista, samotnjak po prirodi, pa i porodično.

Da li vas zapravo promenljivost odnosa prema nečemu što je ljudski identitet dobijen rođenjem podstiče na to da sagledavate sudbine apatrida?

Imam problem sa pojmom ljudskog identiteta. Mislim da čovek želi da bude deo jata, krda kao većina životinja. Bolje se oseća u grupi, to mu određuje identitet, nacionalni ili religijski, što bi bilo u redu da krdo ne mora da ima predvodnika, vođu. Isto važi za kurjake, za divlje svinje, za ptice letelice i za ljude. Retkim individualcima, samotnjacima, takav identitet nije potreban, on ima svoj neprikosnoveni, jedinstveni, lični identitet. Mislim da sam ja takav. Znači, nisam apatrid, jer je apatrid neko ko je izbačen iz svog „identiteta“ u neku tuđinu. Ako nisam, ne znači da me kao pisci takvi ne zanimaju, naprotiv. Najradije bih rekao „dapače“, ali lektori u Srbiji to ne bi dozvolili, jer je „kroatizam“.

Tomijev otac bio je profesionalac, a bio je hapšen tri puta, pod različitim vlastima i svakoj je služio bez pogovora. Kakva je razlika između ovog tipa ljudi i onih koji se prilagođavaju novim uslovima iz ideoloških i drugih razloga?

Zanima me taj retki tip eksperata koji su verni struci a inače nikome. Nisam siguran da li da im se divim ili da ih prezrem. To je Tomijev odnos prema njegovom ocu.

Važan lajtmotiv romana je trenutak kada prijatelj prijatelju, u nadolazećem nacionalizmu kaže: „Nisi naš“. Da li se lako postaje tuđin ili je prihvatanje ionako bila iluzija, gde je čovek sposoban da voli samo sebi sličnog?

Doživljaj koji s pravom nazivate lajtmotivom gotovo od reči do reči kao Tomiju u knjizi dogodio se meni. Tomijeva sudbina ne liči na moju, ali ja sam zaista stajao sa drugom koga sam smatrao svojim najboljim prijateljem na nadvožnjaku kod Autokomande i posmatrao kolonu tenkova kako grmi sa topovskim cevima uperenim na zapad. On je bio vrhunski intelektualac, poznati pesnik, govorio i čitao nekoliko evropskih jezika perfektno. Naravno da sam znao da je Srbin, ali sve do tog razgovora za nas je nacionalna pripadnost bila sporedna. Prvi put se pokazao kao velikosrbin, što je svačije pravo, ali me prenerazilo što mi je rekao da ga ne razumem, jer „nisam njihov“. Retki su još živi pripadnici naše generacije koji bi mogli prepoznati ko mi je poslužio kao uzor za taj lik, ali ja ovde njegovo ime neću otkriti.